Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/29.11.2016.

Ljubavna priča o Marini Abramović

vizuelne-umetnosti
  • Getty Images
  • Getty Images
  • Getty Images
  • Getty Images
  • Getty Images
  • Getty Images
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Kruna moje novinarske karijere je susret sa Marinom Abramović. Nije to zato što se, mahom, bavim marginalcima, već što je „naša“ Marina, naša najveća faca u svetskoj umetnosti. Mereno dolarima i „klikovima“ na društvenim mrežama, ali i statusom u istoriji.

Takvu, kakva jeste, zvezdu, nisam mogla da spojim sa platnenim espadrilama na ortopedsku petu, i u drugome – sasvim običnu, kad mi je na nju ukazala prijateljica koja me je dovela u pozorište. Konkretno, Jugoslovensko dramsko, pre desetak godina.

Prišla sam joj i oslovila je sa „Marina“, i dalje sumnjajući u identitet te skromne, mladolike pojave. Ali, bila je ona, i pristala na intervju. U hotelu „Mažestik“, gde je odsela prilikom kratke posete. Već decenijama je boravila u SAD.

Ne znam šta je bilo do kraja komada u JDP-u, pa ni šta je bilo na repertoaru, toliko sam bila uzbuđena neočekivanim susretom. I profesionalnim zgoditkom zakazanim za sutradan.

Tada je imala oko 60, a ni jedne bore na licu. „Plastika, botoks“, razmišljala sam, kao da je to bilo važno. Mladost je izbijala iz njenih očiju, netremice uperenih u mene (možda je tad već vežbala za performans „Umetnik je prisutan“ u MoMI, 2012).

Počela je od detinjstva, omekšavajući „r“ na način svojstven engleskom. Od strogih roditelja, okorelih komunista, i babe, sestre patrijarha Varnave koja je, zapravo, podigla. Ona je vodala po crkvama, gde je devojčica, jednom prilikom, izvela jedan od prvih performansa: popila svu svetu vodicu iz bureta, ne bi li se p(r)osvet(l)ila. „Samo sam dobila proliv“, prkošenje tabuima videlo se i u ovoj dosetki.

Sledeći performativni čin bio je farbanje dečje sobe – od poda do plafona – crnim imalinom. Ne reče odakle joj tolika pasta za glancanje obuće. A ja nisam pitala, kao omađijana.

Roditelji su joj uskraćivali izlaske ili ih ograničavali do 22 časa. Nikad je nisu poljubili da je ne bi razmazili, pričala je posle, drugim medijima. Kad je majka otkrila kakvom se umetnošću bavi na Akademiji, tačnije, u Studenskom kulturnom centru, gađala je staklenom pepeljarom. „Dala sam ti život, ja ću i da ti ga oduzmem“, prenele su njene reči, mnogo kasnije, neke novine.

Sa kolegama je u SKC-u oformila grupu (Raša Todosijević, Neša Paripović, Gergelj Urkom, Era Milivojević, Zoran Popović), i s njom ustanovila savremenu umetničku praksu u jugoslovenskoj prestonici. Oličenu u konceptu, i najekstremnijem njegovim vidu, performansu. „Ono što se tih dana dešavalo u Beogradu (sredinom ’70-ih), moglo se videti u Njujorku, Londonu...“, idiličnu sliku dala mi je jednom i Biljana Tomić, urednica likovnog programa SKC-a u to „zlatno doba“ jugoslovenskog arta. Premda je tadašnju Jugu Marina zapamtila kao zemlju petog ranga.

„Zašto performans“, zanimalo me, jer tad sam još smisao ovog žanra dovodila u pitanje. „Tad je umetnik u najneposrednijem kontaktu sa publikom“, odgovorila je. I apsolutno me ubedila.

A zašto bol i telo? Jer tu čovek/žena ispituje svoje granice. Trpljenja i otpornosti, što je bio sastavni deo njenog vaspitanja. Zato se češljala metalnim češljem tako da i posmatraču bridi glava („Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep“, 1975). Zbog introspekcije te vrste, udarala nožem između prstiju, a na svaku zadatu ranu uzimala još oštrije sečivo („Ritam 10“, 1973). Pila lekove za šizofreniju („Ritam 4“, 1974). Stavljala publici na raspolaganje ubojito oružje, potpisavši da gledaoci mogu s njom da rade šta hoće, pa joj je jedan uperio pištolj u glavu. Bičevala se. Legla u centar plamteće zvezde petokrake („Ritam 5“, 1975), čime se oprostila od Beograda, i za malo, od života. Naime, izgubila je svest od nedostatka vazduha, što je publika tek docnije primetila.

