Vizuelne umetnosti
reklama
reklama
vizuelne umetnosti/7.09.2017.

Put od ideje do reklame

vizuelne-umetnosti
  • David Russell, ilustracija
  • Nemanja Ristić
  • Printscreen/reklama
  • Tanja Milosavljević, ilustracija
  • Nemanja Ristić, ilustracija
  • Nemanja Ristić, ilustracija
  • Aleksa Jovanović
  • Radmila Ludošan
  • Aleksa Jovanović, ilustracija
  • Aleksa Jovanović, ilustracija
  • Aleksa Jovanović, ilustracija
  • Aleksa Jovanović, ilustracija
  • David Russell, ilustracija
  • Printscreen/reklama
  • Tanja Milosavljević
  • Nebojša Krivokuća/Privatna arhiva
  • Tanja Milosavljević, ilustracija
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Pojam storiborda prilično je nepoznat domaćoj široj javnosti, pa i ne postoji prevod za sintagmu koja označava skraćeni oblik scenarija oličen u ilustracijama.

Koliku težinu storiboard može da ima, pokazuju crteži Akire Kurosave u knjigama snimanja, gde ilustruje ne samo radnju, već i scenografiju, kostime, ugao kamere, kao i atmosferu „Kagemuše“, „Snova“ i drugih antologijskih filmskih ostvarenja.

Talenat Dejvida Rasela da crtežom sažme scenario „Zvezdanih ratova“, „Betmena“ i niza drugih filmova, ovog storibord umetnika proslavio je diljem Planete, a rediteljima Džoržu Lukasu, Timu Bartonu, Stivenu Spilbergu, Džejmsu Kameronu i mnogim drugima uveliko olakšao posao realizacije kadrova.

EKSKLUZIVNO: DEJVID RASEL U BEOGRADU 22. I 23. SEPTEMBRA - O MASTER-KLASU: "DIRECT BEFORE YOU SHOOT" SAZNAJTE OVDE.



Bez ovog vida stripa, filmovi se i ne započinju, ali je podjednako neizbežan i u svetu advertajzinga. Za Kaleidoskop media govore: Radmila Ludošan, art direktorka Lune, Tanja Milosavljević, ilustratorka, Nebojša Krivokuća, kreativni direktor Communis DDB Beograd, Nemanja Ristić, ilustrator i Aleksa Jovanović, ilustrator.

„Storibord predstavlja vid medijatora između advertajzing agencije i klijenta“, objašnjava Radmila Ludošan, art direktorka Lune. Po nizu titlovanih crteža on će odobriti ideju, „zagristi“ za dalju saradnju, ili će naći zamerke koje će produžiti tok kreativnog procesa, kaže Ludošan.

„Storibord je ujedno i predlog, i davanje izbora, i neka suptilna vrsta ubeđivanja - kao kad trgovac prezentuje svoju robu. Stoga storibord autor mora da vizualno dopadljivo i jasno prikaže scenario, i prilagodi se baš tom klijentu“, dodaje Tanja Milosavljević, ilustratorka.

Osim storiborda, postoje i druga oruđa „ubeđivanja“ poput animatika –animiranih sekvenci nastalih od crteža, i potpomognutih zvukom. Ili mudborda (moodboard), koncipiranog kroz fotografije, muzike sa dodatim glasom spikera i sličnih pomagala za vizuelno „prepričavanje“ zamisli. Ali, storibordom se često najbrže dolazi do poente.



Ukoliko je ovaj „strip“ dinamičan i plastično prikazuje ideju, ulazi se u drugu fazu priprodukcije koja takođe uključuje storibordistu. U saradnji sa rediteljem, ilustrator će do detalja razviti plan snimanja, kad se proizvod zove šutingbord (shootingboard). U ovim crtežima nije nužna naročita estetika, već je fokus na tehničkim stvarima i povezanosti između kadrova kako bi storiteling (storytelling) bio što kvalitetniji i tečniji, ističe Milosavljevićeva. „Sam reditelj obično ne zna ni ’čiča Glišu’ da nacrta, ali od onih sa kojima sam sarađivala, svaki se svojski trudio da objasni šta je imao na umu“, Tanja pojašnjava. Energija se tako prenosi na crteže, koji reditelju olakšavaju da se seti zamišljenih kadrova. Ali, svega toga nema, ako agencija ne zaintrigira klijenta.

Nebojša Krivokuća, kreativni direktor Communis DDB Beograd, naglašava da ne postoji univerzalna „mustra“ da se klijent zainteresuje. „Sve zavisi od toga da li se radi o predstavljanju dugoročnije komunikacijske strategije, integrisane kampanje ili samo TV spota, kada se način prezentacije prilagođava ideji i kompleksnosti reklame“, kaže.

