Književnost
moja-kafica
moja-kafica
književnost/8.12.2021.

VREME JE ZA KUBURU

književnost
  • Ema Bednarz
  • Ema Bednarz
Autor fotografije:

Razgovarala: Gordana Tadić / Foto: Ema Bednarz

 

Izdavačka kuća „Ključ izdavaštvo“ objavila je drugo i dopunjeno izdanje knjige kratkih priča Ljubice R. Kubure „Beogradski akvarel“. Knjiga sadrži trideset kratkih priča, fragmentarnih isečaka ljudskih sudbina, trenutaka istrgnutih iz života pojedinca, „pribeleženih onim našim podmuklim osećanjem: tugom“. Čitaoci “Beogradski akvarel” od decembra mogu pronaći u svim Delfi i Booka knjižarama, kao i na sajtu Delfija.

Velika paleta likova, od tinejdžera koji se prvi put upoznaju sa osećanjem ljubavi, ljudi u srednjim godinama na važnim prekretnicama u životu, ljudskih sudbina koje se pred našim očima gase, priče ispričane iz ugla muškarca, ali i dečaka; žene, ali i devojke. Petar Peca Popović rekao je da u zbirci Ljubice R. Kubure ima „nepobeđenog šmeka i širine duha koje baštine čuvari nesrušenih zidina“.

O emocijama, inspiraciji, vremenu i ljudima koji nestaju razgovaram sa Ljubicom R. Kuburom, čije reči teku kao bistar potok, a čije su priče najfinija čipka satkana od ljudskih duša na beogradskim trotoarima u vremenu sadašnjem.

Šta nam donosi drugo izdanje Beogradskog akvarela?

Nove priče, koje su, prema rečima urednice Ključ izdavaštva Milice Trpković, zrelije i sveobuhvatnije. Čini mi se da sam napokon shvatila da pisanje ne sme trajati koliko i nadahnuće, već se tekst mora neprekidno prerađivati. Srećna sam što je moja zbirka, ujedno i prva izdata knjiga izdavačke kuće „Ključ izdavaštvo“, iza koje stoje istinski zaljubljenici u književnost. Nastaviće da objavljuju publicistiku i klasike, a meni je među klasicima uvek bilo najprijatnije.

Zašto je tvoj akvarel baš beogradski?

Neprestano se pravdam ljudima, da nije reč o lokalnom šovinizmu, kakav se Beograđanima često spočitava. Rođena sam i odrasla u Beogradu i pišem o onome što mi je poznato. Moje oči upijaju krajolike sveta, ali moja suština pripadaće zauvek i jedino Beogradu. A i priče o lokal patriotizmu iščezavaju pred činjenicom da svaki Beograđanin ima bar jednu babu iz Bosanske Krupe.

Čini se da je grad koji provejava tvojim pričama više bliži prošlosti nego sadašnjosti?

Po prirodi sam nostalgična i gajim ljubavna osećanja prema svakom trenutku koji iščezne, u smislu izvesne potištenosti zbog tužne sudbine trenutka. Svakako, mislim da je Beograd nekada bio mnogo sofisticiraniji, dok me sada podseća na ostarelu kurtizanu koja živi od stare slave. Da se razumemo, kurtizane su u književnom kontekstu moji omiljeni likovi, jer su najtužniji upravo prizori ruševina nekadašnje lepote. “O kako se je teško zgurit na prijestolju od uspomena“, što bi rekao Cesarić.

Kako te je put naveo na Petra Pecu Popovića, koji je napisao komentar koji se nalazi na koricama zbirke?

Moj otac je govorio „čovek snuje, Bog odlučuje“ i to je odgovor na ovo pitanje. Koga god zanima nešto više, može se informisati u kolumni koji je objavio baš Kaleidoskop, pod nazivom „Uspomene idu loše uz Džonija Štulića“. Dodala bih još samo da me činjenica da je Petar Popović držao moju zbirku u rukama i čitao ono što sam napisala, ohrabruje u kontekstu opravdanosti i neuzaludnosti velikih snova jednog običnog čoveka.

U čemu pronalaziš inspiraciju?

