Oktobarski salon: (ne)moć umetnosti

„Ljubavni zanos“ oseća se na trenutak, dok ljubavna patnja traje zanavek, parafraza je stihova koji su inspirisali kustosa Dejvida Eliota da u tom tematskom opsegu selektuje radove za 56. Oktobarski salon. Ali, taj čarobni tren uzleta teško da je onaj kada gospodin Eliot sprovodi novinare (pre ostalih) kroz postavku. Jer, on je suviše distanciran britanskim humorom, previše širi sliku, da bi oni što ga slede kroz Muzej Beograda osetili strast o kojoj umetnici govore.

Možda je i do nerazumevanja, do razlike u duhu jezika, oličene u prevodu originalnog naziva „The pleasure of love“ (zadovoljstvo ljubavi), koji na našem jeziku deluje nekako preciznije u odnosu na to specifično stanje duše. Oni (novinari) koji klimaju glavom na svaku izgovorenu reč cenjenog kuratora pak podstiču zabludu da shvataju suštinu postavke. Da im ona celo biće prožima.

Međutim, taj trenutak opčinjenosti nekim ili u ovom slučaju – nečim, dešava se već iste večeri, tokom svečanog otvaranja izložbe. Bez obzira na različite energije uvaženih i „običnih“ posetilaca, euforična a prećutana pitanja „ko je sve došao“, gužvu oko posluženja, posetilac uspe da se izdvoji. I nađe sam naspram umetničkih dela koja, svako na svoj način, svedoče o ljubavnom ushićenju, u najširem kontekstu, od partnerskog, preko introspektivnog, do socijalnog, istorijskog i političkog. Pa čak i sportskog: prema Fudbalskom klubu „Partizan“, glorifikovanom kroz  navijački performans Dejana Markovića (Srbija) „Nikada neću prestati da volim te“, kada se duh sa stadiona prenosi u galeriju.

Silesija osećanja bez kojih umetnost ne može, kako veruje Eliot, zahvata i bol, tugu, empatiju, zbunjenost, razočaranja, strahove... Spektar je širok i nema recepta za tumačenje, poručuje kustos, a ta sloboda stvara prostor za burne reakcije.

Desi se nešto kao grom iz vedra neba, kako i priliči (godinama urušavanom) renomeu najprestižnije vizuelne manifestacije u Srbiji.

Tada prestaje da bude važno to što Мuzej nije osvetljen u svečanoj noći i što ga, tako u mraku, niko ne bi pronašao osim ciljano, pa Oktobarac nije praznik za sve građane, već samo za one dobro obaveštene. Oni će posle metodom „od usta do usta“ preneti glas o izvanrednom događaju, umesto da se to učini ozbiljnom kampanjom kao u državama gde se kultura nudi kao vrhunski proizvod. Beograd svoju najuticajniju izložbu, i najveću i najskuplju u regionu, reklamira jednim bilbordom kod Narodne skupštine.

Budući da ovu publiku čini intelektualna elita, većina možda neće ni primetiti da su gotovo svi titlovi video-radova na engleskom. Međutim, zapaziti to sasvim je umesno, budući da se savremena umetnost čita u sklopu konteksta. A on može da ostane zarobljen u tuđinskim frazama. Uz to, ovo je ipak domaća manifestacija, iako sa internacionalnim prefiksom.

To nas dovodi do stare rane, argumenata „nacionalno osvešćenih“ struja što se zalažu da se Salon vrati na staro, kad je bio godišnja smotra lokalnih radova (pre „demokratskih“ promena). Takvi su takođe i „ikonoborci“, strastveni protivnici novih medija, a zagovornici skulptura i slika. Prisutnima je očigledna korist od bar otškrinutih vrata u šarolikost svetske produkcije. U svet videa i instalacija.

U tom kontekstu deo postavke pomenutog Markovića čak liči na likovanje: rad  predstavlja udvorički novinski tekst Dejana Đorića, poznatog kritičara. U tom članku, Đorić veliča dolazak Vladana Vukosavljevića i Ivone Jevtić na mesta ministra kulture, odnosno resorne gradske sekretarke, očito mu bliske po nazorima. Oktobarac, takav kakav jeste, znači da su njihovi oponenti dobili ovu bitku, ali je krajnji ishod rata još neizvestan.

To nas vraća na početak otvorenih borbenih dejstava između proevropskih i prosrpskih snaga, odnosno na odluku gradskih vlasti da se Oktobarac održava bijenalno, umesto godišnje. Navodno, zbog štednje, te preusmeravanja veće sume novca i dužeg vremena za pažljivi odabir „pravih vrednosti“. Kako se i kome potkrala „greška“ da umetnički direktor bude Eliot sa globalističkim gledištima, ostaće u domenu čaršijskih raspredanja. U ovom trenutku, vernoj publici se čini da je vredelo čekati dve godine. Čak i mnogo duže, jer odavno nas Salon nije tako „izuo iz cipela“.

Opšte uzbuđenje doprinosi i da se zaboravi to što nisu obelodanjeni rezultati konkursa, sprovedenog prvi put nakon mnogo godina u svrhu odbacivanja prakse veza i poznanstava pri selekciji, premda je to obećano prilikom raspisivanja. Nikom ne smeta što je popis od 67 autora javnosti ponuđen zbirno i na taj način izbegnuta sramota usled svojevrsne diskriminacije. Naime, konkursni uslov je bio da umetnici ne budu stariji od 40 godina, što je kustos objasnio primedbom Saveta Salona da mladi nemaju priliku da se istaknu zbog redovnog ponavljanja istih imena.

