Reportaža
reportaža/26.10.2016.

Kuvana kokoš, po Liberu Markoniju

reportaža
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Nedeljni ručak je simbol porodičnog  jedinstva. Tada, u pristojnim kućama, svi odlože obaveze i provode, zaborave na jedenje s nogu, sednu za svečano postavljen astal, u maltene ceremonijalnoj garderobi. A onda kusaju supu bez srkanja, rinflajš fronclaju escajgom, pečenje ne čereče, salatu uzimaju iz zasebnih činija, završe čašom vina i dezertom, a da se tokom obroka ne čuje ni jedna preglasna reč, ili ne-daj-bože psovka.

E, nedeljni ručak u Matrijaršiji, zemunskom sedištu em’ neobičnog, em’ neformalnog umetničkog kolektiva, samo asocira na opšteprihvaćeno značenje ovog pojma. Porodica ima širi opseg, i podrazumeva sve redovne članove udruge, ali i prijatelje, komšije, FB i druge simpatizere. Svi su pozvani, ali se nikom ne zamera ako ne dođe. Dakle, ovde se već vidi razlika između običnog (patrijahalnog)  i ovog nedeljnog ručka.

Izbor menija stvar je podjednako inspiracije sobom i drugima, a ne utvrđen, što se ono kaže, kao Sveto pismo, ili kao klasičan jelovnik srpskih slava. Tako je, sad u nedelju, u ponudi bila Ciganska radost po Liberu Markoniju, alias Slobodanu Markoviću. To je bio jedan Čuburac, darovit za crtanje i pisanje, među čijih 60-ak objavljenih knjiga je bio i jedan ilustrovani kuvar. Inače, Markoni je bio poznat po ubacivanju kutije šibice u čašu, u čemu može biti vešt samo igrač koji malo više popije. Proslavio je čubursku boemštinu, što daje ton i ovom obedu-obredu. Između ostalog i buteljkom rakije, zarumenjene i zaljućene alevom paprikom, kako stoji u kulinarskoj preporuci. Buteljka kruži dok se „radost“ krčka, navodi se u kuvaru, i docnije, sprovodi u praksu.

Recept je „jednostavan, kao i život srećnih Cigana“, kaže dalje Markoni. Zakolje se jedna kokoš, čije poreklo nije bitno, naglašava. Pa se stavi u lonac i doda paradajz, paprika, patlidžan, i drugi sastojci, što već spada u slobodnu volju Jovane Lutovac, jedne od „majki“ na čelu Matrijaršije. Jer, napisano je samo polazište, ostalo je stvar mašte. Prste da poližeš, od same pomisli na krajnji rezultat.

Međutim, izgleda da smo previše štreberski shvatile FB poziv na ručak „od 15 do 18 časova“, pa na mesto klanja i ždranja došle negde oko tri i dvadeset. Oksana, Senka i ja. Drva se još cepaju u dvorištu, a hladnoća u multifunkcionalnoj radionici govori da se o loženju još ni ne razmišlja. Hvatam ono malo sunca u dvorištu, zima mi stare kosti prožima. Još tražim par čarapa, da mi jelo ne presedne.

U kafani, trenutno u ulozi „salonske“ trpezarije, vlada haos. Boje su razbacane i svojim reskim mirisom kvare apetit. „Kad će taj ručak“, pitam Mikicu koja se tu muva. „Za jedno sat“, pokušava da precizira, što dramatično utiče na krčanje creva. Srećom, pa je tu „ljuta“ da razgali i raskravi, učini podnošljivim čekanje.

Iako deluju kao hipi-komuna, u Matrijaršiji se stalno nešto radi, makar bila i nedelja. Sada se, konkretno, štampaju grafike. Žoani pripomaže jedan od štićenika Naše kuće, udruženja mladih sa posebnim potrebama. Rad sa ovom populacijom iznedrio je samoorganizovani  bend Bitlsti koji uveliko pravi turneje po Evropi. Ali, oni neće biti muzička potka ručku, ne zato što se ovde drži pravila „sakralne tišine“ tokom ujedinjavajućeg čina. Već je Mileta našao priliku da predstavi svoj ulov sa „buvljaka“. Ciganski ručak pratiće tematski shodan video-snimak. Najkonkretnije,  „Beč-prosidba“, sa Ciganima, pardon – Romima, kao nosiocima radnje. Avaj, to će biti tek kasnije, za oko sat vremena, što reče Mikica, pa odlazimo u kuhinju, u susednoj kućici u dvorišnom nizu.

