Teatar
teatar/2.10.2016.

Atelje 212: Spomenar jednog jubileja

teatar
  • Oksana Toskić
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:

Piše: Sonja Ćirić



Premijerom Jesenje sonate, poznate drame Ingmara Bergmana u režiji Jagoša Markovića, počela je ovogodišnja sezona „Ateljea 212“, namenjena i posvećena šezdesetogodišnjici od osnivanja ovog kultnog beogradskog pozorišta. Kako tim povodom, dakle povodom jubileja, pisati o prošlom životu „Ateljea“? Da li bi navođenje broja izvedenih predstava i premijera, gledalaca koji su ih videli, gostovanja, navođenje osvojenih nagrada, citiranje kritika, ispisivanje imena glumaca, pisaca, reditelja i sličnih informacija bio adekvatan način? Pa, recimo da ne bi bio pogrešan. Da li bi eventualni čitalac ovog teksta na osnovu takve prezentacije podataka saznao i osetio šta je i ko je „Atelje 212“? Gotovo je sigurno da ne bi. Brojke i spiskovi nisu ničiji život, a posebno nisu život pozorišta.

Namera ovog, možda preopširnog, uvoda je da što tačnije istakne način, metod i ostalo čime je Milan Caci Mihailović, glumac „Ateljea 212“, sačuvao duh ovog pozorišta i tako postao njegov hroničar.

„Sve je počelo bez prethodnog promišljanja, smem da kažem – spontano. Jednog dana palo mi je na pamet da zabeležim neku zanimljivost koju sam čuo u pozorišnom bifeu. Ima tome više od 35 godina. Jednostavno, nešto me je teralo da, kad neko nešto kaže originalno i smešno, ja to zabeležim. Beležio sam na čemu stignem, najčešće na belinama teksta predstave koju tog momenta spremam, ali i na salveti, na novinama, na bilo čemu što mi je pod rukom. I tako, ti papirići su se namnožili do knjige.“

Milan Caci Mihailović je te svoje beleške pretvorio u tri knjige, tri Uspomenara. Svaki ima po 212 stranica i svaki je privatno izdanje Cacija Mihailovića. „Tačnije, moje knjige su i knjige njihovih prenumeranata koji su mi svojim prilozima pomogli da ih realizujem“, objašnjava. „Nijednog momenta nisam posumnjao da li treba da ih objavim. Znate, kad se kaže ’Atelje’, to nije zgrada, to su ljudi, to su njihovi životi od kojih je to pozorište napravljeno.“

Milan Caci Mihailović počeo je da glumi u „Ateljeu“ 1. septembra 1972. godine, a vezan je za ovo pozorište još od svoje jedanaeste godine. Priča da je njegov otac svirao usnu harmoniku, bio je jedan od začetnika džeza u Beogradu – jednom je proveo čitav dan u zatvoru zato što je uhvaćen da u Američkoj čitaonici sluša džez, koji je u to vreme bio zabranjen. „Svirao je u televizijskoj seriji Servisna stanica Lole Đukića – bilo je to vreme bez magnetoskopa, snimalo se uživo, kao u pozorištu, i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. To je bilo vreme prilične bede, moji roditelji su imali nas trojicu, i veoma se skromno živelo. Televizor je retko ko imao. Sećam se da me je deda povremeno vodio u hotel’Metropol’ da gledamo oca kako svira u Servisnoj stanici. Sednemo u salu, naručimo malinu – to vam je razvodnjeni sirup – i uživamo. A onda je mog oca angažovala Mira Trailović da u ’Ateljeu’ svira u njenoj predstavi Čin-čin. Igrali su Ljiljana Krstić i Ljuba Tadić. Bilo je to dok je ’Atelje’ bilo u zgradi ’Borbe’, u sali sa 212 stolica po kojima je i dobilo ime. Moj otac je svirao s galerije te sale, a ja sam gledao predstave sakriven između reflektora. Tako sam se ja zaljubio u pozorište. Gledao sam razne predstave kao klinac, još čuvam njihove programe. Sad su ti programi svojevrsna istorija ne samo pozorišta nego i dizajna.“

