Muzika
reklama
reklama
muzika/3.11.2017.

Milan Mladenović - kao da je bilo nekad

muzika
  • Printscreen/YouTube
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Danica Mladenović, Milanova mama, privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Milanova mama Danica i Bojan Matić, privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
  • Privatna arhiva, Bojan Matić
Autor fotografije:
Piše: Tatjana Čanak

Za 23 godine koliko ga nema, čini nam se da je o Milanu Mladenoviću ispričano više laži i ispleteno više mitova nego i o jednom drugom eks Ju muzičaru. Dobro, da, i o Margiti.

Knjige u kojima se “otkrivaju” intimni, a ništa drugo nego degutantni detalji iz privatnog života, izmišljeni intervjui “ljudi koji su provodili poslednje dane s njim”, kao i histerično privatizovanje razgovora o muzici EKV-a, već godinama odvode priču o ovom značajnom čoveku i njegovom bendu u pogrešnim pravcima. Toliko pogrešnim, da možda paradoksalno zvuči, ali izgleda da voleti Milana Mladenovića ovde i sada mogu samo oni ljudi koji će vam odmah reći da ga nisu poznavali, da nisu bili s njim na ti, i da, pod obavezno, i danas hladne glave slušaju njegovu muziku.

Kaleidoskop media zato, na godišnjicu Milanove smrti, donosi četiri znalačke priče o muzičaru koji je ostavio gotovo remboovski trag u jugoslovenskom rokenrolu.

Milan Mladenović, iz pera Nenada Pejovića, Ante Perkovića, Nebojše Krivokuće i Nebojše Marića.


Nenad Pejović, gitarista benda “Kanda Kodža i Nebojša" (KKN)

STVORIO JE NOVI POETSKI IZRAZ UNUTAR VELIKE TRADICIJE JUŽNOSLOVENSKE ROK POEZIJE

Šta je vreme oduzelo na vrednosti, a šta potvrdilo u Milanovom stvaralaštvu?

Dobru pesmu ili dobru muziku vreme uvek potvrdi, ne zato što se “muzika deli na dobru i lošu” i slične floskule, već zato što je moguće njihovo tumačenje u drugačijem ambijentu od onog u kome je ta muzika nastala. Vreme u kome živimo praktično od dana kada je taj bend fizički nestao, oduzelo je mogućnost da se toj temi priđe nepristrasno. Danas je EKV ime za koje znaju svi i u njega se, više nego u ostale bendove te generacije, učitava priča o bel epoku Beograda ’80-tih, romantizuje se priča o tragičnim i talentovanim ljudima koji kao da su bili kažnjeni zbog svog vizionarstva i slično.


Šta je najvrednije iz njegovog opusa?

Sjajno gitarsko umeće iz Šarlovih dana, otvorenost za novo iz “Angels Breath” faze, kao i dosta uspelih pesama iz EKV diskografije. Naravno, i glas nadarenog pevača.

Kako biste procenili vrednost Milanovih stihova? Ima li tu zaista visokih dometa?

Ako bih parafrazirao obrazloženje Nobelovog komiteta povodom nagrade Dilanu, rekao bih da je stvorio novi poetski izraz unutar velike tradicije južnoslovenske rok poezije. I kad su te pesme bile hermetične ili pretenciozne ili kad su pogađale prave žice, čini mi se da je postojao neki nivo, kriterijum, prema kome je svako mogao da otkriva visoke domete. Danas, kad smo manje-više uspešno raskrstili sa nivoom i kriterijumima, ne vidim da je to nešto naročito bitno.

Da li je Milan u konačnom skoru bio nezadovoljan odnosom Beograda prema njemu i bendu (zakasneo, pre svega)...

Ne, rekao bih baš suprotno. Veliki skok popularnosti se EKV-u dogodio između albuma“Ljubav” i “Samo par godina”, dakle svega nekoliko godina nakon debija, počeli su da nastupaju u većim prostorima i mislim da su mogli da budu zadovoljni podrškom od stalno rastuće publike. Sa druge strane, ni mejnstrim ni nezavisna kritika, a te stvari su tada imale smisla, u to vreme nisu blagonaklono gledali na ono što su doživeli kao komercijalizaciju i razvodnjavanje ambicija sa početka delovanja grupe, a na to se Milan nije žalio, s obzirom da kritičari, ako se dobro sećam izjave jednog člana benda, “nemaju pojma i tačka”.

Da li vam se čini da i gorljivi branitelji, svojim tužnim lamentiranjem, podjednako štete tačnoj percepciji vrednosti i značaju EKV-a?