U opskurnim i ekscentričnim pojedincima i njihovim sudbinama. U jednoj priči spominjem i čuvenog Jakova Grobarova, koji je, po mom mišljenju najilustrativniji primer povoda stvaralačke inspiracije. Tu je i Babi Papuška, kome je posvećen film „Kako sam sistematski uništen od idiota“, pesnik Slobodan Marković, Libero Markoni, ovakvi ljudi u meni bude potrebu da pišem. Takođe, moji prijatelji su uglavnom posebni ljudi. Već dugo želim da napišem priču o prijateljici koja seče kiselu jabuku, dok joj u stanu sin oslikava ikonostas Crkve, a pored nogu joj prolazi mačka koju su joj prijatelji ostavili na nedelju dana, a kod nje je već tri meseca.

Pišeš u muškom rodu u većem broju priča. Zašto?

Nisam znala odgovor na ovo pitanje, pa sam pitala jednu genijalnu prijateljicu koja je doktor psihijatrije šta ona misli o ovome. Sugerisala mi je koji odgovor bi bio odličan za javnu distribuciju. Ipak, ja sam uvek bila surovo iskrena (što se već primećuje iz priznanja da sam konsultovala psihijatra) pa ću reći da je suština, po njenom sudu, u jednoj vrsti stvaralačke stidljivosti. „Knjiga je pod tvojim imenom, ali tekst nije tvoj. Neka vrsta emotivnog paravana“, tako mi je rekla. Takođe, ja ne verujem da pišem dobro. I mislim da ću, dokle god me bude držala ta misao, napredovati u pisanju. Za mene nije prioritet da radnja drži pažnju, već da nakon čitanja čovek osvoji vrh nepreglednih planina jezičkog bogatstva i da se zbog nečega zaplače.

Volela bih samo i da napomenem da je moje ime ipak žensko, pa samim tim ženski usud me ne može zaobići. Sve predrasude i teškoće koje prate ženske pisce, stvaraoce, mislioce, delim i zbog njih mnogo patim.  

Šta misliš o položaju pisca danas?

Moderni autor u današnje vreme nema šanse. Ipak, što bi rekla Dubravka Ugrešić „čovek ovdje može steći krivi dojam da je svijet pun pisaca kao govana“.

Bekim Sejranović pisao je, kao što reka teče koritom, lako i jasno, a opet uzvišeno i čisto. Ipak, i dalje će vas većina pitati, ako ga spomenete, „ko ti je to?“. Svi nažalost znamo ko je Miljana Kulić sa Farme. To je teška borba, kultura oplemenjuje i nadahnjuje, dok je nekultura privlačna kao i zlo. Kratke i instagramične filozofije života, zamenjuju temeljne prikaze suštine.

Zato su meni prijatelji spremili slogan koji će pratiti promocije zbirke: „Vreme je za Kuburu“. Moraš malo da razbiješ monotoniju očekivanog snobizma i dosade koju većina vezuje za domaću književnu scenu.

Koje pisce najviše voliš?

Kao kada pitate ljude koji se ne razumeju u film koji im je omiljeno ostvarenje, svi će odgovoriti „Kum“. Iako je to nesporno, vanserijsko filmsko ostvarenje. Kao kada pitaš mladića koji ne zna ništa o ženama, koja mu je najlepša žena na svetu, on će kao iz topa ispaliti ime Monike Beluči. Mene klišei dovode do paničnih napada. Zato neću reći Dostojevski (iako bih rekla). I zato ću reći- Milutin Uskoković zbog svih njegovih suicida koji su me uništavali, Emil Zola zbog njegove preciznosti jezika i Bekim Sejranović, zbog njegove brodice i Crnog mora sa kojeg se nikada nije vratio, što ću mu teško oprostiti.


PROČITAJTE I:

USPOMENE IDU LOŠE UZ DŽONIJA ŠTULIĆA


KOLUMNE LJUBICE KUBURE PRONAĐITE OVDE


Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
Zoran Bankee
8.12.2021.

Da li će na Sajmu knjiga biti ( i kada) promocija knjige?