Teatar
reklama
reklama
teatar/26.04.2017.

Iluzionistički teatar:"Device samoubice"

teatar
  • Promo
  • Promo
  • Promo
Autor fotografije:
Piše: Zoran Andrić

Kič-šarena i bizarna iluzionistička scenografija luna-parka ili kuće strave i užasa. Lutke sa izobličenim glasovima do bolnog kreveljenja je scenografija Suzane Kenedijeve inscenacije "The Virgin Suicides", koja je premijerno izvedena u minhesnkom pozorištu Münchner Kammerspiele. 

Na bini koja se sastoji od desetine video monitora velikih formata, naslaganih jedan na drugi i aranžiranih poput srednjevekovnih oltara, čas tinja, čas blješti ritmizujuća neonska svetlost. U ovom kvazi-sakralnom prostoru obiluju fotografije sa plastičnim cvećem u akvarijumima kao vitrinama sa devocionalijama, video projekcije sa fokusima na lica devojaka, sa kadama, palmama, stolovima, posteljama i kućama. Svakako ne treba zaboraviti ni aranžmane bujnog plastičnog cveća, kao i Cola-flaša i Donuts u vitrinama. Za scenografiju  je bila odgovorna Lena Newton.


U pozadini se nazire izložena gola lutka na oltaru-sarkofagu, nešto poput staklenog odra i na njemu usnule Snežane iz Grimove bajke ili Holbajnove slike "Mrtvog Isusa" kao i na video projekciji  jedne realne gologlave nage devojke koja bludi praznim ulicama i proplancima, te nam u monologu saopštava da se mi nalazimo u virtuelnom prostoru i da niko ne treba da se boji jer je tu reč samo o iluziji.

Trepereće neonsko svetlo, trajno zujanje ili zavijanje sirene, i groteskno iskrivljeni glasovi slivaju se u kakofoniju sa pištavim i disonantnim tonovima. Figure sa maskama i kostimima, koje nalikuju spavaćicama, kao da su upravo dospele iz zemlje bizarne fantazije, kreću se poput marioneta sa okruglim "Manga-očima". Lutke figure ukočenih lica sa vencima od plastičnog cveća o vratu, kao da su dospele sa Havaja (Flower-Power-Outfit) proiznose moduliranim i iskrivljenjim glasovima svoje uloge.

U takvoj scenografiji kiča, trica i kučina i svakojakog vašarskog lakrdijanja se zbiva radnja komada „The Virgin Suicides". "Device samoubice" je prvi roman američkog autora, Džefrija Ojgenidisa, po očevoj liniji grčkog porekla. Po ovom romanu je Sofija Kopola snimila istoimeni film u kome je reč o životu porodice Lisbon, jedne prosečne familije srednjeg staleža u predgrađu jednog bigotnog američkog grada. Kroz samoubistvo najmlađe ćerke Sesilije, koja se bacila sa prozora kuće, počinje "godina samoubistava". Sve izvesnije je da u unutrašnjosti porodične kuće snovi mladih devojaka bivaju satrvene u sudaru sa hladnom racionalnošću roditelja.

Ojgenidis se približava životu pet sestara kao putu prevazilaženja traume time što ovo pripoveda iz perspektive grupe nekadašnjih pubertirajućih mladića iz susedstva. Iz njihove priče saznajemo o sestrama i njihovom suicidu. Oni se dive tim devojkama i nastoje da njihovu zagonetnost pojme iz onoga što se unutar kuće zbivalo. Oni dokumentuju svoja zapažanja i saopštavaju je publici.

U inscenaciji Suzane Kenedi (Susanne Kennedy) ovaj romaneskni pilot je dramaturški spleten u strukturu Tibetanske knjige mrtvih. Pojmovi "smrti" i "sećanja" iz Tibetanske knjige mrtvih su kombinovani sa tekstovima o psihodeličnom iskustvu američkog psihologa i LSD-guru(a) Timoti Lirija (Timothy Leary).

On poziva gledaoce na jedno zajedničko putovanje iz perspektive koja je oprečna Ojgenidisovoj o teskobama građanskog sveta i uobičajenog opažanja u odnosu na život i smrt. Struktura Tibetanske knjige mrtvih se odnosi na vremsku strukturu – sve se zbiva u vrmenskom luku od 49 dana (sedam puta sedam dana) pre reinkarnacije.

Figure na bini prizivaju svoja sećanja na devojke-samoubice. Te figure sa grotesknim maskama devojaka su unekoliko voajeristički pratioci njihovih samoubistava, vazda se prenoseći u njihove uloge: povremeno oni igraju te devojke, koje iz njih govore, povremeno pak iznose sopstvena zapažanja i sećanja iz onog vremena. Iz tih rituala ponavljanja naziru se i sopstveni odnosi prema devojkama porodice Lisbons, ostvarajući poglede kako na njih, tako i na same sebe. Devojke-samoubice su u njihovom sećanju martiri koji lebde nad životom.

Te figure na bini su medijumi hipnotičkog sećanja. Oni osciliraju između sveta devojaka i zapažanja mladića koji su u međuvremenu zreli ljudi. To preobražavanje u devojke i sećanje na njih se sliva sa sopstvenim sećanjem. Vreme i prostor, tonovi, reči  - čine  parčad kaleidoskopa – postaju i samo deo prostora i rituala.

Ekstravagantni dramaturški preplet tekstova Džefrija Ojgenidisa, Tibetanske knjige mrtvih i tekstova Timoti Lirija u dosad neviđenoj scenografiji svesno sračunatih efekata prepunih klišea kojoj je premijerna publika oduševljeno klicala, među njima najviše ljubitelji maskarada i fetišisti video-klipova.

Pročitajte još:
Kristijan Dior: Na Olimpu mode


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box