Književnost
književnost/12.06.2019.

Prva knjiga Dnevnika Vladete Jerotića

književnost
  • Promo / Zadužbina Vladete Jerotića
Autor fotografije:
Kaleidoskop media



Predstavljanje prve knjige Dnevnika Vladete Jerotića, u izdanju Zadužbine Vladete Jerotića biće održano večeras, 12. juna u 19 časova u Amfiteatru Narodne biblioteke Srbije.

Knjigu će predstaviti profesor dr Žarko Trebješanin, profesor dr Goran Maksimović, dr Nina Aksić i profesor dr Irena Arsić.



Akademik Vladeta Jerotić je, na podsticaj svog oca, prve dnevničke beleške počeo da vodi u četrnaestoj godini, pa tako rani Dnevnik prati njegovo dečaštvo i prve godine mladosti, a datiran je od 1938. do 1945. godine.

U prvoj knjizi Dnevnika reč je o procesu sazrevanja jednog od najznačajnijih srpskih intelektualaca na prelazu vekova i jednog od naših najznačajnijih mislilaca i učitelja, koji je opšte dobro, i u svojim mladim godinama, postavio sebi kao životni cilj.

Izvod iz Dnevnika -neobjavljen rukopis- 4. Vladeta Jerotić - 30. jun 1944.

Radost i sreća došli su pre nego što sam se mogao nadati. Opet Bog, opet crkva.

Novi svetovi, nove misli. Beskonačan je, prebogat put duše ljudske. Onda kada se najmanje nadam, ona pronalazi do sada neviđenog Boga, nepreživljeni mir duše. Onda kada pomislim da sam dvogodišnjim odlaženjem u crkvu iscrpeo sve tajanstvenosti koju ona pruža ljudskoj duši, Bog mi pokazuje da sam samo sićušno mali deo božanskog u čoveku do sada osetio.

To je zato jer se čovek neprestano menja u svojoj unutrašnjosti; i baš u tom bogatstvu, različitih ljudskih stanja leži značaj čoveka kao duhovnog bića. Ljudi su često nesrećni samo zato što su zaboravili sebe, neprestano i neumorno samoispitivanje.

Jer kad bi čovek ispitivao sebe, različita raspoloženja, svoje nesreće i radosti, svoje uspone i padove, njemu nikada ne bi bilo dosadno. Čovek je zato najzagonetnije biće na svetu. Dubina i širina čovekove duše ravna se sa neograničenošću vasione.

Tolstoj i Dostojevski su zato geniji što su svojom metafizičkom intuicijom prodrli u tamne dubine ljudskog duha, u takve dubine za kakve se smatralo da ne postoje. Njihova dela međutim, pokazuju nesumnjivo postojanje takvih lavirinata u čoveku. Oni su iskopali iz sebe ono što drugi nisu ni sanjali da se može iskopati. A taj lavirint postoji bezmalo u svakom čoveku.

„Ti moraš samo neprestano da kopaš, u tebi je nepresušni izvor”, pisao je Marko Aurelije. Svaki čovek ima taj izvor, samo on neće da okopa ono malo zemlje što smeta prilazu izvoru. A onaj ko je uklonio tu zemlju, zavirio u dubinu, trgao se presrećan i zaprepašćen. Izvor je pokazivao čudo, tajnu, Boga, on je predstavljao kaleidoskop sa tisuću boja, najrazličitijih. Crno i belo su mu granice, a između njih na hiljade nijansi.


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box