Prvi Kralj Ibi bio je Ljuba Tadić

Među programima uvezanim vrpcom je, na primer, i pet različitih programa predstave Ko se boji Virdžinije Vulf – što znači da je naš sagovornik pet puta u različim periodima gledao tu predstavu. Hladna guščija džigerica Vuka Vuča, koju je režirao Aleksandar Glovacki i koja je igrana samo jedan i po put jer je „publika otišla na pauzi drugog izvođenja“, objašnjava Caci Mihailović. Zatim Dnevnik jednog ludaka po Gogolju, Dragi moj lažljivče, Razvojni put Bore Šnajdera Ace Popovića, Povratak, Živeo život Tola Manojlović, dugovečna monodrama Petra Kralja, Ljubinko i Desanka, Koktel, „zanimljiva predstava s Matom Miloševićem, Stevom Žigonom, Desom Dugalić“, napominje Mihailović, zatim izdvaja „Balkon Žana Ženea – igrali su Neda Spasojević, Taško Načić, svi mladi – i naravno predstava koja je zaštitni znak pozorišta – Kralj Ibi“. Pita da li znam koja je bila prva glumačka podela u Kralju Ibiju i odgovara: „Nikad ne biste pogodili: Ljuba Tadić!

Da li možete da zamislite takvog Ibija? Pričao mi je Muci Draškić, reditelj: ’Radimo mi mesec dana, svaki dan probe. Ljuba, statičan po prirodi, polako govori replike, najlepše mu je ako sedi, a drugi likovi trčkaju oko njega, i mi se svi jednog dana složimo da to ne bi bila dobra predstava’. Kakva sreća što je u predstavu ušao Zoran Radmilović! Bilo je takvih promena još, čuvena je, na primer, i priča o predstavi Kamen za pod glavu Milice Novković, u koju je tek posle nekoliko podela ušao Petar Božović, tada mlad glumac, i dobio Sterijinu nagradu!“

Interesantna je priča i kako je Milan Caci Mihailović postao glumac „Ateljea 212“, ujedno i karakteristična za ovo prozorište. „Na trećoj godini studija postao sam stipendista ’Narodnog pozorišta’. Počeo sam tamo da igram punom parom, tu sam i diplomirao, na sceni Krug 101, u Fejdoovoj Dami iz Maksima. Sećam se, našu diplomsku predstavu je prenosila televizija, a ne ko danas što na diplomsku predstavu ne dođu ni reditelji ni upravnici pozorišta. Profesor nam je bio Milenko Maričić, i danas mi je drago što sam prošao kroz njegove ruke. Ali pre nego što sam diplomirao, srela me je Mira Trailović, upravnica ’Ateljea’ i pitala: ’Milane, gde ste vi?’ Odgovorio sam da sam stipendista ’Narodnog pozorišta’. ’Slušajte’, nastavila je, ’gledali smo vas Jovan Ćirilov i ja u toj-i-toj predstavi, i ja sam odlučila da vi morate da budete kod nas!’ Ja sam, naravno, želeo da budem u ’Ateljeu’ zbog svega što sam vam ispričao i čim sam diplomirao, otišao sam u ’Atelje’. Tu sam glumio do kraja radnog veka.“

Najveća glumačka imena u pozorištu sa 212 stolica

„Te 1972. godine“, priča Caci Mihailović, „u ’Ateljeu 212’ zatekao sam fantastičnu ekipu. Na jednom mestu sva ta imena: reditelj Muci Draškić, Zoran Ratković, i glumac i reditelj, glumci Cica Perović, Zoran Radmilović, Neda Spasojević, Mira Banjac, Đorđe Jelisić, Ljuba Andrić Moljac, Baja Bačić, Maja Čučković, i mi tada mladi, Marina Koljubajeva, Bora Stjepanović, Milutin Butković. Pa Zoran Ristanović, Bata Stojković, Gaga Nikolić, Ljubiša Jovanović... Verovatno grešim dok pokušavam da se setim ko je bio pre mene, a ko posle.

