Film
moja-kafica
moja-kafica
film/11.11.2016.

U rasporedu budala niste prošli bolje

film
  • Darije Petković
  • Saša Huzjak
  • Nikola Predović
  • Saša Huzjak
  • Saša Huzjak
  • Saša Huzjak
  • Ha Kin
  • Ha Kin
  • Saša Huzjak
  • Ha Kin
Autor fotografije:
Piše: Tatjana Čanak

Urban pre najurbanijih, reditelj najboljih ljubavnih i erotskih scena na eksjugoslovenskom filmu, najprecizniji čitač gradskog i građanskog, i šta sve još ne pada na pamet kada je Rajko Grlić u pitanju. Reditelj bez kompromisa, čovek bez patetike. Duhovit, hrabar, ali i bez jeda i potrebe da lamentira nad sopstvenom sudbinom. Pomalo gadljiv na reč disident, i po tome toliko drugačiji u svojoj generaciji. Čini se, samo i jedino u potrazi za dobrom pričom, još boljim glumcima i željom da što pre sedne u rediteljsku stolicu i kaže – snima se!

Zagrepčanin u čijim su filmovima Srbi ostvarili poneke od svojih najboljih uloga, ekskluzivno za Kaleidoskop otkriva da je, i ovoga puta zavrteo uzbudljivu, uznemirujuću priču, u kojoj oni drugačiji po rođenju i, posebno, po ličnom izboru u svom stradanju i hrabrosti služe kao merna jedinica ludila oko njih, u novom filmu neobičnog naslova „Ustav Republike Hrvatske: Ljubavna priča o mržnji“.

Zvanični dajdžest filma kaže da je to „priča o četvoro ljudi koji žive u istoj zgradi i zaziru jedni od drugih jer se razlikuju po imovinskom statusu, seksualnim navikama, nacionalnosti i veri. I verovatno nikada ne bi međusobno progovorili da ih nesreća na to ne natera i učini međusobno zavisnim. Mučno i bolno, oni se polagano počinju otvarati i međusobno prepoznavati kao ljudi“.

I onda iznenađujuće, a opet nepogrešivo, izbor glumaca. Ovoga puta Nebojša Glogovac je profesor po danu, transvestit po noći. Svetska premijera održana je u Montrealu na World Film Festivalu, i hop, jednoglasnom odlukom žirija osvojio je gran-pri Amerike, nagradu za najbolji film.

U Beogradu će ovaj film premijerno biti prikazan 16. oktobra. U nestrpljivom očekivanju, Rajka Grlića smo pitali nešto o novom filmu, a podsetili smo se i nekih starih. 

 Nazivi nekih od vaših filmova spadaju u najzanimljivije na domaćem terenu. Često se citiraju, pretvaraju u slogane. Ko je i zašto smislio naziv „Ustav Republike Hrvatske: Ljubavna priča o mržnji“?

– Otkako smo počeli rad na ovom filmu, svi su nekako vrtjeli glavu kada smo rekli kako će se zvati. Vladao je opći strah da film s takvim nazivom nitko neće gledati. Onda sam na jednom sastanku na kome su o tome već počeli ozbiljno razgovarati rekao: „Šta ako dodamo podnaslov ’Ljubavna priča o mržnji’“. I svima je, barem sam ima taj dojam, nekako laknulo. Tako je ostalo.

 Dobili ste nagradu u Montrealu. Šta su vas tamo zanimljivo pitali o „Ustavu“?

– Bio je čudan razgovor s publikom. Uglavnom nisu pitali. Dizali su se jedan za drugim i tumačili kako su shvatili film i zašto misle da bi ga ljudi trebali vidjeti. Bilo je dirljivo čuti kako jedna mala lokalna priča o našim lokalnim problemima jasno rezonira i omogućuje točna čitanja u nekom dalekom svijetu.

 Zašto ste odlučili da Nebojša Glogovac igra glavnu ulogu? Kako je reagovao kada je saznao kakav mu je lik?

– Godinu dana sam tražio glumca za taj lik. Mučio sam neke vrhunske glumce i po nekoliko puta ih zvao na probna snimanja. I nikako se nisam mogao odlučiti. Onda sam pomislio, da probam s „contra castingom“, da zovem nekoga tko je na prvi pogled čista suprotnost tom liku. Tako sam scenario poslao Nebojši i on je pristao da dođe na probno snimanje. Probali smo nekoliko scena. Oblačili su ga i svlačili, šminkali i odšminkavali i vrlo brzo, još tokom čitavog tog rituala, bilo je jasno da je to on. Da sam napokon našao profesora. Snimanje je samo potvrdilo tu odluku. Ne sjećam se da sam s nekim glumcem ugodnije i jednostavnije radio. Što se tiče njegove reakcije na lik, to morate njega pitati. On je pročitao scenarij i s tim saznanjem došao na probno snimanje. Očito ga je nešto zagolicalo u tom liku.

