Reportaža
reportaža/2.10.2016.

Mali dragulj starog Beograda

reportaža
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Dunja Ćirić

Gotovo da nema žitelja Beograda koji ne zna gde je Nušićeva ulica. Pitanje koje se pri dogovoru za susret s prijateljem u ovoj ulici, u epicentru, uvek postavi jeste – je l’ u gornjem, pešačkom ili donjem delu kuda ide i saobraćaj.

U ulici našeg najčuvenijeg komediografa, u gornjem pešačkom delu, poznato je, sada „stanuju“ desetine stolica i stolova u načičkanim kafeima, poslastičarnica, market i nekoliko radnjica.

Sećanje na Nušića je jedna od dve asocijacije na duh nekih starih vremena u tesnom sokaku prepunom života. Kao mali dragulj sakrio se tamo i jedan starinski izlog koji nosi na sebi patinu dugu sedam decenija.

Nekada časovničarska radnja, u kojoj su stari Beograđani, komšije, ali i novopridošli prestonički žitelji popravljali svoja vremenska sokoćala, iza svog starovremenskog izloga sačuvala je tradiciju časovničara Jovana Milunića, ali i otvorila prostor za umetnike.

Sadašnja vlasnica Sofija Bobić svoj porodični lokal nazvala je „Paspartu“, a intimno ga zove Monmartr u malom.

Danas je „Paspartu“ galerija, ali i časovničarska radnja u kojoj se mogu dobiti manje usluge u vezi sa satovima. Popravki više nema, ali zamene baterija i sitnih intervencija ima kao sećanje i znak poštovanja na očev zanat, ali i duh starog Beograda.

– Časovničarsku radnju je osnovao tatin stric Andrija Glišić, predratni filmadžija i vlasnik bioskopa „Kosmaj“, posle čije je smrti ovim divnim zanatom nastavio da se bavi moj otac Jovan Milunić – priča za Kaleidoskop Sofija Bobić, koja je završila enterijer na Primenjenoj akademiji.

Da je ovaj neveliki prostor s dušom oduvek bio mesto dobrih vibracija govori i činjenica da je Sofijin tata, koji je decenijama predano popravljao satove i vraćao ih u život njihovim vlasnicima, ujedno bio i strastveni kolekcionar zidnih satova.

Jovan Milunić, časovničar, nikada nije trgovao vrednim primercima starih satova. On ih je skupljao za svoju dušu, a mušterijama popravljao i sređivao ono što se moglo srediti.

– Bilo je to drugo vreme, sporije, s više prisnosti i razumevanja, pa je Jovan tako dane provodio da bi oživeo neki kolekcionarski primerak – kaže Sofija.

U uglu današnje galerije i sada stoji veliki sat, star preko sto godina. Svakih 15 minuta označi da je prošao frtalj vremena, ali nas i podseti da su ljudi prolaznici kroz vreme. Precizan je i radi, baš kao „švajcarski“ sat.

Na zidovima galerije, kao voćkice na drvetu prepunom plodova, načičkane su umetničke slike. Ima tu i predmeta primenjene umetnosti, lampi, činija, šolja, nakita. Sve odabrano s posebnom pažnjom, spremno za uživanje darivanja.

Publiku čine ulični šetači, koji ovde svrate da predahnu i upiju malo lepote. Kupci su najčešće pripadnici današnje srednje klase.

Sofija posle višegodišnjeg iskustva misli da naši ljudi imaju osećaj za lepo, vole umetnost, a da tajna leži samo u jednoj stvari – u kvalitetu.

– Knez Mihailova je postala ulica patika, mi se trudimo da Beogradu podarimo nešto lepo – kaže ona.

Najdraža mušterija im je bio petogodišnji Marko, koji je sam odabrao jednu sliku, mama i tata su je platili, a on je ponosno, čvrsto držeći poklon za svoju sobu, odšetao Nušićevom u pravcu Terazija.

Mala je ovo ulica, mali je i lokal galerije, ali su čudesno spojeni taj Nušić i taj stari zidni sat star sto godina – vraćaju nas u vreme građanskog Beograda koji je znao da ceni kvalitet, lepotu i jednostavnost, da živi život u kome je stanje dobrog duha jednako stanju lične egzistencije.

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box