Miomiris svedoči da je Jovana kokoši uspešno pridružila druge sastojke. U rerni krompir hvata smeđu pokoricu. Na polici pregršt tortilja, preoblikovanih u jestive tanjiriće. Jovana ih je noćas nabavila u Tempu, i u njima će služiti „Cigansku (a i našu) radost“. Kupus secka izverziranim potezima. Pravim se fina, pa ne tražim da probam.

Jovana je diplomom osvedočena kuvarica, a znanje je, kaže, prenela na Mikicu i Bankovićku. Prvu smo upoznali, a drugu nismo, što sad i nije važno. Bitan je samo taj miris što obećava, mami da zagnjuriš parče hleba dok još ispušta klobuke na šporetu. „Daj još jednu“, mislim na ljutu, dok autohtoni proizvod babojku (babadevojku, u sastavu: vinjak, sok od zove i pomorandže) neću ni da probam, u mladosti mi vinjak preseo. Da imaju ratku, rasol-votku, još bih razmislila, al’ za to je rano, kako kalendarski, tako i sa aspekta over-douza.

Jovana se diči kolekcijom kuvara, naslaganim u kredencu. „Noću, tako, stanem pa ih gledam“, izraz je njenog ljubavnog zanosa.

Za to vreme, trpezarija poprima željeni izgled, sa dva spojena stola pokrivena čaršavima. Utom pristižu i gosti, a neki čak i odustaju, nije im do čekanja. Beograd je selo, to svi znamo, pa su među pridošlicama i moja prijateljica Dragana Marković, umetnica i arhitekta (rekla bih – arhitektkinja, ali mi rakija zavezala jezik), i muž joj Ognjen Lopušina, dizajner. Grljenje, ljubljenje, euforija, situacija nagoveštava još raspojasaniji rasplet. Ognjen je, inače, ekspert za narodnjake, pa će biti i naš vodič kroz scene ciganske prosidbe i priključenija. Tumač je potreban da bi se shvatilo o kakvoj raskoši se ovde radi.

Konačno sedamo, novinarka u čelo stola, što samo deluje kao počast. A zapravo znači da će klopu dobiti među poslednjima. Jer, nije samo do ručka, već i do serviranja, kako pravilo nedelje zapoveda. U tanjir, tortilja-posuda, u nju par kašika paprikaša i pregršt kupus salate, sve dekorisano sa par krompira koji štrče iz i oku privlačne mase. Toliko je ukusno, da niko ne stiže da pohvali domaćicu.

Dal’ su drugi jeli brže ili manje, tek, počeli su da komentarišu događaje na velikom ekranu dok sam ja još naslađivala nepca. Tročasovna radnja tekla je ovako: iz kuće negde na jugu Srbije, pošao je mladoženja, naočit Ciganin, sa stilizovanom bradicom i počupanim obrvama. Buljuk sveta se ljubakao (uglavnom u usta, jer, takav je, izgleda, red), pa su krenule licitacije ko je otac, dever, deda, ko majka i sestra.  A svi u luksuznim toaletama, k’o da su na crvenom tepihu kanskog filmskog festivala. I pod budnim okom pripadnika „Šao-lin“ obezbeđenja, da se neko slučajno previše ne opusti.

Kad smo već kod tepiha, i on je bio prisutan u megalomanskom video zapisu, kakva je bila i svadba. A ne prosidba, kako nas je dezinformisao Mileta, na osnovu ispisanog naziva na buvljačkom DVD-ju. Tepih je bio razastrt podno helikoptera, kojim je mladoženja krenuo po mladu. Ma kakvi Ceca i Arkan, ovo je pravi hit!

Helikoper zatalasa elisom, kamera „švenkuje“ od udara vetra. Preko ide reklama, ne za prevoz nebeskim svodom, već za video reklamni materijal. Zatim kadar na autobus, gde su se potrpali ostali, i pravac u mladino selo.

 „Kad je ovo bilo“, upitao je neko, ko zna zašto. „Pre desetak godina, reklo bi se po izgledu Zorice Brunclik“, Jovana je, možda i ishiteno, otkrila „keč“ u daljoj radnji.

Iskoristih netremično zurenje u platno, da uzmem repete iz glinenog ćupa. Mmmm, nikad mi ne bi bilo dosta, ali moram da se obuzdam zbog okolotrbušnih naslaga.

