Reportaža
reportaža/9.10.2019.

Če Gevara i tri boje Kube

reportaža
  • Jelena Ranković
Autor fotografije:

Tekst i fotografije: Jelena Ranković



Na današnji dan ubijen je Če Gevara (14.06.1928. - 9.10.1967), a kako kažu njegove poslednje reči bile su- Ubijte me kukavice! I ovako ubijate samo čoveka.

U njegovu čast vodimo vas na Kubu, Santa Klaru i Mauzolej posvećen Čeu i njegovim saborcima koji su verovali u reči “Hasta la Victoria Siempre.”

I, da li znate da Kubom, za velike pare, može da vas provoza najmlađi sin Če Gevare?


Lista mesta koja na ostrvu treba obavezno posetiti je podugačka. U kategoriji – šta su moji domaćini izabrali, posetila sam Trinidad, Santa Klaru i dolinu Vinales. Otisnula sam se na ovo putovanje kako bih se lično uverila u reči Kolumba koji je davne 1492. godine zabeležio – Ovo je najlepša zemlja koju sam ikada video… A Kristofer je valjda znao...


Ništa bus, rentakar, stopiranje, imala sam najveću moguću sreću koja može da se dogodi jednom radoznalom putniku, a to je da su mi Kubu otkrivali Kubanci.

Nezaposleni deo familije je ujutru u tačno dogovoreno vreme čekao ispred zgrade, spremni da mi pokažu svoju lepu zemlju. Buenos dias, rekoše u glas, nasmejani i doterani, kao za praznik.

Napuštajući Havanu i odlazeći dalje mogla se videti promena, standarda, stila života, arhitekture… Vožnja kroz Kubu deluje nestvarno. Gotovo puste ulice, bez brojnih saobraćajnih znakova, oznaka, smernica i ulične rasvete. To je kažu, ako bi neprijatelj došao, ne bi uspeo da se snađe. (mada mislim da je ova teorija zastarela u vremenu oflajn mapa).



Huan Karlos osnažen sveznajućom taštom snalazio se bolje od bilo kojeg GPS-a. Nismo ni jednom zalutali! Bila je ovo ludo zabavna vožnja, u kojoj sam, osim što sam uživala naučila po nešto. Na primer najvažnije reči za navigaciju po drumovima ove magične zemlje su desno, levo, pravo, ….derecha, izquierda, derecho…



A pravo, pred tobom prazan put koji oni nazivaju Autopista, po koja konjska zaprega, biciklisti, pešaci, kamioni puni ljudi, retki autobusi ili kao u nekom najluđem snu projezdi lepotan V8.





Kubanci voze kako žele, i gde žele. Na početku sve deluje haotično, ali vremenom uhvatiš ritam. Dozvoljena brzina je 100km na čas autoputem, ali neki učesnici u saobraćaju realno ne mogu ni da razviju tu brzinu. Ko može, teško odoleva da ne da gas i poleti… Kazna za prekoračenje brzine je 30 $. Ali ako te zaustave, uvek neko poznaje nekoga ko poznaje neke bitne ljude, otkrila sam važno pravilo u preživljavanju. Osim ako nisi turista.





Kubanski transportni sistem baš i ne cveta. A to znači da pored puta, na raskrsnicama, na stanicama, stoje ljudi, čekaju i stopiraju. Kamioni i automobili redovno staju. Taman pomisliš kakav altruizam, a onda spaziš da mašu novčanicama. Ili još luđe, da je red za stopiranje organizovan i da postoji specijalna služba los amarillos u žutim jaknama koji vode računa da prednost imaju stariji ljudi i trudnice, a takođe kontrolišu da niko ko može da preveze ljude ne ostane prazan, jer je to strogo zabranjeno.

Odakle početi u ovom po malo sentimentalnom putovanju?

Trinidad. Pastelni, šareni grad. Jedan od najautentičnijih kolonijalnih gradova, koji je 1988. godine uvršten na Uneskovu listu svetske kulturne baštine. Čim zakoračiš u pešački kaldrmisani deo, bude ti jasno zašto ga smatraju i najlepšim, ali i jednim od najsiromašnijih gradova Kube. Drugi naziv za grad je Tinajones, što je reč za keramičke posude u kojma se, zbog česte nestašice, čuvala voda za piće.