„Nekada je adekvatan način prezentacije ideje pet crno-belih skica ili ilustracija, druge situacije nalažu detaljan storibord, doveden do nivoa knjige snimanja; dok je nekada dobro montiran mudbord, najbolji pristup klijentu,“ objašnjava Krivokuća. Dobro izabran način predstavljanja ideje podjednako je važan, ako ne i važniji od same ideje, ističe.

Personifikovanje likova u crtežu je nekad nužno, a nekada ne. „Glavni junaci moraju imati jasne identitete i biti u svim kadrovima prepoznatljivi, dok okolina nije bitna“, Tanja otkriva cake zanata. “Ako je kadar takav da je glavni junak u daljini, dovoljno je da se jednim detaljem definiše da je to lik iz prethodnog kadra, npr. da nosi zelenu majicu. Ona je sasvim dovoljna za prepoznavanje”, ističe Tanja.

Preciznost opisivanja lika zavisi i od toga da li će ulogu u spotu igrati poznati glumci ili je to nevažno, da li je klijent naklonjeniji detaljnijoj deskripciji ili ga više zanima ideja, da li je „kičma“ scenarija dijaloška scena između karaktera koji su za priču važni ili ne. Sve su to parametri za „pametan izbor načina predstavljanja ideje“, po rečima Krivokuće. Važno je, naravno, on podvlači, i koliko dobro poznajete osobu kojoj ćete predstaviti ideju datog projekta.



“Jedna od ključnih stvari za dobar storibord jeste dočarati atmosferu i tako izazvati (uglavnom ) pozitivnu ili humorističnu emociju kod gledaoca, a zavisno od ideje same reklame”, iskustvo je ilustratora Nemanje Ristića, po osnovnoj vokaciji - strip-crtača. Dinamika storiborda je uglavnom prepuštena ljudima iz agencije koji prosleđuju skript za reklamu i naglašavaju momente koje smatraju da treba nacrtati. “Na meni je, recimo, da osmislim najzanimljiviji ugao tog kadra, sem ako i to nije već unapred navedeno”, veli Ristić.

Konkretnost likova često nije presudna, koliko njihova “savršenost”, pojašnjava. Jer, primera radi, od dopadljivosti jedne, navodno, prosečne porodice, zavisi koliko će popularan da postane margarin, koji u jednom “savršenom” jutru  “savršena” mama uzima iz ganc-novog frižidera. “Ovaj stereotip se koristi jer svi priželjkuju ideal. I niko ne želi da gleda bedu i sirotinju”, konkretan je Ristić, pa se takav storibord i klijentu “servira”.

„Sličice“ storiborda sa tekstom obično spaja kopirajter (copywriter), kao član kreativnog tima agencije, isključivo uključenog u prvu fazu projekta. Posao kopirajtera je i da u saradnji sa kreativnim direktorom agencije definiše i ključne scene koje će uraditi ilustrator. U daljim fazama rada, kada se kreativnom timu priključi i reditelj, te kada se priprema knjiga snimanja, ilustraciju i tekst najčešće povezuje reditelj.

Kog će ilustratora agencija da angažuje zavisi ot toga koliko njegov stil odgovara aktuelnom projektu. Takođe je bitno, naglašava Krivokuća, i da je spreman da ne spava kako bi odgovorio na rokove, kao i koliko je rad da podeli svoje ideje, adekvatne kadriranju. „Ilustratori su važan deo kreativnog tima Communis DDB –a i trudimo se da se tako i osećaju kada sarađuju sa nama“, navodi Krivokuća.

Jedna od takvih, kod kojih je poštovanje uzajamno, upravo je Tanja Milosavljević, sa diplomom Arhitektonskog fakulteta. Za „posao“, ili više – umetnost storiborda, preporučila je njena veština u kroki crtežima, kao i ljubav prema filmovima i video igricama.

„Od malena crtam ljude, na ulici ih zagledam i oduševljavam se asimetričnošču lica, fascinira me agilnost ljudskog tela“, zarazno priča Milosavljevićeva. Opčinjenost Larom Kroft i njenim pustolovinama, prožetih mnoštvom istorijskih detalja, u kombinaciji sa uživanjem u analizi kadrova, psiholoških i vizuelnih efekata, dakle - kompleksnosti storitelinga, doveo je Tanju do trenutnog životnog poziva. Ili jednog od mogućih pravaca profesionalne „sudbine“.