Dalje su svadbarski običaji išli po logičnom sledu – poslednji potezi na ulepšavanju mlade (nalik neznatno skromnijoj verziji Anđeline Džoli ), njena kupovina (za 500 evra), izlazak iz roditeljske kuće. Prvi poljubac budućih supružnika mi je promakao, zagnjurenoj u ručak.

„Hajde, ubrzaj malo, moramo po dete“, zavapiše Dragana i Ognjen. Mileta je pošao da im ispuni želju, a onda stao. „Možda ćemo nešto važno da propustimo“, zaključio je ozbiljno. Tako smo ispratili pucanje u jabuku, bacanje žita na kuću, ulazak para u kočije, a ostalih u turističke voziće pod firmom „Ćira“. Zatim deljenje novca šakom i kapom muzičarima. Najmanja novčanica bila je od 100 evra, pa i naglas krenuše nagađanja – koliko li je svadba stajala. Njih je zakukuljio dolazak najavljene Brunclikove, ali i Kemiša, Snežane Đurišić, Ljube Aličića i drugih zvezda cigansko-narodnog melosa. U prepoznavanju je ključnu ulogu imao Ognjen, pa je dobro što je ostao. Inače bih imala dojam da gledam novogodišnji program na Pinku, i da, hipnotisana, ne mogu da promenim kanal. Ovako, uz identifikaciju protagonista, više smo uživali. Nastrano, perverzno, iskonski, na vama je da presudite.

Uvučeni u svadbarski prizor, spontano smo aplaudirali na pojavljivanje Kebe, ali i na grafički dizajnirane burme, srca i druge simbole večne ljubavi. Na drugi poljubac, koji sam uhvatila krajičkom oka, pomislih – gde se denu ciganska strast? „Ni Beča nigde nema“, protestvovali su neki, a Jovana im začepila usta validnim argumentom: „Jel’ se oni venčavaju zbog sebe, ili zbog rodbine i komšija?“. Pa, pravo veli, da se oni pitaju, drugačije bi se veselili. Mlada sigurno ne bi satima cupkala na štiklama, simulirajući da joj nije ništa. A mladoženja bi je ščepao, razbucao, kao svinja masno ćebe. Doduše, bradica i obrve signaliziraju na prefinjeniji, holivudski ljubavnički postupak.

Ovde malo vina, tamo šampanjca, i mladi je počelo da se manta. O, kako sam je dobro razumela, nakon treće (valjda?) „ljute“. Pa opet, uspela je da na svom budućem pragu dve vekne ’leba stavi pod miške, a u šake uzme dve flaše crnog vina, sve jednako se smešeći. Kroz ovaj ritual je provela buduća svekrva (opet poljubac u usta), a preko praga preneo dal’ kum’, dal’ svekar, đavo bi ga znao. Mladoženja je bio ili previše slabašan za ovu akciju, ili nije bio u sklopu tog dela scenarija. Brižljivo isplaniranog do najsitnijih detalja, sa sve organizatorkom (sa istaknutom legitimacijom), videlo se – profi, po hitrom saginjanju iza onih koji je trebalo da osvanu na svadbarskoj fotografiji. Onda je, na početku trećeg sata, pozvala zvanice da uđu u „predivno ukrašenu šatru“. Raspoloženje na ekranu, ali i za nedeljnim ručkom je bilo na sve višem nivou.

Međutim, Oksana je morala dalje, na ko zna koji zadatak u dnevnom nizu, a i Senku su spopali pundravci u guzici. Meni se taman otvorila dizna, a radoznalost proalavila: šta će biti na kraju ciganskog veselja? Džaba, ili ću kući peške, na nesigurnim nogama, ili iskoristiti prevoz donekle.

Ostavismo po 200 dinara za obilni obrok, a za rakiju – novca po osećaju. Bogami, jeftino smo prošle za ugođaj porodične ceremonije, i one stvarne, uz porciju paprikaša, i virtuelne, negde na nebu između juga Srbije i Beča. Možda Beča nije bilo do kraja, pozvaću nekog da mi prepriča.

Gorušica me nije mučila od prejedanja, izjutra nije bilo mamurluka, pa reših da ovo ponovim iduće nedelje. Lepše je i isplativije nego kad sama kuvam. Još mi nešto pade na pamet: šta je moglo da se napravi od tih silnih evara? Pa se setih – to je njihova stvar, a ja kad budem pravila svadbu, mogu da doniram novce u humanitarne svrhe. Ili vratim dugove svog partnera, zbog kojih se, inače, i ne udajem.

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box