Jedinstveni lavirinti ulica, sve što sam videla, oronule fasade, građevine iz vremena španskog kolonijalizma, muzeji, trg, ljudi, kao da su se svi usaglasili da treba pokvariti satove, živeti u laganom ritmu i svom snagom se odupreti modernom vremenu. 

Čitav grad je poput velikog muzeja arhitekture. Kao i druge zemlje sa burnom istorijom i prefarbanim parolama sve ulice imaju dva imena. Jedno na tablama i u vodičima, a druga koje koriste starosedeoci. Pa je tako Jesus Maria sada Hose Marti, a imena poput Carmen, Gloria zamenjana su imenima generala i revolucionara.







Kao u nekom filmu, uživala sam u šetnji svedočeći svakodvenom životu ovog uspavanog gradića. Izbegavajući bakice sa heklerajem, nasmejane prodavce džidža bidža, koktel majstore… sklonište smo našli u paladaresu, restoranu koji nije bilo moguće pronaći ni u jednom vodiču.

Ali su moji prijatelji imali prijatelja koji je imao prijatelja…. i eto nas u dvorištu iza trošne kuće, gde smo dovedeni u najvećoj tajnosti, sa čestim bacanjem pogleda preko ramena. Ručak je bio ukusniji od mnogih koje sam probala u restoranima. Vredelo je!







Napuštamo Trinidad, koji zaslužuje da se u njemu ostane malo duže i temeljnije istraži. Posle šetnje i vraćanja u prošlost iz vremena kolonijalizma, nastavljamo putevima Revolucije. Pravac Santa Klara…



Spomenite Kubancima provinciju Villa Klara i oni će vam ozarenog lica odmah reći Če, nadimak Argentinca kojeg poput sveca vole, slave i poštuju. Meka za turiste, Čeov grad, udaljen je dva i po sata vožnje od Havane, a 90 km od Trinidada.

Stigli smo u Santa Klaru, grad u kojem je odigrana jedna od odlučujućih bitki u revoluciji. I ne samo to.

Na trgu je bronzani El Che, statua iz 1987. godine kojom je obeleženo dve decenije od njegovog ubistva u Boliviji. Bista je okrenuta ka Južnoj Americi, i simbolizuje ujedninjenu Latinsku Ameriku. U podnožju je memorijalni centar i mauzolej u kojem su 1997. godine, kada su pronađene kosti ovog revolucionara i njegovih saboraca, sahranjeni uz najveće vojne počasti, govor Fidela Kastra i paljenje večne vatre.

Po navodima hroničara, poslednje reči Če Gevare su bile Ubijte me kukavice! I ovako ubijate samo čoveka. Njegove odsečene šake poslate su u Argentinu, a potom na Kubu.



Mada se i dalje polemiše oko autentičnosti posmrtnih ostataka, kao i većina koja je odrasla uz priče o ovoj ikoni 20 veka, i za mene je obilazak mauzoleja bio poseban događaj. Pokloniti se najpoznatijem revolucionaru i buntovniku, borcu za pravdu i jednakost, za mnoge je veoma emotivan doživljaj, pa nije retkost videti uplakane ljude koji još uvek iskreno veruju u ideju i ono “Hasta la Victoria Siempre.

Hosé Delarra, po čijem nacrtu je pravljen memorijalni centar, a u čijoj izgradnji je učestvovalo na hiljade volontera, objasnio je-Koristio sam čiste geometrijske forme, pravougaonike i kvadrate, koji najbolje predstavljaju Čeovu ličnost, stabilanu i veoma jaku.



Pre ulaska u mauzolej, koji nije grandiozan, ali je atmosfera veoma posebna i svečana, obavezno je upisati ime i prezime i zemlju iz koje dolazite. Od otvaranja ovo mesto posetilo je više od pet miliona ljudi iz više od sto zemalja. Zabranjeno je fotografisanje. Brojni čuvari, sve drže pod kontrolom, proveravajući i to da li ste obučeni kako dolikuje.

