Piše: Dragana Nikoletić
Razvoj Zemunskog malog umetničkog centra aktivno pratim od trenutka njegovog „začeća“, u leto 2006. godine. Od skupljanja inventara po obali Dunava, kad bi reka „ispljunula“ kakvu staru klupu ili slično. Ili sađenja biljaka u šiklji u nazovi dvorištu, tačnije korzou za mimohod napirlitanih „štiklakuša“ na putu ka poznatim kafanama. Možda bi se neka i zaustavila i pogledala unutrašnjost ZMUC-a, da radno vreme nije bilo od kako do kad, što je najviše zavisilo od raspoloženja osnivača Gorana Denića.
Tako se nametnula potreba za uspostavljanjem programa, kakvog-takvog reda, u čemu sam malčice pomogla. S Denićem sam napravila i publici ponudila prvi ručak, preteču danas modernih kulinarskih iventova. S njim bila „i kuvana i pečena“. Briljirali smo jedne Nove godine u izvođenju karaoka. Našu moguću ekstremnu scensku slavu osujetila je ljubomora: Dena je bio motorički potentniji, po mišljenju baletskih stručnjaka.
S Tašićkom (Vesnom), direktorkom „preduzeća ZMUC“, Denićevom suprugom, a mojom drugaricom, sam, ne zna se koliko puta, raspremala prostor posle žurki i izložbi, ili događaja u kombinovanoj tehnici. S njom se nervirala što on nikako da nauči da ostavlja alat na mesto nakon upotrebe. U živciranju povodom načina naplaćivanja, putem kasice za dobrovoljne priloge, bejah usamljena, a moji argumenti („previše gostiju ne ubacuje ništa“) retko su uzimani u razmatranje. Bio mi je sumnjiv i koncept što su ovi gosti mahom drugari, ali stvar se baš na taj način zavrtela.
Bila sam treći član te male produktivne porodice, iako mi status nikad nisu formalizovali (kao lingvisti Pavlu Ćosiću i izdavaču Goranu Lakićeviću). Familijarna bliskost ponekad bi dovela i do svađa, kada bi prvo, ipak, pobeđivalo.
Nešto kasnije, ZMUC me je uveo u svet izmeštenog kreativnog delanja, na svojoj prvoj rezidenciji u Karavukovu nedaleko od Sombora (2010). Tada sam otkrila da kolonije nisu (samo) iće i piće, već apsolutno zadovoljstvo zajedničkog rada. A da plodovi takve vrste angažmana ne moraju da budu samo „prigodne“ slike i skulpture, već i instalacije i performansi. I da učesnici mogu i treba da budu različitih profesija. Ovo je bila vrsta predikcije potonjeg ZMUC-ovog pretežnog opredeljenja.
Zahvaljujući ZMUC-u, radove sa rezidencije smo izlagali u baroknoj karavukovačkoj katedrali (a možda i gotičkoj?), prvi, i verovatno, poslednji put u životu. Sve smo dugo zatim zvali kara-ovo, kara-ono. Zavidela sam učesnicima narednog saziva i mrzela pravilo da nema ponavljanja pri izboru umetnika na koloniji. Zatim uvidela da je nužno, u smislu napretka.
Ipak sam uspela da se uguram još jednom, u selu Babe na obroncima Kosmaja. I ovde shvatila da je još žešće loženje u kolektivnom stvaralaštvu kad su svi usmereni na jednu temu. Bili su to „Tabui u tranziciji“.
I kad nisam imala direktnog učešća u projektima, uvek sam se tu negde motala. Poneke od mnoštva Deninih ideja smatrala sam genijalnim, a nekad su takvim ispadale i one što su mi se činile glupim. Recimo, Festival besmislenih veština se ispostavio kao događaj bez presedana u Zemunu i okolini (sve do Ljubljane). Na „Debele bicikliste“ sam odmah odlepila, ali, umesto da im se priključim na umetničkom putovanju po istočnoj Srbiji i šire, pedalirala sam sa Vecom po nekim Ostružnicama i Batajnicama.
„Debeli“ su me inicirali u smislu muzičkog nastupa na starim biciklima (na trgu Marksa i Engelsa, iliti Pašića). Shvatila sam da sam rođena za scenu, sa ili bez Denića.
U mislima sam pratila ZMUC-ovce na putešestvijima po Crnoj Gori i Albaniji. Bila emotivno involvirana kad ih je prijatelj ispalio, pa su ostali bez rezidencijalnog centra u Reževićima. Ovde zatvorena vrata otvorila su neka druga, ZMUC je postao čergar, čemu je uvek i težio. Umetničko mesto je prostor ideja, bez mnogo veze sa klasičnom fizikom, tu su misao proneli diljem regiona.
Tako je prošlo deset godina. Ponešto se i zaboravilo, ali većinom ostalo u sećanju duše.
I evo nas na Kolarcu, eminentnoj instituciji koja ZEMUN(ski mali umetnički) dovodi u centar. Jedemo ratluk-mozaik, s periferije ogromnog formata, da ne pokvarimo krasnopis „Jedan jezik, jedan narod“, kao „anti-omaž“ geslu „Jedan narod, jedno carstvo, jedan lider“. Slatki ukus se razliva.
Slično sprdanje ideologiji već je viđeno u ujedinjenom srpu i palici za golf, simbolu ZMUC-a, legla salonskih komunista. Pravo levičarenje bilo je, pak, u pomerenim zamislima svih koji su ga činili.
U aktuelno promovisanom unutrašnjem dvorištancetu Kolarca, prvi put se divim gigantskoj skalameriji od padobrana, pčelarskih ramova i krugu od tvrde gume.Već je jednom poletela, u Babama, iskazujući svoju premisu da „Svako selo (treba da) ima remek delo“. Od tada do sada, padobransko krilo bilo je mlohavo, pa skalupljeno, valjda je i ono čekalo svojih pet minuta u centru prestonice, u slavi pomognuto okolnim zgradama za koje je prihvaćeno.
Isto su, možda - komad slave - iščekivali i koautori, Andreja Jović i Vladimir Jakšić, promovisani iz drugih struka u (konceptualne) umetnike. Njih izdvajam jer je ovaj drugi „slučajno“ moj partner, od tog doba po intimnoj vokaciji – umetnik konceptualista. To je ta Denićeva večita igra, da svakog „pokvari“, trajno zarazi veštinom vizuelno-kontekstualnog zavođenja.
Ovde upoznajem i kustoskinju Maju Ćirić, prema kojoj sam, moram da priznam, bila skeptična. Da će redom da naruši stihijsku prirodu ZMUC-a. Umesto toga, ona je tu „proročku“ sumanutost učinila bolje čitljivom. Podatnom za interakciju.
Znamo već da na otvaranje izložbi dolazi samo rodbina i prijatelji autora. Blago kući ili čoveku kad joj je ovaj krug toliko širok kao ZMUC-ov.
Pročitajte još:
Ljubavna priča o Marini Abramović
Komentari