Prvi angažman u Leo Burnett-u suočio je sa neophodnošću samoedukacije na polju storiborda. Stručnu literaturu je pronalazila online i naručivala iz inostranstva publikacije poput „Professional Storyboarding“, autora Sergia Paeza i Anson Jewa. Od pomoći su bili i tutorijali i kursevi (npr. na linku storyboardart.org) i istraživanje rada velikih imena u ovoj oblasti. Ali, presudni da se održi u storibordingu bila je Tanjina „sklonost ka perfekcionizmu, organizaciji, slobodi izražavanja, ekstremna želja za znanjem, kao i maštovitost, individualnost, osećaj za prostor, anatomiju, pokret i kadriranje“.

Od svega što je proučila, Tanja prvenstveno preporučuje ilustracije Moebiusa (Jean Giraud), namenjene za snimanje „Dine“, po zamisli režisera Alehandra Hodorovskog, koje se smatraju „filmskom Biblijom“. A uticale su i na advertajzing i gejming industriju.

„Već priličan niz godina na snazi je neformalan model obrazovanja gde pojedinac može lako pristupiti svim potrebnim znanjima vezano za stvaranje storiborda, ”, kaže ilustrator Aleksa Jovanović. Ovo se odnosi kako na osnove kinematografske tehnike, tako i primere radova kolega širom sveta. Pored sveprisutne autodidaktike, njemu lično je bilo od koristi i iskustvo tradicionalnog likovnog obrazovanja - časovi anatomije i večernjeg akta.

“Vremenom, tj. kroz praksu, postane lako da pri samom čitanju scenarija u glavi imaš vrlo jasnu sliku onoga što treba izvesti, tako da efikasnost rešavanja problema često bude dobar motivator”, objašnjava Jovanović. Dalje je do crtačkog umeća, da se sa što manje vizuelnih elemenata dočara što više suštine teme projekta, tumači srž “ekonomisanja vizuelnim sredstvima”.

Pravljenje grešaka je neminovno u početku, tehnika se uvek razvija, i biva stalno unapređena. “Greška koja mi se ponavljala je da se usled manjka koncentracije previše udubim u detalje prvih kadrova, umesto da sve postavim u kratkim crtama, pa tek onda krenem u dalju razradu”, priznaje Aleksa Jovanović.

Slika vredi kao hiljadu reči, pa sve ovo što naši sagovornici navode staje  u par desetina sekundi reklame. Dobru ili lošu, zavisi od ukusa prvo klijenta, a potom i široke publike koja na reklamu reaguje kupovinom proizvoda ili pristupom uslugama.

Recimo, nekog dirne parafraza poznate dečje pesmice “jednog dana rešio moj deda, da mi kupi sve što meni treba…", pa navali na Senior keš kredite (Banke Intesa). Ali, „na toj kampanji se malo više radilo, dosta promislilo, izvedene su psihološke analize, dok su i scenario i storibord dosta pomogli u uspehu reklame, eksplicira Milovanovićeva. Rad na takvim kampanjama predstavlja pravo zadovoljstvo, kao i za neke Apatinske pivare, ili „Džezvere“ za Don kafu, sa petlom i kokama u prvom, raspevanom planu.

U priličnoj konkurenciji ilustratora, u storibordu se napreduje u meri u kojoj možeš i hoćeš da mu se posvetiš, pa je Tanji Milosavljević sada potrebno isto vreme za realizaciju dvadesetak kadrova u boji, koliko na početku samo za jedan. Ovo se, naravno, odražava i na finansijski efekat. Kada bi storibording bio moguć kao svakodnevni posao, Tanjina plata bi bila natprosečna. Kao frilenserka ipak ima više slobodnog vremena, kao i prostora za druge projekte. “Ali uz to ide dodatan stres, potreba da spustiš svoj ego i gledaš stvari isključivo poslovno“, dodaje. A to ne može svako (dugo) da izdrži.

Činjenica da sve zavisi od vas, iziskuje mnogo živaca i odličnu organizaciju, zaključuje. A sve što je do sada radila, bilo je „za juče“, ilustruje ekstreno kratke rokove.

Tarife storibord umetnika su slične, dok cena kadra zavisi od kvaliteta i detaljnosti. Svi u početku rade za manju „cifru“, no vremenom postaju bolji i veštiji. Vreme se štedi boljim poznavanjem tehnika i prečica, a samim tim raste i honorar. Cena može da varira i ako su uslovi nezgodni ili rok ekstremno kratak „Nekad se prilagođavam klijentu ili konkretnom projektu. Jako je bitno biti fleksibilan, da imate plan B“, ona obrazlaže aspekte uspešnosti poslovanja. I poručuje mlađim kolegama: „Obavezno naplaćujte svoje vreme. Više ćete sami sebe poštovati, a samim tim će vas poštovati i drugi“.

Pročitajte još: Stiven Šapiro: Fotograf sa vrha sveta

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.