Ne, mislim da je tužno lamentiranje postalo opšte mesto po svakom pitanju, pa i o vrednosti i značaju EKV-a. Danas je svakome jednostavno da sam prosudi o tome šta je ta grupa radila i, posebno za naraštaje koji se tek upoznaju sa nasleđem jugoslovenskog roka, to može i da proveri na memorijalnim koncertima. I to je okej, te pesme nisu jednostavne za izvođenje, muzičari koji ih izvode su ili deo neke EKV postave ili su prosto dovoljno kompetentni da iznesu taj repertoar. To što je oko Milana izgrađen nekakav kult ličnosti ne vidim kao nešto što bi se niti njemu niti bendu naročito dopalo, kao ni činjenicu da se EKV posmatra kao neki ukleti, tragični, istovremeno epohalno važan bend. To je sve besmisleno. Kada kultura i javno mnjenje postanu nužno zlo koje treba kontrolisati, bez mogućnosti problematizacije i uvažavanja suprotnih argumenata, onda je u ovakvim pitanjima moguća samo crno-bela podela na pripadnike kulta i hejtere. I u najslabijim trenucima u toj muzici je bilo nekih boja, pa se zato radije sklanjam iz tih priča.

Šta vam najviše smeta u današnjem shvatanju značaja muzike Milana i muzike EKV-a? U čemu se greši kada se govori/ piše o Milanu i EKV?

Reč je o široj pojavi, koja je možda pogrešna a možda i prirodna, da se kulturno i pop kulturno nasleđe iz osamdesetih uzima kao jedna okamenjena, muzejska postavka kojom smo nekad davno dokazali svetu svoju jednakost, pa i superiornost i sad do kraja života možemo da vrtimo jedne iste pesme iz te bolje prošlosti, što većina radio stanica koje emituju taj neki “easy listening pop-rock” i čini. I onda imamo taj masovni ukus koji je pripremljen za sve što mu se servira, osim za stvarnost i život u kome smo. U međuvremenu, izgleda da je ta prodaja nostalgične magle poprimila razmere masovne epidemije, pošto se unazad tridesetak godina na raznim listama najboljih albuma svih vremena pojavljuju uglavnom isti naslovi, mahom iz šezdesetih.

Ante Perković, hrvatski muzičar i pisac

GRANICE KOJE SMO ISCRTALI MEĐU SOBOM I DALJE NASTAVLJA ČINITI SMIJEŠNIMA

Šta je vreme oduzelo na vrednosti, a šta potrvdilo u Milanovom stvaralaštvu?

Milanov rad nije ništa izgubio s vremenom jer je, čini mi se, uvijek puno više išao iz samog Milana, nije se puno obazirao na tekuće aktualnosti i trendove, osim ponekad u površinskim manifestacijama kojih se površni vole uhvatiti pa se unedogled baviti time koliko, na primjer, “Budi sam” produkcijski podsjeća na “Alive and Kicking” Simple Mindsa, zanemarujući pritom koliko je “Budi sam” superiornija pjesma.

Šta je najvrednije iz njegovog opusa?

To što gomila njegovih pjesama i danas moćno odzvanja u mladim ljudima koji s njim i njegovim vremenom nemaju nikakve veze. Uspio je nadići jednu usku, ograničenu formu kao što je rokenrol i postati opća, neupitna umjetnička vrijednost. I ove granice koje smo iscrtali među sobom i dalje nastavlja činiti smiješnima, baš kao što je radio i za života.

Kako biste procenili vrednost Milanovih stihova? Ima li tu zaista visokih dometa?

Prava poezija je intuitivna, u dosluhu s neobjašnjivim i neiskazivim i ne mora se nužno izražavati riječima ni koristiti papirom. Milana treba uzimati u paketu, on je bio veliki pjesnik i glasom i gitarom i cijelim životom, a ne samo onim što je ostavio u stihovima. 

Da li je Milan u konačnom skoru bio nezadovoljan odnosom Beograda prema njemu i bendu (zakasneo, pre svega)…

Ne slažem se. Sve što je ostavio iza sebe ne ostavlja dojam tužnog i nezadovoljnog čovjeka. A to što se sve čita i govori, to je samo naknadna pamet i suvišna buka od koje slabije čujemo jedino bitno – muziku.

Da li ti se ponekad čini da i gorljivi branitelji, svojim tužnim lamentiranjem, podjednako štete tačnoj percepciji vrednosti i značaju EKV-a?

Da, a toj šteti se i ja upravo priključujem. Slušajte EKV, to je jedino stvarno.

Šta vam najviše smeta u današnjem shvatanju značaja muzike Milana i muzike EKV-a? U čemu se greši kada se govori/ piše o Milanu i EKV?

Smetaju me priglupi i prizemni tračevi, ta suluda potreba da se mrtvim ljudima ulazi u krevet, tanjur, intimu, životne navike… Prestanite već jednom!

