Film
film/8.03.2019.

Epska dimenzija "Slučaja Makavejev"

film
  • Miroslav Jakovljević
Autor fotografije:
Razgovarala: Aleksandrija Ajduković / Fotografije: Miroslav Jakovljević




Uzbudljivi dokumentarac Gorana Radovanovića “Slučaj Makavejev ili proces u bioskopskoj Sali” o slavnom reditelju Dušanu Makavejevu proglašen je najboljim filmom u domaćem takmičarskom programu 47. FEST-a, a film je dobio i Politikinu nagradu “Milutin Čolić”.


Radovanovićev film baca novo svetlo na jednu od najružnijih epizoda jugoslovenske kinematografije u okviru koje je Dušan Makavajev stvorio svoje remek-delo “W. R. Misterije organizma”, da bi odmah bio i neformalno zabranjen.

O filmu snažnog pečata koji nam pruža saznanje o novim detaljima iz istorije našeg filma, bivše zemlje i obračuna s neistomiljenicima i u
kom se poslednji put pojavljuje zvezda „Misterije organizma“ Milena Dravić razgovaram sa Goranom Radovanovićem, rediteljem, scenaristom i producentom.


Kako proslavljate činjenicu da ste laureat nagrade za najbolji srpski film na ovogodišnjem FEST-u? 

Ja proslavljam samo Jovanjdan kao svoju Slavu, Božić i Vaskrs. Nagrade ne. Ono što je važno za mene kao autora i producenta je činjenica da je sa skromnim sredstvima moguće napraviti uzbudljivo delo koje može da se takmiči sa dvadeset puta skupljim projektima, pa još i da pobedi. 

Srđan Dragojević je na Twitter-u pozivao na bojkot FEST-a u jeku i svetlu protesta protiv aktuelne vlasti. Šta mislite o tome? 

Slažem se. Ali hajde da onda bojkotujemo i gradski prevoz i nastavu na fakultetima... Pa i konkurse Filmskog Centra Srbije... 

U filmu Slučaj Makavejev, glavnu ulogu igra zapravo magnetofonska traka ili snimak diskusije nakon projekcije filma W.R. Misterija organizma Dušana Makvejeva u bioskopu Arena u Novom Sadu. Da li mislite da je diskusija tog tipa danas moguća, ostvariva i na kraju - da li je potrebna? 

Pa prvo je potreban motiv za diskusiju. Danas film i, uopšte bilo koje umetničko delo, apsolutnno je toliko socijalno marginalizovano da bi moglo da izazove bilo kakvu pažnju javnosti, duboko kontaminirane politikom i rijaliti sadržajima. 

Govor i argumentacija Dušana Makavejeva je u polemici koju ste predstavili, po mom skromnom mišljenju, za udžbenike. Po čemu je on tako poseban i šta nam je sve on u tom govoru saopštio? 

Pa ono što nas najviše uzbuđuje kod govora-odbrane Dušana Makavejeva je njegov odnos prema slobodi. Njegova odbrana se kreće od jednog blagog pristajanja na svet kakav jeste do totalne, gotovo anarhične pobune protiv poretka. I uopšte, njegovo verovanje u sopstvene umetničke postulate daju čitavom govoru epsku dimenziju. 

Šta se posle te polemike desilo sa filmom, a šta sa njegovim autorom? 

Film iako nije formalno zabranjen, on je nestao. Dakle, bunkersian je. To je toliko tipično za titoizam i to vreme: sve se odvijalo po principu floskule sloboda bez demokratije, demokratija bez slobode.

Makavejev je napustio zemlju i nastavio da radi tamo gde su ga poštovali, a to je širok prostor između Australije, Evrope i Amerike. 



Foto: Arhiv Jugoslovenske kinoteke

Kakav je bio odnos samog Makavejeva prema Vašem projektu, da li je nešto određeno predlagao, u čemu ste se slagali, šta Vam je zamerao?

Snimanje smo započeli pre nepunih godinu dana. Nažalost, Dušan Makavejev je već bio u godinama kada nije mogao da se posveti tako nečemu, kao što je obraćanje pažnje na moj projekat. 

Fantastično je Vaše prikazivanje tehničara u nezainteresovanosti za film u svojoj suštini. Kakav je Vaš utisak i razmišljanje o snimanju filmova? 

Snimanje filmova je proces koji toliko zavisi od tehničkih i oragnizacionih aktivnosti. Pogotovo u igranom filmu. Ali bez njih nema ni ove umetničke disipline. Ja pripadam starijoj generaciji filmskih autora koja je uspela da sa  filmskim radnicima stvori kreativnu simbiozu. Danas toga nema više. Sve je nekako proračunato i postavljeno da sve zavisi od novca. Sećam se kada mi je kao asistentu režije sredinom osamdesetih jedan reditelj u pola noći upao u hotelsku sobu sa molbom da za potrebe sutrašnje scene dovedem kravu! I to za prvi kadar. Ja, naravno, budim nabavnog rekvizitera i krećemo na teren da budimo seljake u okolini... Danas nema toga više, nema takvih filmskih radnika koji umeju da prepoznaju glumačku energiju na setu, niti da se dive nekom neobičnom rediteljskom rešenju... 

Koja je uloga ljudi-spomenika u Vašem filmu, Milene Dravić i Branislava Dimitrijevića, zašto ne progovaraju? 

Pa ceo kocept filma počiva na slušanju traka. Dakle, učesnici u diskusiji slušaju posle 48 godina svoje mlade glasove, odnosno šta su nekada govorili. Očito je da je ovde reč o prolaznosti, o relativnosti, o trajanju... Pa spomenici nam jedino svedoče o postojanju. Spomenik od spomenuti. U večnosti i  za večnost... 


Kakva je situacija po Vašem mišljenju u srpskom dokumentarnom filmu, da li postoje klanovi i kako im se odupreti? 

Posle četvrtog učešća u konkurenciji na najprestižnijem festivalu dokumentarnog filma u Amsterdamu, a da pri tome nisam dobio finansijsku podršku od državnih institucija za produkciju tih istih filmova, bio sam u situaciji da budem odbijen za ovaj projekat. I to kada sam po prvi put tražio novac od države za produkciju dokumentarnog filma! To je pomalo tužno i otužno. Umetnici na ovim prostorima kada su u prilici, ponašaju se kao partizani, upadnu u kuće pa otmu prvo za sebe... Što su mlađi oni su beskrupolozniji! I lakše se udružuju u interesne grupe...

Srpski dokumentarni film, čast izuzecima, kopira šemu Evropske dokumentarističke mreže gde je aplikacija Bog! Dakle papir je zakon! To je strašno! Umetnici se pretvaraju u birokrate koji treba da zadovolje estetske zahteve nekog urednika finske ili švedske televizije!!! I to još na papiru, pa posle i u montaži!

A šta je sa kreativnim živim procesom koji je osnova stvaranja dokumentarnog filma? Šta je sa insipracijom!? Šta je sa našom istinskom temom?

Šta je sa tradicijom Škanate, Grlića, Nikolića, Žilnika!? 

Koje je Vaše mišljenje o projektnom pristupu filmu? 

Ne znam šta je projektni pristup filmu. 

Šta predlažete da gledamo u narednom periodu, šta da čitamo , a šta da slušamo? 

Pa ja sam sebi ne mogu ništa predložiti a kamoli i drugome...


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

FASCINANTNA BIOGRAFIJA MILENE DRAVIĆ

HARI BENSON: NISAM BIO ROKENROL FOTOGRAF



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box