Piše: Gordana Tadić
Jedan od najvećih klasičnih kompozitora svih vremena Volfgang Amadeus Mocart rođen je u Salzburgu 27. januara 1756. godine. Iako se o Mocartu puno toga zna, njegov beskrajni talenat i zanimljiv život plene do današnjeg dana. Mocartom se bave, ne samo zaljubljenici u njegove kompozicije, nego i oni koji nisu skloni operama i simfonijama koje su činile najveći deo njegovog repertoara.
U današnje vreme opisuju ga kao prvog kompozitora koji je posedovao kvalitete jedne pop zvezde, ali i boema koji je proigrao svoj imetak. Uprkos velikom uspehu još za života, Mocart je u siromaštvu umro u Beču 5. decembra 1791. godine.
Jedini je preživeli sin poznatog učitelja violine i kompozitora Leopolda Mocarta. Klavir je počeo da svira sa četiri godine, a godinu dana kasnije već je pokušao da komponuje arije. Još tada nazvan je čudom od deteta, a mnogi su bili ljubomorni na njegov veliki talenat.
Za njegovo umeće je čuo i Gete, izjavivši da je mladi Mocart sa svojih sedam godina neprevaziđen što se stvaralaštva tiče i da slobodno može da stane uz rame Rafaelu i Šekspiru, kada je umetnost u pitanju.
U sedmoj godini života sam je naučio da svira na violini i orguljama, u osmoj je komponovao sonate za klavir, a u dvanaestoj prvu operu. Njegov otac Leopold, nastavnik klavira, uvideo je da mu je sin talentovan pa je za njega i za ćerku Anu Mariju organizovao koncerte u zemlji i inostranstvu. Do 1766. godine otac je sa decom putovao u Pariz, London i Hag, Minhen, Beč, Frankfurt, Augsburg, koji je inače bio očev rodni grad. Mocart i njegova sestra svirali su na dvoru i javnim akademijama.
Lokalni vladari, vlastela i birokratija sa oduševljenjem su im upućivali pozive za nastupe na njihovim dvorovima. Mocart zahvaljujući svom umeću i dan danas važi za nedostižnog umetnika koji je stvarao srcem i dušom, lako poput deteta.
2006. godine kada je obeležena 250. godišnjica njegovog rođenja proglašena je za Mocartovu godinu. Austrija se na pravi način odužila svom muzičkom geniju sa preko 80 manifestacija, na kojima su izvođena Mocartova dela. Te godine Austrija je izdvojila 30 miliona evra za dugoročne projekte za finansiranje muzičkih dela.
Ovakav fond sigurno bi svojevremeno bio koristan i mladom Mocartu koji važi za jednog od prvih kompozitora nezavisnih od dvora i koji je kao vunderkind uz velike muke zarađivao novac za život. U Salzburgu je bio imenovan za dirigenta dvorske kapele, da bi u avgustu 1777. godine zatražio da ga otpuste. Potom se u Minhenu i Manhajmu bezuspešno trudio da dobije posao. Ni u Parizu nije uspeo da ostane i 1778. godine nakon smrti majke Ane Marije vratio se u Salzburg.
Njegov rodni grad važi kao grad istraživanja o Mocartu, gde se redovno održavaju mnogobrojni umetnički projekti, radionice i izložbe koje pružaju uvid u život, delo i biće Volfganga Amadeusa Mocarta. Obeležavanje Mocartove godine 2006. u javnosti je viđeno kao “velika rođendanska žurka, koja bi se verovatno dopala i slavljeniku da je bio prisutan”.
Slika o Mocartu se vremenom menjala. Pored vunderkinda postao je i miljenik žena, genijalni haotičar, umetnik željan života i pisac bezbrojnih pisama.
Imao je neverovatan taletant da zapamti melodiju. Poznata je priča o tome kako je čuo Alegerijevu „Miserere“ kada je imao 14 godina i bio u poseti u Rimu, da bi, kasnije, istog dana napisao čitavu kompoziciju po sećanju i vratio se u Kapelu sledećeg dana da napravi manje izmene.
Čarobna flauta je poslednja opera koju je komponovao. Izvedena je premijerno tri meseca pre nego što je umro, 30. Septembra 1791. godine, a Mocart je lično dirigovao orkestrom.
27. januara 2006. sva zvona u Salzburgu su istovremeno zvonila u tačan čas njegovog rođenja, obeleživši tako Mocartov 250. rođendan.
Da je Mocart svojevremeno dobijao procente od komercijalizacije i brendiranja svog imena, umro bi bogat. Mocartove kugle, čokoladne bombone punjene marcipanom samo su jedan od mnogobrojnih proizvoda koji su dosegli planetarnu slavu.
U samom Salzburgu na svakom koraku postoje prodavnice sa Mocart kuglama i sve posluju fantastično. Jer, kako otići iz Mocartovog rodnog grada, a ne poneti na poklon slatko, marcipansko zadovoljstvo, sa njegovim utisnutim likom na sjajnom papiru, koje podseća na dah nekadašnjih vremena i velikog muzičkog genija, neprevaziđene lakoće stvaranja.
Mocarte, srećan rođendan!
Pročitajte još:
Pikaso - Raspojasanost genija
Komentari