Nebojša Krivokuća, autor bloga “Prešlicavanje”

VEROVATNO NAM JE JOŠ UVEK PREVIŠE ISKREN, OPOR I POTRESAN

Šta je vreme oduzelo na vrednosti, a šta potvrdilo u Milanovom stvaralaštvu?

Iako je prošlo više od dvadeset godina od njegove smrti – njegovo ime, stihovi, rifovi, ono što je radio i dalje "baca svetlo daleko". Ne može njemu vreme ništa, osim da pokuša da njegov opus svede na jednu CD-kompilaciju, ali u tome neće uspeti.

Šta je najvrednije iz njegovog opusa?

Album "Tupli ili bistriji čovek biva kad" benda “Šarlo akrobata” u kojem je svirao je i danas jedan od tri najvažnija albuma jugoslovenskog rokenrola. Tu su i prva dva albuma, "Katarina II" i "Ekatarina Velika" (sa Gerinim omotom)... Album koji su snimali u vreme raspada Jugoslavije, "Dum dum" je, sada to postaje jasnije, važan, dragocen album, ali je u ono vreme sleteo na golu ledinu, a i nije lako slušati pesme poput "Idemo", ni dvadeset pet godina nakon što su nastale.

Konačno, tu je i "Angel's Breath", album koji je snimao pred smrt sa Mitrom Subotićem Subom i prijateljima iz Brazila. Neki Milanovi poznanici tvrde da je njemu lično to bio najvažniji i najdraži album koji je ikada snimio. Ali, ni taj album Srbija još uvek nije pažljivo preslušala i prihvatila. Verovatno nam je još uvek previše iskren, opor i potresan.
Pored sve te muzike, tu je i sve ono što je pričao i na šta je upozoravao u intervjuima od druge polovine osamdesetih do smrti.

Kako biste procenili vrednost Milanovih stihova? Ima li tu zaista visokih dometa?

Ne mogu da budem objektivan... Još uvek znam napamet svaki stih koji je Milan otpevao ili objavio... Ali je ovo možda prilika da zajedno zamolimo neku izdavačku kuću da objavi magistarski rad Zlatomira Gajića, novinara i rok kritičar novosadskog Dnevnika i asistenta na Filozofskom fakultetu, koji je posvećen poeziji Milana Mladenovića.

Da li je Milan u konačnom skoru bio nezadovoljan odnosom Beograda prema njemu i bendu (zakasneo, pre svega)…

U nekoliko tekstova iz vremena postojanja EKV postoji teza da je, zagrebačka publika, na primer, više "volela" taj bend od beogradske publike, ali to nije razlog zašto su "live" album snimali u zagrebačkom Kulušiću '86... Sa druge strane, neki beogradski rok-kritičari su voleli da demonstriraju umeće baratanja rečima pišući izuzetno negativne kritike albuma EKV, naročito u vreme njihova dva najprodavanija albuma, "Ljubav" i "Samo par godina za nas".
Sa distance od dvadeset i pet godina verujem da je njegova karijera put čoveka koji se nije osvrtao na kritike. Da jeste, ne bi u intervjuima govorio ono što jeste, ne bi apelovao na mir i tražio minut ćutanja za Sarajevo koje je u tim danima granatirano. U intervjuima posle 1991. Milan je nezadovoljan i tužan zato što je počeo talas ludila kojem se suprotstavljao imenom, glasom i gitarom, ali je ta borba bila uzaludna. Postoji snimak sa početka 1993. u kojem kaže da se nada da će se probuditi i da je sve to ružan san. Ta tuga koju spominjete, to je onaj krik iz pesme "Crv" na albumu “Angel's Breath”.

Da li vam se čini da i gorljivi branitelji, svojim tužnim lamentiranjem, podjednako štete tačnoj percepciji vrednosti i značaju EKV-a?

U jednoj pesmi Milan kaže: "Osvrni se mirno na godine prošle." Ne verujem da "lamentiranje", kako ga nazivate može oštetiti vrednost onoga što su ostavili za sobom. Dodatno, u tim osvrtima na pojavu EKV uvek su pomešana sećanja na vreme u kojem smo bili srećniji, bezbedniji i mlađi, u kojem smo verovali da će nam život biti veličanstven. Nemerljivo veću štetu čine knjige krcate netačnostima i poluistinama, poput "Vrati unatrag". Zato za čitanje preporučujem za sada najobjektivniju, nedavno reizdatu knjigu "Mesto u mećavi"  Aleksandra Žikića.

Šta vam najviše smeta u današnjem shvatanju značaja muzike Milana i muzike EKV-a? U čemu se greši kada se govori/ piše o Milanu i EKV?

Površnost. Dobro, i posmatranje čitave karijere benda kroz "Samo par godina za nas", nije to sve. To je velika pesma, ali nikako jedina.



