Muzika
reklama
reklama
muzika/7.11.2017.

Andy Summers: Tajna benda The Police

muzika
  • Mo Summers
  • Mo Summers
  • Mo Summers
  • Mo Summers
  • Mo Summers
  • Mo Summers
Autor fotografije:

Piše: Nenad Georgievski

Endi Samers (Andy Summers)  je renomirani gitarista i kompozitor. On je takođe fotograf i putnik. Iako je možda poznat po svojim dostignućima u jednom od najpopularnijih i omiljenih rok bendova u istoriji muzike The Police, Samers, u svojim memoarima „One Train Later“ i muzičkom dokumentarcu zasnovanom na ovim memoarima, pod nazivom „Can’t Stand Losing You“, otkriva karijeru punu velikih uspona i padova, radosti i razočaranja.

U ekskluzivnom intervjuu za Kaleidoskop media govori o svom radu, kao muzičara, ali i kao fotografa, knjizi i filmu o The Police



Ove godine obeležava se 40 godina od kada je grupa formirana. U kratkom periodu tokom kojeg je bend bio aktivan, od 1977. do 1986. godine, objavio je pet albuma. Nesumnjivo, bend je imao ogroman uspeh koji je potvrđen nekoliko decenija kasnije kada su se ponovo okupili za svetsku turneju 2007. godini, što je treća najveća koncertna turneja svih vremena.

PROČITAJTE JOŠ: MAJK GARSON: NEISPRIČANA PRIČA O BOUVIJU

Samers je od sredine osamdesetih značajno proširio svoje horizonte kroz plodnu solističku karijeru koja obuhvata 14 različitih solo albuma i više projekata. Njegovi albumi su inspirisani mnoštvom uticaja i stilova poput klasike, džeza, world music, roka… Njegov najnoviji album „Triboluminescence“ spada u posebnu kategoriju. Inspirisan Samersovim putovanjima, slušaoci će se susresti sa kombinacijom različitih zvukova, raspoloženja i mesta…

Osim što je vrstan muzičar, Samers je takođe i vrhunski fotograf. Preko četiri decenije fotografisao je tokom svojih putovanja, praveći zapanjujuće snimke ljudi i mesta. Rezultat toga su brojne izložbe i nekoliko knjiga, a posebno „I’ll Be Watching You: With The Police 1980-1983“. Tu su fotografije stadiona, fanova, hotela, benda, pa čak i nekoliko selfija.

Novi album je misteriozno nazvan Triboluminescence. Možete li nam opisati značenje naziva albuma?

Ime se lako može pogrešno protumačiti, ali u stvari znači stvaranje svetlosti iz mraka. To je naučna reč. To je kao nešto upečatljivo tako da stvara svetlost. Mislio sam da je to dobra metafora za pravljenje muzike… stvarati muziku iz ničega. Dakle, uvek je prazna stranica, ulazite i upalite sveću i vidite šta možete pronaći. Isto je i sa ovim albumom poput stvaranja bilo kojeg drugog albuma. To je jedna od stvari u stvaranju umetnosti, u kojoj napravite nešto iz ničega.



Postoje veoma interesantne teksture, boje i raspoloženja na Triboluminescence. Podseća me na filmsku muziku. Šta to govori o vama i kao o izvođaču i kao o kompozitoru?

Koristio sam dosta egzotičnih instrumenata. Zapravo, album je izašao 25. avgusta. Postoji dvostruki album koji izlazi sa pesmama sa ovih sesija... To su prilično divlje stvari. Odem u studio, zatvorim se kako bih to uradio i rekao, ovo je ono što radim sada. Radim nekoliko meseci. Potpuno ulazim u zonu, u studiju sam, znam gde je sve i dobio sam nove uređaje, pedale i stvari koje isprobavam i zabavljam se dok to radim. Napravimo puno stvari. Napravio sam mnogo više stvari za „Triboluminescence“. Puno sam uložio u ovaj dvostruki album. Ali to mi je veoma zabavno. Mogu da radim ono šta želim. To je moj studio. Postoji neko ko me snima i osećam se veoma slobodnim da isprobam stvari bez zadrške…



Dokumentarac Can’t Stand Losing You zasnovan je na vašim sećanjima. I knjiga i film pokazuju obe strane vašeg sveta - ogroman uspeh i popularnost, i borbe u privatnom životu. Šta vas je podstaklo da napišete knjigu i napravite ovaj dokumentarac?