Više od tih jakih „samoubilačkih“ radova mene je intrigirala Marinina ljubavno –profesionalna avantura sa Ulajem. I - više kao ženu, no umetnicu ili novinarku. Pričala je kako su 10 godina živeli u kombiju, jedva se izdržavali od performansa, često intuitivnih. I uvek drastičnih. Uglavnom poznate stvari, koje, izgovorene direktno, imaju jači efekat. Ona se ispovedala, meni, neznanki, kao staroj prijateljici, a ja nasela na tu opsenu.

I završetak te ekstremne romanse sa Ulajem ušao je u legendu o Marini: izvodeći performans na Kineskom zidu, tako što su peške krenuli jedno drugom u susret sa suprotnih strana, trebalo je da se venčaju kad se sretnu. „Prikupljanje potrebnih dozvola trajalo je dve godine. Dok smo hodali, mesecimo sami sa sobom, svašta nam je prolazilo kroz glavu“, mogu samo da parafraziram njene reči, jer diktafon je naprosto zakazao. Tako ovaj intervju nije nikad ni objavljen, već uskladišten u sećanje.

Ono što je usledilo, takođe je deo istorije– rastanak sa Ulajem. Bio je to ne samo (ogromni) ljubavni gubitak, već i profesionalni: trebalo je opet početi od nule. „Sve radove do tada smo zajednički potpisivali“, objasnila je. Dodavši: „JA nisam postojala“.

Da li je tada bila u specifičnom, sentimentalnom raspoloženju, ili je to bila predstava za jednog gledaoca, ili se kasnije stvarno promenila – ne znam. Tek, nedavno je Ulaj pokrenuo sudski postupak protiv Marine, jer je sve zajedničke radove prisvojila. Iako je u međuvremenu postala ultra poznata i ultra bogatašica, prelazeći ni malo lak put institucionalizacije performansa.

U popularizaciju žanra spadaju i narudžbine raznih svetskih biznismena poput: „Marina, otvaram hotel, dođi i izvedi neki performans“. „Ljudi uopšte ne shvataju kakav su mentalni rad i pripreme za to potrebni“, pričala mi je tada, u „Mažestiku“.

Deo tog rada na sebi su i svakodnevne meditacije, priznala je, bez hrišćanskog pokajanja. Za nju onostrano nema konfesionalnu odrednicu, sve je u zajedničkoj ravni, činilo mi se da razumem njen intimni pristup. A sve zajedno blisko je komunizmu po idealima i ciljevima, ali i dogmama, kao da mi je tako nekako rastumačila. Gutala sam njene reči, filozofski bliske, simbiotičke usled prijateljskog ćaskanja.

Pričala je i o prvom susretu sa Ulajem, nakon dve decenije od razilaženja, kad ga je pozvala na premijeru predstave „Život i smrt Marine Abramović“ u režiji Roberta Vilsona. „Došao je sa ženom i detetom“, primetila je, ni malo ravnodušno. Tad joj je tek bilo u planovima snimanje autobiografskog filma, dok o performansu svoje sahrane (na tri mesta, sa scenografijom spektakla) još nije ni razmišljala. Ili jeste, ali nismo stigle dotle, tri i po sata je isteklo prebrzo. Po nju je došao zgodan mlad muškarac (pomalo nalik Ulaju, ili mi se tako pričinilo). Trebalo je da otputuju.

Obećala mi je da će da mi pošalje izdanje svog dnevnika, u kome je, maltene svaki dan, pisala po jednu rečenicu godinama. I to nije ispunila. Pa sam se razočarala. I nekako – naljutila.

Od tada sam bila prijemčivija na pokude, no na pohvale Marini, a toga prvog nije falilo. Svaki pametnjaković je voleo, recimo,  da se naruga njenoj „saradnji“ sa Lady Gagom. Od koje se docnije, istina, i sama ogradila, kao Balašević svoje „Ne računajte na nas“. Dokumentarac „Umetnik je prisutan“ izamamio je oprečne stavove, pa dok je za neke bila „duga, jako dosadna reklama“, za druge je bio otkrovenje.

