Muzika
muzika/16.05.2017.

Ratimir Martinović: U muzici smo svi jedno

muzika
  • Promo
  • Promo
  • Promo
Autor fotografije:

Piše: Lela Milivojević

Pijanista Ratimir Martinović, uoči koncerta u Beogradu, kaže da nema veće umetnosti od umetnosti života i radosti da se komunicira na tako uzvišen, neprepričljiv način kakav pruža muzika.

Po rođenju Kotoranin, Ratimir Martinović je, nakon sticanja nižeg muzičkog obrazovanja, školovanje nastavio na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, u klasi Kemala Gekića, gde je diplomirao i magistrirao, a sada na toj Akademiji radi kao redovan profesor. Od svoje 12. godine nastupio je na preko 700 resitala, kamernih koncerata i koncerata sa orkestrom, i sarađivao sa više od 60 različitih orkestara širom sveta. Dobitnik je prvih nagrada na takmičenjima u zemlji i inostranstvu kao i društvenih i univerzitetskih priznanja. Osnivač je i član KotorArt trija zajedno sa violinistom Romanom Simovićem i klarinetistom Aleksandrom Tasićem.

Martinović, koji će u četvrtak nastupiti sa Crnogorskim simfonijskim orkestrom na Kolarcu, povodom 21. maja Dana nezavisnosti Crne Gore, govori za Kaleidoskop o svom dosadašnjem radu i planovima za budućnost.

Nastupate u četvrtak na Kolarcu sa Crnogorskim simfonijskim orkestrom. Posle veoma uspešnog nastupa na Bemusu gde ste izveli dela V. Mokranjca, šta beogradska publika može da očekuje ovoga puta?

Prije svega Ludviga, a ne Vasilija. Na Bemusu sam svirao u čast genija koji se nedvosmisleno očitavao i u njegovom kompletnom klavirskom opusu, dok je ovdje povod više politički nego umjetnički - sviram u čast Crne Gore tj. 21. maja, njenog  Dana nezavisnosti. Ali, opet, za mene je sve to samo muzika. Može povod umjetnosti biti van njenog sadržaja i tumačiti se vanmuzičkim objašnjenjina, političko-kulturološkim, socijalnim i inim stavovima i asocijacijama. I to je nekad potrebno i opravdano da bi je ljudi doživjeli bližom ili bar napravili neke svoje „kopče“ sa njom - muzikom, najapstraktnijom od svih umjetnosti. Pa tako bih mogao reći kako ćemo mi u četvrtak da „prikažemo savremene crnogorske umjetničke prakse“ ili da „istaknemo očigledan razvoj nacionalnog orkestra“ ili „sjajnog, briljantnog solistu porijeklom iz Crne Gore“ ili pak da „Betovenom i Dvoržakom ispričamo priču crnogorske nezavisnosti“.

A zapravo…

Samo ćemo svirati. I izgubiti se u tom zaleđenom trenutku… Potvrđujući da umjetnost ne samo da ne zna za granice, jezike, ni za vrijeme, boju kože, religiju, niti za bilo kakve druge razlike među nama koje prečesto potenciramo. U muzici smo svi jedno. I zato hvala Ludvigu, Vasiliju, Volfgangu, Frederiku, Johanu i tolikim drugim naizgled običnim smrtnicima sa imenima i životima poput naših, što su apostolski izbrisali sve te međe među nama i podarili nam utjehu da nismo svodljivi samo na materijalno. 

U svetu muzike ste od malih nogu, nastupali ste širom sveta, dobitnik ste brojnih priznanja... Niste otišli u inostranstvo, već ste ostali ovde i radite kao profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Kako ste se odlučili da ostanete? Šta preporučujete studentima?

Ja se zapravo stalno vraćam. Što će reći i da odlazim. Ne drži me mjesto. Ja sam pijanista sa najmanje dvije adrese. Kotor je grad u kom sam rođen i u kom sam stasavao i on mi se zauvjek urezao svojom ljepotom, a mojim uspomenama. Iako ne živim tamo, stalno je prisutan u meni. Ja sam njega ostavio. Srećom, on mene nije.

Slično je i sa Novim Sadom. Iako taj grad doživljava dramatičnu transformaciju, da ne kažem - deformaciju. Izgubio je onaj spokoj koji mi je tako prijao. Zato sve više u njemu uživam iz bezbjedne daljine moga doma, sa okolnog i jedinog - Fruškog brda.