 „Ustav Republike Hrvatske“ je komedija. Postoje li trenuci kada jedino smeh može biti oružje protiv nasilja, a kada ne može ni on?

– „Ustav Republike Hrvatske“ teško bi se svrstao u komedije. Pogotovo one koje izazivaju salve smijeha. Ovo je ozbiljna priča koja se, čak i u neprijatnim trenucima, može gledati s osmijehom na licu.

 Poput Srđana Karanovića nekada, čini se da vam je danas omiljeni saradnik na scenariju postao Ante Tomić. Kako je bilo raditi s njim? Ovog puta, a i inače?

– Srđan Karanović je moja prva „koscenaristička ljubav“. A prva ljubav ostaje prva ljubav. Osim toga, ne treba zaboraviti ono što on uvijek ponavlja kada dobijem neku nagradu – da sam ja na filmu ipak počeo kao njegov pomoćnik režije. Kasnije sam jedno vrijeme radio sam, a onda sam Điđu počeo varati sa ozbiljnim piscima: Dubravkom Ugrešić, Borislavom Pekićem, Ivanom Kušanom. I kada sam već mislio odustati od filma, pojavio se mladić izuzetnog dara, da o stasu i ne govorim. Zvao se Ante Tomić. Poslao mi je prvo poglavlje romana „Ništa nas ne smije iznenaditi“, na čijem je predlošku kasnije pisana „Karaula“, i pitao da li me to zanima. Rekao sam: „Da!“ i nakon toga mi je poručio da s tim mogu raditi šta god hoću, ali da na njega ne računam, da se on nema namjere baviti scenarijem. Da skratim priču; zajedno smo ispisali jedanaest verzija scenarija za „Karaulu“ i gotovo isto toliko verzija za naredna tri scenarija: „Neka ostane među nama“, „Čudo u Poskokovoj Dragi“ i „Ustav Republike Hrvatske“. Radimo zajedno već preko deset godina i još nas ta igra zajedničkog pisanja beskonačno veseli.  

 „Vikipedija“ se na hrvatskom bavi vašom filmskom karijerom u dve rečenice. Ostalo je analiza vašeg „sumnjivog porekla“. Šta je tačno u tome vaša genetska krivica? Sumnja se da ste Jevrejin, a pomalo i Srbin.

– Kažu da hrvatsku verziju „Vikipedije“ kontroliraju neki nacionalno i vjerski vrlo osvješćeni mladići sa Širokog Brijega u Hercegovini. Jedno vrijeme se o tome u Hrvatskoj puno pisalo, ljudi su pokušavali skinuti tu ideološku mrenu s faktografskih podataka, ali su na kraju odustali. Kažu mi da su i moju biografiju pokušali očistiti i svesti na podatke, ali da su ovi sa Širokog Brijega odmah vratili svoju ideološku vizuru. Ukratko; jednostavnije je, ako želite doći do podataka, i ako vjerujete u taj izvor znanja, koristiti englesku verziju. A što se tiče sumnje da sam Židov i da mi to nije dosta već da u meni ima i malo srpske krvi – slušajte, gdje ima dima, ima i vatre, rekli bi ovi sa Širokog Brijega. 

 Da li se u rubrici nacionalnost i dalje (šaljivo) izjašnjavate kao „Zagrepčanin iz užeg centra grada“, poput Gorana Markovića u Beogradu?

– Da, ali za razliku od Gorana, ja samo kažem da sam po nacionalnosti Zagrepčanin. Ono iz užeg centra se u našim slučajevima podrazumijeva. Gdje bi drugdje živjele nacionalne izdajice nego u centru nacionalno otuđenih gradova.

 Vaša majka Eva je kao partizanka s Prvom proleterskom oslobađala Beograd. Otac Danko je posle toga predavao na beogradskom Filozofskom fakultetu. Osim što ste JNA služili na Voždovcu, bili ste i koscenarista „Grlom u jagode“, verovatno „najbeogradske“ serije dosad. Šta vam posle svega znači Beograd? Može li taj odnos da se odvoji od sentimenta?