Film je očigledno bio bonus koji sigurno nisam očekivao. Bio sam zapanjen kada smo napravili film. Osećao sam da u sebi imam knjigu koju bih mogao da dobro napišem. Još ranih 2000-ih, mislim da je bilo 2002. ili 2003. godine, kada sam počeo da razmišljam o tome i puno pisao. Bukvalno sam počeo da pišem bez pravih organizacionih principa… Proces je bio interesantan jer sam očigledno želeo da napišem veoma dobru knjigu i uopšte nisam želeo da pišem o The Police. Samo sam hteo da pišem o muzici. Ali, naravno, razgovarao sam sa ljudima i rekli su mi: „Ti to moraš.“ To je bio najteži deo, puno sam istraživao o bendu kako bih imao sve činjenice. Napravili smo turneju, a onda smo imali hit u Belgiji, onda i u Americi, onda smo išli na još jednu turneju, a potom snimili treći album…



Kako je izgledao rad na knjizi?

Prva polovina knjige je o odrastanju, kako nas je privukla muzika, teška vremena kroz koja sam prošao… Trebalo mi je oko dve godine. Bukvalno nisam seo dok sam bio na turneji. I to je bilo u poslednjih pet meseci i upravo sam otišao i pisao oko četiri sata dnevno kako bih završio… Ono što mi je bilo interesantno jeste da vidim da li mogu da napišem dobru knjigu. Zatim je knjiga dobila nagradu Najbolja knjiga godine, a potom je vrlo brzo postala film što me je iznenadilo. Veći deo filma je bila neka vrsta noćne more.  Trebalo je šest godina od početka do kraja, jer je druga filmska kompanija izgubila svoju distribuciju… Na kraju, film je izašao 2015. u SAD, ali nikada u Engelskoj što je neverovatno. Ceo film je veoma težak. Sve je povezano s novcem i moći. Teško je. Ono što me ubija je to što nije izašao u Velikoj Britaniji. Neverovatno. Samo niko nije želeo da plati dovoljno za to… Ali, to je dobar film – mešavina gorkog i slatkog (i obrnuto). Nije površna biografija.

U čemu je tajna trajanja The Police?

Povodom 40 godina od nastanka The Police, Samers kaže da je neverovatno da ta muzika i dalje traje. „Putujem širom sveta i čujem je u liftovima, čak i u Bangkoku. Nekako je neverovatno. Mislim da je to zato što su pesme veoma dobre. Muzika je sjajna, a jednostavnost većine pesama je u gitari, basu i bubnjevima… Sada možete pustiti „Roxanne“ i još uvek zvuči odlično.”

Na pitanje o mogućnosti organizovanja turneje, Samers kaže da bi bio iznenađen kada bi se to dogodilo. „Sting je rekao da ne želi ponovo da radi. Znate, vremena se menjaju. Ljudi se menjaju. Turneja iz 2007. bila je jedna od najvećih turneje svih vremena. Bilo je neverovatno…“

Možda pre kao što je Cream uradio 2005. godine sa svirkama u Njujorku i Londonu?

U stvari, o tome razmišljam. Mislim da možemo da uradimo nešto kao Cream. Možda  nedelju dana svirki u Madison Square Gardenu. To bi moglo biti zabavno. Ali ne dve godine na putu.

PROČITAJTE JOŠ: VALJEVKA PRED ZVEZDAMA HOLIVUDA

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Gunhill Joe
7.11.2017.

Sjajno

User
Gunhill Joe
7.11.2017.

Sjajno

Vidi sve komentare