Inače, mauzolej je iznutra veoma jednostavan, postoje niše u čast nastradalim gerilcima, a Čeova se ni po čemu ne razlikuje od drugih, osim što je neznatno izvučena. Muzej ima najveću kolkeciju ličnih stvari Ernesta Če Gevare, propraćenu audiovizuelnim prikazima njegovog života. Ovo mesto je bila i jedna od Kastrovih stanica, na putu ka večnom počinku…

Nedavno sam otkrila da Kubom, za velike pare, može da vas provoza najmlađi sin Če Gevare. Možda ne lično, ali preko njegove turističke agencije moguće je upoznati ostrvo i to Harli-Dejvidsonom. Jedna stanica  u obilasku je i Santa Klara. Naziv agencije “La Poderosa” potiče od nadmika koji je Če dao svom motoru “Norton 500cc” kojim je putovao od Argentine do Venecuele sa prijateljem Albertom Granadom, opisanom u “Dnevniku motocikliste”.

Napuštamo puni utisaka ovaj grad i odlazimo dalje…





U svakom mestu, uvek ima nešto što će vas zavesti. Ljudi, boje, hrana, muzika, pesme koje pevaju o ljubavi, strasti, revoluciji…

Videti Kubu, a ne saznati nešto o čuvenim cigarama, ne bi bila potpuna slika ove zemlje.





Dolina Vinales

Tri sata od Havane, nalazi se dolina Vinales, zelena Kuba, koju je 1999. godine Unesko proglasio svetskom baštinom. Cela dolina je nacionalni park i po mnogo čemu se razlikuje od ostatka ostrva. Okružena je planinama, gde su brojne pećine dostupne turistima.

Sve je mnogo mirnije, stanovništvo se bavi poljoprivredom, i to najviše sađenjem duvana. Najinteresantnija je varošica Vinales sa jednom važnijom ulicom i stolicama za ljuljanje na tremu kuća kao simbolom ovog mesta. U tom kraju se nalazi iPinar del Rio – centar duvanske industrije.





Zaboravite na legendu ispredanu po beogradskim kafićima kako prelepe device uvijaju duvan na svojim butinama. Mi smo u restoranu zatekli jednog simpatičnog starca koji je sve lepo pokazao. I na kraju strpljivo pozirao i uživao u svojoj cigari.



Kao i svi turisti sa Kube sam ponela suvenire. Ali za razliku od mnogih zemalja koje nude uniformisane made in China uspomene, ovde je lakše bilo pronaći autentične poklone. Kao na primer prsten od srebrne viljuške iz vremena Batiste, ogrlicu od semenki sa egzotičnog drveta, cigare, rum….

Ono što je najvažnije sada kada preturam po svojim uspomenama, i posle toliko godina, ja se jasno sećam ljudi koje sam sretala, njihovih priča, želja, učenja salse, atmosfere, veselih očiju, boja, iskrenog smejanja, doze nadrealizma, svega ono što se ne može novcem kupiti i okačiti kao magnet na frižider.



Kad se zaljubiš u Kubu to može dugo da traje. A kad se srce raduje i posle više od decenije, to znači da je to ono pravo.
Ko je upoznao Kubu, on ne veruje ni malo u ono što se o njoj priča. Kuba se nedavno oprostila od Fidela Kastra s pijetetom i sećanjem. Svako svojim.
Postoji Kuba stereotip i Kuba istina.
Kuba radost i Kuba patnja.
Kuba Kubanaca na Kubi i Kuba Kubanaca širom sveta.
Kuba Kubanaca i Kuba turista.
Muchas gracias na kratkim lekcijama o sreći.
Adios Kuba!


PROČITAJTE I:

OSTRVO FLORES: KOMODO ZMAJEVI I RITUALNO BIČEVANJE


Tekst & fotografije: Jelena Ranković
www.desiderata.co
Instagram: @desiderata_traveller




POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box