Dakle, Dilan

Piše: Ana Radmilović

Gledam ove knjižurine u stanu i, baška što pri svakoj selidbi poželim da ih pobacam, pa se nekako uzdržim, primetim – mnogo Rusa. Debelih Rusa. Pa neki Nemci, ima tu i filozofa i pesnika, a nekad je i tanka nit što ih razdvaja. Pa opet Rusi. Novi Rusi, nešto manje debeli, ali ih ima kô kusih pasa.

Onda mi zapadnu za oko Japanci. Jedan nikako da dobije Nobela, a nije ovo prva godina da je bio favorit. Favorit za Nobela, dobro, to sad zvuči kao sportski komentar, ali sve je to isto. Više-manje. Murakami. A onda proviri onaj Mišima, koji uznemirava, i ne znam šta traži među nekima iz Venecuele i kakve sad veze ima Južna Amerika sa Japanom, osim u mojoj neurednoj biblioteci. Latinična Biblija, Bog da prosti, debela kô onaj Hegel, koji me je uvek nervirao. Za razliku od Biblije, u kojoj su sve priče davno ispričane, ali ko bi se sad zamajavao parafrazama i aluzijama i citatima kojima su se služili oni što su pisali.

Dobro, Borhes, neka Opća povijest gadosti. Odlična knjiga. A tek Jevreja… Smeje mi se Babelj i plaši me Singer. I tu negde kod njih, ni na šta ne liči, Servantes – i tu se ja setim predavanja sarajevskog rabija Eliezera, o sefardskim poslovicama u Španiji, a to je bilo pre izgona. I zašto mi i Španci imamo toliko sličnih reči, tvrdi on – doneli Sefardi, a ja mislila to je neki ostatak ostataka Osmanlija, pa Španac kaže „no te preokupes“, a ja ne kažem baš „nemoj se preokupiraš“, ali razumem da ovaj hoće da mi kaže da se ne brinem.

Engleze neću ni da pominjem. O knjigama koje mi je pokvasila klima koja je celog leta pravila haos i izvoljevala da kaplje (tačnije uzme pa izlije neku vodu) da ne pričam, ni njih nisam bacila i – evo hitam ka poenti, to je dokaz da sam omatorila. Ne bacam osušene knjige koje su se raskupusale, nisu ni za šta, a mnogo ih je. Čim čovek, žena, počne da čuva raskupusane knjige, znači da se vezuje za stvari, a ko se vezuje za stvari, taj je mator. I misli da su neka druga vremena bila bolja. I evo mene na pragu poente.

Sinoć pričam s drugom iz Novog Sada (eh, kakva su to vremena bila kada sam devedesetih tamo studirala, živela, išla u teretanu i svako malo na more i sve kako Bog zapoveda… a ne ovo danas); elem, on mene Krležom, a ja njega Sen-Džon Persom, a Sen-Džon Pers je jedan Nobelovac, mnogi od vas nisu za njega čuli, a ja vam nikako ne preporučujem da se time zamarate – čovek piše nekakvim biblijskim, starozavetnim stilom, takav mu ritam i takav metar, a sve u prozi, pa još simbolike da ti presedne i može ta pesma da opija, mnogo mora i okeana i morskih zveri u njoj, i luka, i gradova na morima koji nikako nisu tužni kao gradovi na kopnima i da ne mučim čitaoca – pojma nismo imali, moj Novosađanin i ja, da će nas dan posle dočekati vest o novom nobelovcu, Dilanu.

Kao neko ko čuva knjige koje je upropastila jedna stara klima, razume se, nisam egzaltirana ovim iskorakom, baš je super dobio je neko „naš“, nije moj. I malo mi falilo da napišem da su generacije rođene 50-ih upropastile svet, jer sad je došlo njihovo vreme, a to vreme slavi površnost i možda sledeću Nobelovu za dostignuća u medicini (zašto da ne, čovek je medicinski fenomen) dobije Džeger. A ja ne slušam Stonse. Što ti je život i sukob generacija. Onda pomislim, odlično, kad je besmisleno, nek bude do kraja.

Šta više prave famu i od tog Nobela, jednog dinamidžije, i baš me briga za nagradu koju je dobio i onaj predsednik, avansno, a samo jer je crnac (u stvari sad sme da se kaže belac, a ne crnac, crnac iz Amerike je Arfo-Amerikanac, ova korektnost ima da upropasti planetu). Ne znam tačno koja je godina bila, Nobela za književnost dobio je Dž. M. Kuci, a to je južnoafrički pisac, matematičar, slavista, jedan ozbiljan tip i svašta sam od njega saznala. I ko o čemu, a ja matora o nekim vremenima, starija sam od ovih što su stariji od mene a koje sam se uzdržala da ne izolajavam i ’50. su godište.

A sad ću da se iznerviram i da kažem, pa dobro, majkumu, kad smo već kod kantautora, nije li mnogo i kudikamo i da ne nabrajam, ozbiljniji onaj Koen? Jeste da je Jevrejin, a sad ne volimo Izrael i jako su nas potresle priče iz Palestine, a nema tog da je Jevrejin a da nije cionista (što u ovoj zbrci pojmova brkamo sa fašista), i sada neka nova levičarska ideja malo pokvareno podmeće jedan novi antisemitizam, a sve kroz antikorporativne priče i dalo bi se o tome ozbiljno pisati jer tema nije šala, i dobro…

Da bi se dobio Nobel, mora neko i da te nominuje i može Koen da priča o budizmu koliko voli, ali zna komisija da budizam ne isključuje ni judaizam ni hrišćanstvo i da se ne upletem opet u objašnjavanje opštepoznatog – nije vreme za Azijate, Jevreje i daleko i naopako Ruse. Ili, naprosto, svetu se dodijalo ovih ozbiljnih i s težinom nego daj lepo ove koji pevaju i igraju, neka bude svetlost (pardon, to je iz neke druge knjige), nek cveta hiljadu cvetova (ju, ovo je iz još gore knjige), da skratim, neka se razveseli planeta.

Ima smisla, sad kad razmislim (ipak ću ja pobacati one pokvašene knjige), već je i taj Nobel, koji se baktao eksplozivnim napravama, i one komisije, dosadili su svetu, niko im ne veruje, toliko je pisaca i toliko naučnika, a o mirotvorcima da i ne govorim (ima ih koji su za zatvore), dobilo te nagrade da je pravi odgovor upravo Dilan. Zašto bismo se više (i koga briga, na kraju krajeva) pravili ozbiljni, kad smo samo dosadni i sve je politika. Eno onaj Pamuk, recimo. Ali sad stajem, rekli smo da stvar nije ozbiljna i da je to radosna vest.

Čitajte još:
Ana Radmilović  
Teofil Pančić   
Mihailo Medenica   
Dragoljub Draža Petrović   
Milica Piletić
Nikola Dragomirović