Muzika
reklama
reklama
muzika/15.01.2017.

Sećanja na Mikija Jevremovića

muzika
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
  • Privatna arhiva, Monografija
Autor fotografije:

Piše: Vesna Tasić

Nema više Mikija Jevremovića. Prosto se ugasio. Nenadano, u petak  popodne, u  beogradskom  kliničkom centru. Ne  dočekavši  sedamdeset peti rođendan, otišao je bez poslednjeg pozdrava. Nikada neće biti zaboravljen. Njegovi stihovi, njegove pesme koje su decenijama grejale srca miliona, njegov milozvučni glas koji je širom planete pronosio priče o ljubavi. Krojio je muzičku istoriju.

Mnogo toga je uradio. Malo toga nije. Nije stigao da poslednji put zagrli  unuke, sinove svoje ćerke Jelene. I njih i nju je obožavao. Oni su mu dali snage da savlada poslednje, teške godine života. Nije stigao da pozove Jovu Radovanovića, da ga pita kako se ulazi u Ginisovu knjigu rekorda. Bio je ubeđen da na svetu nema pevača koji je se na festivalima okitio sa više nagrada od njega (imao ih je više od 100) i da je zreo da postane deo zbirke svetskih rekordera. A da pita Jovu iz „Sedmorice mladih“ jer je čuvena grupa već u njoj zbog toga što su dve decenije nastupali u istom sastavu. Nije stigao da napiše i snimi još jednu pesmu. A silno je želeo...

Bio je pravi umetnik. Profesionalac, boem, zaljubljenik u život, u muziku, u lepotu. Bio je vedar, ljubazan, druželjubiv, neposredan poput svih velikih ljudi, poetičan, emotivan, tople duše. Ponosan na sve one prelepe, nežne pesme koje je otpevao – „Ako jednom sretneš Mariju“, „Neka toče staro vino“, „Pijem“, „S kim si sada kad je tužno vreme“, „Osamnaest žutih ruža“, sa svog prvog albuma „Gubim te“. Traju već 47 godina i vreme im ne može ništa. I na one sledeće, koje su se nizale i postajale hitovi – „Grkinja“, „Da sam tvoje zlato“, „Crveno vino“... Njegova popularnost je decenijama bila ogromna, takvu pevači na našim prostorima  danas mogu samo da sanjaju. Prodato je preko 15 miliona nosača zvuka sa njegovim pesmama, održao je preko pet hiljada koncerata. Bio je poseban, izuzetan.

Na promociji monografije koja je izdata povodom pedesetogodišnjice njegovog rada, pre četiri godine, u Valjevskoj gimnaziji, Miki je plakao. Bilo je potresno, emotivno. Kroz suze, Miki je priznao da je pustio da ga srce nosi. Crveneo je od lepih reči i izliva emocija svojih školskih drugara koji su došli da ga pozdrave. Došli su i muzičari koji su ga pratili na nastupima  šezdesetih godina. Na beogradskoj promociji nije dobio pažnju kakvu zaslužuje jubilej  takvog umetnika.  Bio je pomalo razočaran i tužan. Valjevo je obožavao.

- Valjevo obožavam iako sam u njemu bio doseljenik. Došao sam u taj grad iz Požarevca, kao dvanaestogodišnjak. Bio sam opčinjen gradom koji ima četiri reke. I ljudi su me oduševili. Ma gde u svetu da sam bio, ja sam mislio na  Valjevo. U vreme najveće slave, kada sam dugo boravio u SSSR-u, sa mojim mlađim bratom Zoranom,  stalno  smo pričali o Valjevu. Bili smo se zarekli da ćemo se baciti u ledeni Gradac čim dođemo kući. I učinili smo to, iako je bila zima. Eto, sinoć sam se u Valjevu osećao tako. Imao sam ludu želju da se bacim u ledeni Gradac - pričao mi je Miki posle valjevske promocije velikog jubileja.

U jednom od naših poslednjih razgovora, pričao mi je kako se odlično oseća, kako je srećan,  kako je  posle izuzetno burnog i teškog  životnog perioda  i porodičnih drama uspeo  da nađe  davno  izgubljeni mir, kako je naučio ponovo da se smeje.

- Ljudi koji me znaju, kažu da sam procvetao. A bio sam sam sebe precrtao. Nisam ni primećivao koliko sam bio oronuo, potonuo, koliko sam sebe zapostavio. Borio sam se da sačuvam brak, da sačuvam porodicu, da pomognem ćerki Jeleni. Uvek sam bio kao poslednji Mohikanac. Uspeo sam da se izvučem iz svih nedaća koje su me snalazile i da smognem snage da nastavim dalje. Sad se osećam kao da počinjem iz početka, kao da činim prvi korak. Vraćam se sebi, vraćam se muzici. Prijatelji mi često govore da je vreme za novu ljubav, a meni je to strašno daleko. Čini mi se da sam izgoreo. Znate kako pevam – kada gorim, gorim bez ostatka...

Slatko se smejao svojim rečima, dok su mu u očima iskrile suze. Osećanja su mu bila pomešana, uzburkana. Otvoreno je govorio o svemu, priznajući da je bio veliki boem.

- U mladosti, ne samo da sam bio galantan, nego sam bio boem i raspikuća. Bar nekoliko kuća sam potrošio u Skadarliji. Da nije bilo mojih roditelja, koji su od mene izvukli i sakrili nešto novca kako bi ga spasili, ko zna šta bi bilo! Uspeli su da mi kupe jednu kuću u Vrnjcima i to je jedino što danas imam. Ludovao sam sa društvom, ludovao sam  za automobilima, nekoliko sam ih razbio. Moj brat Zoran je stalno govorio da sam ja najbolji vozač čija je „specijalnost“ vožnja automobila ne na točkovima, već na krovovima!

Bio je duhovit, otvoren, jasan, glasan, kritičan i pomalo ogorčen. Nije krio da su ga mnoge nepravde bolele. Tek posle obeležavanja jubileja, uspeo je da dobije poslednje zasluženo priznanje – nacionalnu penziju.

- Ja sam u karijeri odćutao mnogo toga. Bio sam izuzetno uspešan, ali i žrtva nepravdi. Ne bih da pevam žalopojke, niti da zvučim melodramatično. Ali, neskromno sebe smaram jednim od desetoro ljudi koji su najviše učinili za našu muziku. Šta sve nisam učinio za kulturu i kao predsednik udruženja džez muzičara! Poslednjih godina, bilo je trenutaka kada mi je bilo došlo da sve svoje nagrade potrpam u džak i da ih izručim na stepenište Ministarstva kulture...

Većina pesama koje je otpevao (za mnoge je sam napisao tekstove), iako imaju po nekoliko decenija, nisu izgubile svežinu i deluju kao da su nedavno snimljene. Prkose vremenu i ne daju velikom umetniku da ode u zaborav.

Pročitajte još:

Vojkan Borisavljevič, intervju: Orvel je malo dete za nas

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box