reportaža/27.10.2024.

Oktobar na moru

Jasna Žarković

Autor fotografije:

Piše: Jasna Žarković / Foto: Jasna Žarković

Oktobar na moru. Mala i vela mista vraćaju se na svoje mesto. Poneki turista prilagođava znatiželju ritmu meštana. Scenario "najezda" odlaže se u škrinje, do naredne sezone.

Stižem na otok poslednjeg dana septembra. Katamaranom iz Splita. Vedro, vetrovito veče.

Prva slika: prazna riva. Pokoji kotrljajući kofer i japanke uz jakne.

Lokali u glavnoj ulici rade, gostiju je manje, krug pred zatvaranje lagano se zatvara. Iz kluba sa svetlećom reklamom čuje se Oasis, restoran sa Mišlen zvezdicom je pun i miriše na skupe parfeme.

Drugarica kod koje sam u gostima (redovno, već 30 godina) pozdravlja gazdu, komentarišu nagli pad temperature, prazne trajekte, umor.

Mašinerija zvana Leto usporava, vreme je za odmor. I nas koji volimo more.

More

More je ozbiljna priča. Velika priča. Jedna od najvećih. Borba, lepota, život, patnja - onih koji kraj njega i od njega žive i čekaju one koji po njemu plove. More je umetnost preživljavanja i adrenalin neistraženog. Sabirni centar stvaralaca i vizionara. Inspiracija.

Miris čempresa, citrusa, lavande i ruzmarina; sunca. Miris sunca je plahta na vetru, so na koži, riblja krljušt na kamenu, bose noge na pedalama. Soundtrack: talasi&bonaca.

More su trenuci koje čuvamo za tamne dane. Mesta koja poklanjamo sebi. Takvo jedno, moje, je otočić Vrnik.

Od kamena

Jedini trenutno naseljen među dvadesetak ostrva korčulanskog arhipelaga, Škoj (otok) ispod četinarskog plašta krije dragocenost od koje su generacije otočana u prošlosti hranile porodice: kamen. Vađen je i obrađivan od antičkih vremena do sredine prošlog veka, kada su majstori polako počeli da napuštaju otok, a 29 kamenoloma zaključala istorija.

Vrnički kamen je čuveni beli vapnenac, koji u površinskom sloju bleska fosilne školjke. Nije ni čudo da su ga tražili još stari Rimljani, kopali rimski robovi, koji su tako uticali smrtnoj kazni i kupovali život, da bi preko dubrovačkih majstora, tamo negde oko 14. veka, od vrničkog kamena bio napravljen veliki broj korčulanskih ulica, nova katedrala, korčulanske zidine i crkve…

Po svetu je ovaj kamen stizao daleko: za posebnu Aja Sofiju, gotičke palate u Veneciji, komade Bele kuće ili bliže: budimpeštanski Parlament, zagrebačko Otvoreno učilište, kao i Kineski paviljon na Zagrebačkom velesajmu. Svako ko je pohodio Dubrovnik mora znati da je vrnički kamen u Kneževom dvoru, crkvi sv. Vlaha, gradskom satu ili presvetlom pločniku Straduna.

Teško je danas zamisliti težinu rada u iskopinama – kâvama. Isprva se kamen vadio iz podzemnih kamenoloma, jednog oblika polupećina koje su kopane i do 15 metara dubine, da dovedu direktno u srce najčistijeg vapnenca i zaobiđu lošiji sloj. Od srednjeg veka prešlo se na površinsko vađenje, nimalo lakše ali efikasnije. Na napuštenim kâvama još uvek su vidljivi stepeničasti reljefi koje je takvo, postupno otkidanje kamena od stene, izvajalo. Prikavavanjem od vrha do dna stene, prolazile bi decenije.

Celi je ovaj kameni otok jedan veliki spomenik ljudskim naporima da rukama od prirode uzmu ono najbolje što je napravila. I nastave da oblikuju novu lepotu.

Škoj, kako su ga zvali i danas zovu stari Korčulani i Vrničani, a njegove stanovnike Škojarima, trajno je naseljen u 17. veku te ga u svoje rodoslove upisuju porodice Portolan, Peručić, Kučija, Foretić i Fabris. Na ostrvu su Gospi od Pohođenja podignute dve crkve, ona u 17. veku, po nacrtu Tome Azalija, jednog od najpoznatijih nastavljača viševekovne tradicije korčulanskog kamenarstva, i druga, veća, krajem 19. veka. Najstarija građevina na Vrniku je dvorac Gabrieli Ismaeli iz 15. veka, koji je ovoj korčulanskoj plemićkoj porodici služio kao letnjikovac.

Vrtovi, putevi, ljudi

Kamen je sa Škoja valjalo prevoziti na kopno, pa su neke škojarske porodice vekovima živele i od brodarstva. Da bi kameni otok procvetao, život se učinio bogatijim a ishrana raznovrsnijom, jedrenjaci su na povratku dovozili zemlju od koje su pravljeni maleni vrtovi uz kuće.

Teško je opisati buke vrničkog vazduha, koji proizvodi mešavina čempresa, vresa, tamarisa, kadulje, divljeg šeboja, frezija, pa lovora, smokava, limuna i pomorandže, oleandra, mirte i, iznad svega, gospodarski opori miris smilja.

U nekadašnjoj školi, koja je zatvorena 1956. godine, danas je ekskluzivni restoran sa apartmanima i nestvarno plavim pogledom na Korčulu, idealno mesto za jutarnju kafu i ćaskanje sa vlasnicom jednog od preostalih mirisnih vrtova, Mirom Draganjom. Saznajem kako otok zimi opusti, ali leti zna biti i do 200 stalnih stanovnika, uglavnom vlasnika kuća koji dođu iz susednih mesta ili udaljenih gradova u kojima žive veći deo godine. „Turiste ne brojim”, dovikuje dok ulazimo u njeno dvorište, tik do škole.

„Ovo mi je roditeljska kuća, a drugu smo muž i ja sagradili kod mosta sa kog su četiri jedrenjaka Fratelo Fabris sa ostrva odvozili kamen. Ovaj put, bašta restorana kao i plaža u nastavku, sve je to decenijama lagano proširivani prsten otoka. Zapravo nasip od šuta koji je ostajao nakon kopanja i bacan u more. Tako se ostrvo povećavalo. Postoje planovi da se od starog, gornjeg puta napravi šetnica – od kuće kipara Luja Lozice. Bilo bi lipo da se taj, nekada jedini put, sačuva.”

Mira Draganja

Ako Vrnik, kako mu u imenu stoji, nešto nečim brani (vrana – brana), može to biti želja da ublaži udare vetra ka susednoj Lumbardi. Bura, jugo ili šiloko, lebić – svaki se od ovih vetrova igra morem na svoj način i od laganog mreškanja površine vode, začas pogura do olujnih talasa, koji menjaju obrise obale. Pomoć nekada stigne od najviših vrhova Pelješca, koji umeju da zaustave buru, ali je Škoj, kao iskusni ljubavnik, najčešće sam u svojoj vekovnoj romansi sa vetrovima.

Kodiranje

Zeleni velovi čempresa su, tokom proteklih pedesetak godina od kako su kave opustele, lagano prekrivali stepenice kamenoloma. Ako je kamen pamtivek, čuvar, propovednik ili provodnik tajne kosmosa, na ovom otoku od jedva dva kilometra obalne linije moguće je osluškivati kodiranje.

U koje spada i melodija mog krvotoka dok škojarim oktobar. Na moru.