Znate, ’Atelje’ se nikad nije delilo na mlade i stare. Osim po velikim glumcima, ’Atelje’ je tada bilo poznato kao mesto gde se slobodno progovaralo o mnogim temama. U tome je bio glavni Mihiz, pa Brana Crnčević, Bora Pekić, Danilo Kiš, koji je jedno vreme bio dramaturg. Sedelo se u bifeu i diskutovalo do zore. Bife pozorišni nije bilo mesto gde se šikalo, tu se razgovaralo o književnosti, o društvenim prilikama, o svemu aktuelnom. Dolazili su i glumci iz drugih pozorišta, Ciga Jerinić, Branko Pleša, čika Bata Janićijević – zamislite koja su to imena bila! Mi tadašnji mladi bili smo počastvovani što sedimo u njihovoj blizini. Tada se mnogo radilo, stalno su se spremale predstave, ja sam nekad imao više predstava mesečno nego što ima dana, pa nije ni čudo što je bife stalno bio pun.“

Anegdote koje je sačuvao o njima sada imaju istorijsku vrednost. Isto važi i za pričice o svim ostalim ljudima bez kojih pozorište ne može: šaptač, inspicijent, rekviziter, vlasuljar. Sačuvana je i uspomena na gospođu Pavicu Gertner, čuvenu blagajnicu. „Nikad student, vojnik, nije ostao bez karte. Ona je uvek nalazila način kako da na predstavu zbog koje su došli uđu mladi ljudi. Tako se gradi pozorišna publika, to su svi ovi ljudi kojima je sad zadovoljstvo da plate kartu i uživaju u predstavi.“

O Miri Trailović, nenadmašnoj upravnici „Ateljea 212“, moglo bi danima da se priča. „Čudesna žena, izuzetno obrazovana. Govorila je mnogo stranih jezika, pa je zato Ljubomir Simović, otvarajućiVeliku scenu nazvanu njenim imenom, ispričao da je Mihiz govorio kako Mira odlično govori mnoge strane jezike, čak i one koje ne zna. Okupljala je mudre, napredne ljude – Jovana Ćirilova, Kiša, Mihiza... Stalno je telefonirala, stalno je bila na vezi i s važnim ljudima po Evropi i svetu, i s članovima svog kolektiva. I to bez interneta. Imala je odlične saradnike, reditelj Muci Draškić joj je bio desna ruka.

Kad sam ja došao u pozorište, on je bio mlad, a već je imao devet režija, među kojima i Kralja Ibija i Purpurno ostrvo Bulgakova. On je imao nov pristup pozorištu i to ih je spojilo. Promene prave mladi, mladi su neophodni svakom pozorištu. Tačno je da ja i mnogi drugi moji vršnjaci još možemo da igramo, ali mladi su ti koji prave pozorište. A sad mi imamo zakon po kome pozorišta ne mogu da obnavljaju ansambl. Ne znam, došlo je do promene u Ministarstvu kulture, čini mi se da ima nade za mlade glumce. Upoznao sam gospodina Vladana Radosavljevića, novog ministra. Rekao mi je da je Radovana Trećeg gledao 27 puta, očigledno voli pozorište. I to je dobro.“

Od tri knjige Uspomenara nastala je predstava, Caci Mihailović je igra u pozorištu „Slavija“ već nekoliko godina. Priča da je u „Slaviji“ igrao Žanku s Ružicom Sokić. „Nas je Mira Trailović vaspitavala da se predstava ne otkazuje, pa mi igramo i kad smo bolesni, ja sam, na primer, igrao na dan smrti mog oca, znam da bi i on to voleo. Poštovanje publike je neprikosnoveno. Zato je, kad se razbolela, Ruža Sokić, misleći da će uveče moći da igra Žanku, otkazala predstavu nekoliko sati pre početka, kad više nije imalo nade da će joj do uveče biti bolje. Ispostavilo se da pozorište nije imalo drugu predstavu kojom bi zamenilo Žanku. Ja kažem upravniku: „Ne možeš da vratiš publiku, ti ljudi su se spremali, odvojili vreme, hajde da im ponudimo Uspomenar, pa ko neće, može da zameni karte za neku drugu predstavu.“ I, eto tako, ja od tad i na sceni oživljavam glumačke legende mog ’Ateljea 212’.“