Ali, o filmu su svi pričali, i sve više šaputali: Marina se prodala! S toliko strasti, kao da se radi o (našem) Noletu Đokoviću. Još jedan Marinin uspeh! Razmrdala je beogradsku umetničku čaršiju, u međuvremenu „zaspalu“. Samu na sebe usredsređenu.

Negativne kritike inicirao je i performans „Umetnost je prisutna“ u MoMi, kada je šest dana u nedelji, puna dva i po meseca, netremice gledala u oči posetilaca, koji su se smenjivali ispred nje. Mnogi su plakali, usamljeni, željni ljubavi, kako je ona protumačila. A ovdašnji čarši-kritičari na taj rad podcenjivački odmahivali rukom.

Da je to nešto lako, gotovo lakrdijaški, natuknuo je i jedan naš TV šou-men u čijoj je emisiji gostovala,  buljeći joj u oči, umesto pozdrava. Ona je sofisticirano probala da mu ukaže na dublju dimenziju performansa, al’ kad nije uspela, digla je ruke i pristala na njegova pravila. Show must go on!

Možda je njena trenutna funkcija proizvodnja novca, kako mnogi tvrde, a sa čim se sprdala u radu sa slovenačkom Grupom Irwin. Ona obučena u provokativni donji veš, a oko nje gomila muškaraca- Irwinovaca. Ta scena je ovekovečena na tri fotografije. Iste, osim po ceni, jer najskuplja je bila sa Marininim autogramom, a najjevtinija sa potpisom fotografa. Proročanski (rad je iz ’80-ih) ili u duhu najdubljih uverenja? To zna samo ona.

Dešavalo se tokom povremenih dolazaka da se zaplače kad javno pomene svoje (bivše) prijatelje – kolege. I ovaj sentiment mnogi su smatrali teatralnim.

Možda danas ona zaista više ne oseća nostalgiju, okružena milijardama. Ali, sigurno ju je bolelo što nije dobila srpsko državljanstvo, pa je na Venecijanskom bijenalu nagrađenim radom „Balkanski barok“ predstavljala Crnu Goru. Čija je postala počasna građanka.

Na Cetinju je otvorena i nacionalna akademija za performans, na čelu sa Marinom, ali stvar nije zaživela. Kažu da se nije pojavljivala, ali sigurno je bilo i do odziva.

Bilo kako bilo, ova dama, ratnica, potomak „naših gena“, ma odakle da su, 30. novembra puni 70 godina. Lepša i poželjnija nego ikad, kako se opisuju holivudske vedete. Daleko od ružnog, bubuljičavog devojčurka sa velikim nosem, kako se u mladosti doživljavala.

Što se umetnosti tiče, u moći da kaže „hoću to“ i da joj se stvore uslovi, što je san svakog stvaraoca. Daleko od koca i konopca, od čega je počela.

Ona je sada građanka sveta, ali koreni ne miruju.

Tako se i srpski tabloidi bave Marinom, koristeći njenog brata da ustvrdi „ona laže, nikad nije bila maltretirana“. Kao da je to važno ako je njen trip doveo dokle je doveo. Do popularnosti željne krvi obožavanog. Da čovek nikad ne poželi da se vrati kući. U žarište palanačkog nemira.

Romantični deo mene „vidi“ da Marina više žali za Ulajem, no za rodnom grudom. Objektivniji sud može da se donese ako se pročita njena autobiografija, odnedavno i u našim knjižarama. Objavljena povodom jubilarnog rođendana.

Očigledno ovu čestitku Marini doživljavam lično, ali ona me je sama u to uvukla. Onim gledanjem, ispovešću, tri i po sata izdvojenim samo za mene. Kada sam se u nju i zaljubila!  Usisala me njena energija kojoj duguje to što je. Svetska diva nekad skrajnutog umetničkog žanra, sada dokazanog istorijskog iskoraka.

Samo se pitam da li bi danas opet ovde došla „inkognito“, u platnenim espadrilama na ortopedsku petu, i u drugome – sasvim obična. Ili ponela glamuroznija obeležja Njenog veličanstva performansa.

Pročitajte još:

Mihailo Medenica: Dragi brate Fidele...

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box