A zašto sam odabrao ove, a ne neke druge adrese? Izabrale su one mene. A onda, na tim udaljenijim adresama svakako sam često, jednokratno, u koncertnom angažmanu. Sasvim dovoljno za moje potrebe istih. Ne mogu da podnesem velike gradove i prevelike gužve, metroe i opšti metež, jurnjavu  i grabež. Naš domaći grabež je drugačiji. Ovdje je više pitanje egzistencije. Tamo pohlepe. Onda, nikada se na tim udaljenim adresama ne mogu izraziti do kraja, bez ostatka, na tom nekom stranom jeziku. I na kraju, šta da radim u tom inostranstvu kada imam osjećaj da ovdje imam toliko posla. Globalno je lijepo, ali lokalno, tvoje je ljepše. Nisam desničar, naprotiv. Samo, ako  kod komšije i jeste zelenija trava, to ne znači da treba da odem kod njega na travnjak već da istu takvu, pa još i bolju i ljepšu i zeleniju posijem i njegujem u mom dvorištu. Pa koliko god vremena da treba. Ipak tu pripadam, sa svojom - našom sortom trave, posebnom, najljepšom na svijetu. Mogu ja lavandu saditi u Finskoj, ali mediteran je njena rodna gruda.

A što se studenata tiče… Pored osnovne ideje - umjetnosti sviranja klavira (a to opet podrazumijeva toliko toga…) , volim da ih konstantno provociram, da probudim u njima njih same, ne bi li se osvjestili šta zapravo žele. I uvijek im savjetujem da odu na usavršavanje u inostranstvo, da probaju nove okolnosti, iskuse velike sredine. Svi znamo da nikada ne žalimo za greškama koje smo pravili već za stvarima koje nismo ni pokušali. U dvadesetim treba ispitivati, probati… Valjda ih učim da je za prave izbore u životu možda važnije znati šta nećeš. A za tako nešto morate praviti greške, koje to nisu. Samo, to saznanje nažalost za neke dođe prekasno.

Jedan ste od osnivača KotorArt festivala, koji se ubraja u veoma značajne manifestacije ne samo u Crnoj Gori već u celom regionu. Kako usklađujete obaveze kao aktivan pijanista, profesor i umetnički direktor, da li se ove obaveze i delatnosti prepliću i dopunjuju? 

Ima još jedno, od skoro važno polje mog djelovanja - Fondacija Vasilije Mokranjac čiji sam direktor, a koju smo sa njegovom porodicom i istaknutim muzičkim stvaraocima Srbije pokrenuli krajem prošle godine. Vasilije Mokranjac je bio najveći srpski (i ne samo srpski) klavirski i simfonijski stvaralac. Bio je nenametljiv, skroman i povučen. Svoj. Nije se uklapao u šablone. I zato je njegova muzika tavorila. A ona spada u najreprezentativnija djela srpske muzičke baštine i iskoristiću priliku da kažem da čovjek mora ostati zatečen činjenicom da Ministarstvo kulture Srbije na skoro okončanom konkursu nije podržalo predlog da zaokružimo digitalizaciju njegovog klavirskog opusa. Srećom, Grad Beograd jeste, pa će uskoro kompletan klavirski opus Vasilija Mokranjca (najvažniji klavirski opus jednog srpskog kompozitora!) biti dostupan stručnoj, međunarodnoj i široj javnosti. Potpuno sam siguran da će oni imati sluha za njegov genij, pa će to djelovati blagotvorno na slušne kapacitete i ovdašnjih stručnjaka. Bilo kako bilo, „ne pljuj na tmine, već pali sopstvene svjetiljke“, deviza je kojom se gotovo svakodnevno rukovodim. 

Dakle, sve to skupa - i koncerti, Akademija umetnosti u Novom Sadu, KotorArt i Vasilije Mokranjac (…) sve to čini moje životno posvećenje pozivima koje volim i ovim mojim životnim i duhovnim prostorima. Živim ono što izbija iz mene kao potreba, što vremenom dokazuje da nisam jednoobrazan, uniforman, jednolik. Nažalost, svijet umjetničke muzike toliko tragično robuje konvencijama da ih moramo ne samo kršiti nego razbijati u paramparčad. Jer, iako je toliko sposobnih, inteligentnih, talentovanih, kreativnih ljudi u tom svijetu, većina njih je sputana zadatim konvencijama, pravilima koja ne služe ni umjetnosti ni struci već samo šačici onih koji su na vrhu piramide. Govorim  u širem, ne samo našem balkanskom kontekstu. Zato je važno i svojim primjerima rušiti te konvencije. Pravila su tu da se propituju i ako treba - mijenjaju. Nema veće umjetnosti od umjetnosti života i radosti što komuniciramo na tako uzvišen, neprepričljiv način kakav nam pruža muzika. I moramo znati da sve manje u svijetu funkcionišu stroge i krute konvencije. Ali zato konvencije kvaliteta - uvijek!

Pročitajte još:

Nova Muzika u čast Filipa Glasa

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box