Pročitajte još: Noć u kojoj Koen nije dobio Nobela

DETALJI IZ USPOMENARA

Marka Nikolića u nekom selu pitali: „Jesi li ti onaj Giga Moravac?“ On im onako stidljivo odgovorio da jeste, a oni njemu: „U, al’ si propao!“

U vreme onog našeg „strančarenja“, Bora Todorović je, recimo, znao da kaže: „Kad izađeš na scenu, ni stranka ne može da ti pomogne“.

Zabeležio sam i anegdotu s „Batinih dana“ u Vrnjačkoj Banji, kada se Mira Banjac, koja je najviše puta igrala Batinu ženu, zahvaljujući na priznanju našalila: „Ne tražim ništa drugo kad umrem sem da se Vrnjačka Banja nazove – Vrnjačka Banjac“.

Kada su Miru Trailović primali u SKOJ, ustao je jedan mladi čovek, pun revolucionarnog žara, i usprotivio se: „Ako ovu građanku primite, ja ovog trenutka izlazim!“ A Mira je, kako je posle pričala, mislila u sebi: „E, mali, mali, platićeš ti meni ovo kad-tad“. I platio je, postao je njen muž. Bio je to Buca Trailović.

U jednom periodu ljudi su stalno pitali jesu li Milena i Dragan još zajedno. Bio sam na jednom vrlo neprijatnom pregledu, u toku kog mi je lekar postavio to pitanje. Mislim se, čoveče, stvarno si preterao... Gaga je to čuo i znate šta je radio, koga god bi sreo od poznanika, umesto da im otpozdravi s „dobar dan“ govorio bi: „Još smo zajedno“.

U vreme kada sam došao u pozorište, partijska organizacija „Ateljea 212“ bila je izuzetno malobrojna. U njoj su bili, još iz ranijeg perioda, Jovan Ćirilov, Taško Načić, Dejan Čavić, Zoran Radmilović, Mira Banjac, Milutin Butković... Bilo je i nekoliko ljudi iz tehnike i administracije. Ipak, nedovoljno za partijsku ćeliju, tako da je, u jednom trenutku, Vojislav Voki Kostić, kompozitor, koji nije bio stalno zaposlen u „Ateljeu“, bio sekretar partijske organizacije pozorišta.
Kako je sve to izgledalo, mi mladi zaključivali smo iz priča koje su se čule u bifeu. Jedna od izuzetno dramatičnih izgledala je ovako:
Predložio neko Milutina Butkovića za sekretara partijske organizacije. Buleta sve to apsolutno nije zanimalo, ali nije bilo zgodno odbiti „tako važnu funkciju“. I tako Bule pristao, ali pod uslovom da Lila Altman bude zamenik i da u stvari sve ona obavlja. Ipak, u Komitet je morao prvi čovek partijske ćelije.
Dođe Bule tako jednom na sastanak svih partijskih sekretara grada u zgradi na Studentskom trgu, sedne u poslednji red. Lila vredno beleži sve što treba, a Bule pusti mozak na otavu. Važno je da je tu na broju i da, kad zatreba, digne dva prsta.
Pred sam kraj sastanka, Buleta trže rečenica koju izgovori neko za stolom za kojim su sedeli glavni partijci grada:
– Drugovi i drugarice, sledeći sastanak je 19. decembra u 19 časova.
Istog trenutka zacvili Bule:
– Ne može, sine, meni je slava!
U sali – tajac. Za stolom počeše da se domunđavaju, potraja, bogami, neprijatna tišina i najzad progovori onaj koji je vodio sastanak:
– Drugovi, izvinite, nećemo moći devetnaestog, već dvadeset drugog decembra u 19 časova jer treba da nam stignu neki važni materijali.
– E, tada može, sine – začu se još jednom Milutin Butković.

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box