Na kontrazamerke, da ni oni preko starosnog limita nisu imali previše izbora, Eliot je preduzeo radikalne, iako logične korake. Zašao je po beogradskim ateljeima u želji da otkrije nove zvezde. Istina, nije mogao baš nasumično, već se rukovodio preporukama Kulturnog centra Beograda, organizatora priredbe. Tako su opet mnogi ostali u senci dokazanih veličina.

Ako im je za utehu, izabrani nisu dobili honorare, nego su im plaćeni samo troškovi stvaranja. I nisu se bunili, odavno navikli i na gore, a sada i sami opčinjeni onim što bi Oktobarac uvek trebalo i da bude.

Utisku dodatno daje na snazi čitav ambijent bivše vojne ustanove, visokih svodova, kao zatečenih u rekonstrukciji. Velelepna zgrada u Resavskoj ne grabi pažnju za sebe, kao što je u nekim ranijim navratima bivalo, već ističe eksponate. To je zasluga dizajnera Džonatana Barnbruka, poznatog po saradnji sa Dejvidom Bouvijem i Demijanom Hirstom, i odgovornog za vizuelni identitet Salona. Zbog njegovih veštih intervencija, sve deluje kao da je tražilo baš to mesto.

Nešto drugačije je u tri prostora KCB-a. Zvukovi video-instalacija se prepliću, segmenti nisu tako intimni ni celoviti kao u Muzeju grada. Ali, to je nešto što će publika otkriti tek koji dan kasnije, ima pregršt vremena do 6. novembra. A do tada će se vraćati u Resavsku, kao što se zaneti vraća svom ljubljenom.

Moj lični favorit je rad „Honey, honey“ Vija Levandovskog, u kom je o retro lampu iz sedamdesetih, otkad datira i pesma grupe ABBA iz naziva, koja dopire iz zvučnika MP3 plejera, obešeno mrtvo kuče. Ko je preživeo ljubavni zanos, isuviše dobro zna šta on može da izazove. Da te izmoždi, toliko veže za predmet obožavanja da te na kraju dovede do paklenih muka, pa čak i smrti. A zapravo do poente umetničkog direktora, da je patnja većinski deo života.

Međutim, ne dele svi moj stav, pa jedna devojka pokriva oči svom kućnom ljubimcu, da ne vidi sudbinu svog rođaka. I hitro beži iz sobička.

I nije jedina šokirana, pa druga, nakon javnog razgovora Eliota i Barnbruka u Dvorani KCB-a, ustaje i protestuje protiv zlostavljanja životinja. Kustos je suptilnim glasom umiruje: pas nije usmrćen radi izložbe, već je nabavljen prepariran. Uostalom, Eliot kaže – ta priča je metafora. Govori o ljubomori između dve sestre, monstruoznoj posledici zanosa koji je doveo do sestromorstva.

Ne paše mi to drugo objašnjenje, stoga tražim obrazloženje umetnika u mini-katalogu (za veliki nemam 1.000 dinara). Ali, gle opet čuda, biće da ga je mister Eliot pobrkao sa Suzan Filips, tj. njenom petokanalnom zvučnom instalacijom. Kako i ne bi, u moru ponude, umoren i obilascima ateljea radi što pravednije selekcije.

To takođe znači i da je pošteno zaradio više nego pristojan honorar. Ali, novac nije jedini motiv da se čovek njegovog ranga dohvati prebiranja po produkciji trećeg sveta. G. Eliot teži da Oktobarac pozicionira na mapi svetskih izložbi, uglavnom bijenala. On nije „kolonizator sa Zapada“, taj pristup mu je stran i od njega se ograđuje tokom pomenutog razgovora. Iz svake ovakve prilike poznati profesor i istoričar umetnosti – uči, kako u diskusiji tvrdi. I već mu je poznato da autentičnu crtu zadržavaju i autori mnogo udaljeniji od globalnog. Primera radi, aboridžinski, koji mistične, ritualne simbole pretaču u savremeni diskurs. Uostalom, umetnost i nema domovinu, ni dijasporu, što ne važi za trendove. A oni su u „Ljubavnom zanosu“ (gotovo) isključeni.

To treće gledanje, koji dan kasnije, daje najrealniju sliku. Mrtvi terijer, pogleda ukočenog od preterane žudnje, i dalje mi je bez presedana. Donekle mu konkurišu neki video-radovi, recimo Bojana Fajfrića iz Beograda, koji preuzima uloge obično tragičnih likova iz jugoslovenskog filmskog crnog talasa, preispitujući lekovitost umetnosti i ideju revolucije. Prema mom osećaju, ne zaostaje ni „77 pitanja“ crnogorskog autora Siniše Radulovića, gde, preko poligrafskog ispitivanja, on dokazuje „licemerje, narcisoidnost i nedostatak emocija u svetu (umetnosti) definisanom kompetitivnošću i kapitalizmom“. Sudeći po rang-listi, može zazvučati da ne bih imala ništa protiv da Oktobarac opet bude domaća smotra, ili regionalna. To je daleko od istine, i pored svih zamerki, zahvalna sam g. Eliotu.

Ali, dok privodim kraju priču o ovogodišnjem Oktobarskom bijenalu, već osećam ubojite sile „druge Srbije“. Ispoljenog glasa i u najslobodnijoj sferi – kulturi. Možda će me i s pravom verbalno linčovati, jer može da bude da je ovo poslednje ovako raskošno izdanje Salona, do (ne)doglednog vremena. To, nažalost, zavisi kojoj će stranci pripadati novi direktor Kulturnog centra Beograda.

Ako hoćete da vidite kako bi izgledalo kad bi pobedile „patriote“, skoknite do Paviljona Cvijete Zuzorić, gde je u toku Jesenji salon. Žut i tmuran, mnogo puta viđen, kao godišnje doba kad se održava (svake godine).