NEBOJŠA MARIĆ, muzički kritičar

DO KRAJA JE POKUŠAVAO DA SPREČI MULJ KOJI NAS JE IPAK SVE POTOPIO

Šta je vreme oduzelo na vrednosti, a šta potvrdilo u Milanovom stvaralaštvu?

Najvažniju stvar kod njega, ono što ga je pokretalo kada je, prema mom mišljenju, bio najbolji – vera u ljude na ovim prostorima i u to da će uspeti da se odupru idiotizaciji – vreme zasigruno nije potvrdilo. Možda paradoksalno, taj neuspeh ukazuje na njegovu veličinu danas. Do kraja je pokušavao da spreči mulj koji nas je ipak sve potopio.
Kad je reč o muzici i pesmama, mislim da je ozbiljna muzička kritika kod nas već u drugoj polovini 80-ih primetila određene slabosti benda EKV: povlačenje gitara u pozadinu, oslanjanje na pompezna rešenja i sintisajzerske ukrase koji su tada bili moderni kod bendova poput “Mission”… Takođe se pričalo o prejakoj simbolici u tekstovima. Dakle, to ni tada nije bilo ubedljivo jer se iza brda valjalo ono što će kasnije eksplodirati na sceni: alternativni rok s jedne strane i hip-hop s druge. U oba slučaja se insistiralo na sirovosti i neposrednosti, a zvuku EKV-a je, kada skinete glas, to često nedostajalo.    

Šta je najvrednije iz njegovog opusa?

Pesma “Dum-dum” sa istoimenog albuma, pre svega način na koji je to otpevao. Zatim atmosfera prve polovine osamdesetih prošlog veka koja je zabeležena na prva dva albuma: besmisao, skučenost, ksenofobičnost, rutina, foliranje. Zvuči poznato?

Kako biste procenili vrednost Milanovih stihova? Ima li tu zaista visokih dometa?

Mislim da su to bile “samo” rok pesme, nekada sjajne nekada manje dobre. Pretenzija na nešto veće, na te više domete, uglavnom im oduzima od vrednosti. Naročito ako na umu imamo stvaralaštvo recimo “Lune” i “La Strade”. Dakle, to su bile rok pesme koje su uglavnom ili trebale da govore o nekom unutrašnjem doživljaju ili da pokrenu ljude na najiskreniji način da urade nešto dobro.

Da li je Milan u konačnom skoru bio nezadovoljan odnosom Beograda prema njemu i bendu (zakasneo, pre svega)…

Nema tu nikakve mistifikacije. Pogledajte kakav je tretman ovde imao recimo Vlada Divljan. Kad se vratio, bio je skoro alternativni umetnik. A sada imate ponovo muk. Milan je to osećao, za to nije trebalo biti prorok.

Da li vam se čini da i gorljivi branitelji, svojim tužnim lamentiranjem, podjednako štete tačnoj percepciji vrednosti i značaju EKV-a?

Naricanje i pozivanje na priču o divnim osamdesetim ili bilo kom drugom periodu je poslednje što rokenrolu treba. Takođe, oreoli mučenika ili velikih umetnika često loše stoje rokenrolerima (šta bi Igi Pop s tim radio, verovatno bi bacio u klonju). Ja ih više zamišljam kao tvrdoglave ljude koji ustaju i padaju, nekad su u pravu a nekad greše, bore se sa sobom i okolinom kako bi odbranili pravo na posebnost, slobodu od konvencija. Naravno da su zato često usamljeni, ne na patetičan, kukavni način kakav neki Milanovi fanovi propagiraju. To je draž cele priče poznate kao rokenrol cirkus.

Šta vam najviše smeta u današnjem shvatanju značaja muzike Milana i muzike EKV-a? U čemu se greši kada se govori/ piše o Milanu i EKV?

S jedne strane imate jednu grupu fanova koji ili sede u četiri zida pokušavajući da zaustave vreme ili utapaju Milana u nekakvu šaradu “ex-YU roka” (pa onda pored njegovih pesama na plejlistu stavljaju Bijelo dugme, Zanu, Čorbu…). S druge strane, imamo potpuno tabloidno gaženje. Zamislite, Milan se drogirao!!! Iju!? Pre njega nije bilo nikog, pa se sad svi skandalizujemo pokazujući samo koliko smo u međuvremenu postali malograđani. I sada je odjednom ispalo da su sve te pesme govorile samo o nekim kašikama, viljuškama i noževima itd. Ljudi koji se predstavljaju kao znalci ili saborci sada govore i pišu tabloidne gluposti želeći da skandalizuju roditelje naših roditelja. 


Pročitajte još: SRĐAN GILE GOJKOVIĆ, ELEKTRIČNI ORGAZAM: NEMA BOLJEG POSLA NA PLANETI OD ROKENROLA




POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.