– Beograd je za mene veliki komad moje prošlosti. Tu su moji prijatelji, tu sam ponekad boravio i po nekoliko mjeseci, o vojsci da i ne govorim. Beogradski producenti su najčešće bili koproducenti mojih zagrebačkih filmova, beogradski glumci i glumice su počesto u njima nastupali. I sve tim redom. Da ne ulazim u pretjerani starački sentiment. Želim samo kazati da se jako veselim premijeri u Beogradu koja će se dogoditi 10. oktobra.

 Na Golom otoku su vam kao robijaši bili i otac i majka. Vaš film „Samo jednom se ljubi“ govori o sličnoj temi. Da li ste ga snimili zavirujući u porodične razloge?

– Da, ali ne na faktografskom nivou. Htio sam prodrijeti u njihovu vjeru u utopiju i njihovo razočaranje njenom realizacijom. Mojim se roditeljima dogodilo ono što je Krleža govorio da je najgore ako se dogodi, njima su se ostvarili snovi. Postali su bolna realnost. Time se želio baviti taj film i po tome je na neki način on posveta mojim roditeljima, njihovoj mladosti.

 Neki se još sećaju kako vam je 1991, nakon projekcije „Čaruge“ u Puli, novinar HRT-a u direktnom TV prenosu rekao „sad kad ste napravili ovaj četnički film“. Da li je „Čaruga“ u međuvremenu postao hrvatski film?

– Da, od tada do danas „Čaruga“ je u svom tretmanu doživio kopernikanski obrt. Od „četničkog filma“ postao je službeno „prvi hrvatski film“. Filmovi se ne mijenjaju, mijenja se samo odnos prema njima. Nikada ne znate šta će s njim biti sutra. Moja majka je ne mičući se iz Zagreba promijenila pet državnih uređenja. I filmovima se to polagano počinje događati.

 Posle toga ste u SAD počeli profesorsku karijeru. Da li ste se za to vreme osećali disidentom? Ako jeste, u kom smislu, da li vam je to teško padalo?

– Nisam se osjećao disidentom. Nikada. To samo drugi od vas mogu praviti. Osjećao sam se jednostavno kao putnik koji je život stavio u kofer i koji je istovremeno onaj koji odlazi i onaj koji dolazi, bez obzira na to otkuda krenuo i kuda stigao.

 Vrlo brzo posle rata nastavili ste kao da gotovo ništa nije bilo: osnovali ste filmsku školu u Grožnjanu, pa festival u Motovunu, vratili se snimanju… Nosite li gorčinu u sebi zbog odnosa Hrvatske prema vama?

– Ne nosim gorčinu. Mislim da Hrvatska, kao i mnoge države svijeta, ima ne tako mali broj bučnih budala. I da čovjek jednostavno ne smije dozvoliti da mu ti idioti kroje život. Bojim se da u tom ravnopravnom rasporedu budala ni vi niste prošli mnogo bolje od nas. Dapače, reklo bi se u Zagrebu.

 Pošto vam je Amerika druga adresa, šta mislite o Donaldu Trampu i uopšte situaciji da je takav neko na korak da postane lider najveće sile na svetu? Ima li šanse?

– Pa upravo to što sam rekao. Ni Amerika tu nije izuzetak. Njih ima mnogo, pa je i postotak budala veći. U to prije svega spada onaj dio Amerike koji se do danas nije mogao pomiriti s tim da im je predsjednik „crnčuga“. Čitava Trampova kampanja, naravno javno ne govoreći o tome, zasnovana je na toj „nesreći“. Želim vjerovati da takva mržnja ne može pobijediti u Americi.

Pročitajte još četiri intervjua u jednom tekstu povodom 22 godine od odlaska velikog Milana Mladenovića i pogledajte njegove, do sada neobjavljene, fotografije:

Milan Mladenović: Kao da je bilo nekad

 

Filmografija Rajka Grlića

„Neka ostane među nama“ (2010), „Karaula“ (2006), „Novo, novo vrijeme“ (dokumentarni film, 2001), „Josephine“ (2000), „Pitka voda i sloboda III“ (kratki dokumentarni, 1998), „Parizi–Istra“ (kratki, 1991), „Čaruga“ (1991), „Đavolji raj“ (1989), „Pitke vode i slobode II“ (1987), „Pitke vode i slobode“ (1986), „To nije moj život, to je samo privremeno“ (TV film, 1985), „Za sreću je potrebno troje“ (1985), „Štefica Cvek u raljama života“ (TV mini–serija, 1984), „U raljama života“ (1984), „Zagreb“ (kratki, 1982), „Plava laguna Poreč“ (kratki dokumentarni, 1981), „Samo jednom se ljubi“ (1981), „Bravo, maestro“ (1978).

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Џо
5.10.2016.

Одличан интервју!

reklama box
reklama box
reklama box
reklama box