Muzika
reklama
reklama
muzika/27.11.2016.

Ne moramo da živimo u strahu

muzika
  • Álvaro Villarrubia
  • Álvaro Villarrubia
  • Álvaro Villarrubia
  • Guliver/GettyImages
  • Álvaro Villarrubia
  • Long Play
Autor fotografije:

Piše: Nenad Georgievski

Muzika i muzičko stvaralaštvo pevačice Konče Buike je veoma bogato. Pored flamenka, koji joj je utkan u DNK, u njenoj muzici se susreću pop, kubanski ritam, džez, R&B i afro-beat.

Rođena u Palma de Majorci, odrastala je u kvartovima gde se svirala i pevala flamenko muzika, što je ostavilo jak uticaj na nju. Roditelji su joj pobegli od genocida u Ekvatorijalnoj Gvineji, i Konča je bila jedino dete afričkog porekla u svom kvartu. Međutim, ona je najviše upijala španski zvuk i to se oseća u njenom glasu i pesmama. Te pesme u sebi nose vatru i nežnost karakteristične za flamenko muziku, ali ona ih vešto pretače u pop zvuk, a nekada na sceni odlazi još dalje u improvizaciju. Više puta je dobila latinski Gremi. Prošle godine je objavila album "Živeti bez straha", a u okviru turneje Konča će 28. novembra nastupiti u Sava centru u Beogradu. Konča Buika je za Kaleidoskop govori o detinjstvu, majci, uticaju muzike na svet.

Šta vas je inspirisalo da postanete pevačica? Da li ste bili izvođač od malih nogu?

- Prvi put sam se popela na scenu kada sam imala 16 ili 17 godina. Definitivno mi je to obeležilo život. U to vreme, pre nego što je muzika ušla u moj život sam bila užasna kao osoba. Bila sam "enfat terrible". Prvi instrument koji sam htela da sviram su bili bubnjevi. Međutim, životne okolnosti dovele su me do toga da pevam. To je zato što je muzika jedini svet u kome nismo razdvojeni od ideja. Tu smo potpuno jednaki. Kada sam bila mala, u mom selu je postojala segregacija, ali muzika je sjedinjavala sve. Zbog toga osećam vedriju stranu života kada pevam.


Vaši roditelji su izbegli iz Ekvatorijalne Gvineje. Kakav su uticaj oni imali na vaš ukus?

- Moja mama je iz jednog veoma malenog sela u Ekvatorijalnoj Gvineji i ona nije znala da uopšte postoje različiti stilovi muzike. Nije znala za razliku između hevi metal muzike i world muzike, klasične muzike. Uz sve je plesala kao da je afrička muzika. Volela je svu muziku ovog sveta. Kada je otkrila "Iron Maiden" i sve te hevi-metal bendove sa severa, ona se zaljubila u njihov ludi zvuk. Da li možeš da zamisliš kako se osećala afrička devojka sa sela koje nije imala struju kada je prvi put čula rok muziku? To je za nju bila eksplozija emocija. Zatim tu je bila klasična muzika, hip hop, fank, jer, ako se sećaš, osamdesete su bile lude godine kada je u pitanju muzika. Zbog toga, u mojoj kući je bilo mnogo albuma od najrazličitijih žanrova – klasična, flamenko, rok, fank, Džimi Hendriks, Majkl Džekson. Svi su bili deo njene kolekcije. Nismo imali TV. Nismo čak ni imali staklo na prozorima. Bilo nas je sedmoro dece, nismo imali para, ali u mojoj kući se muzika slušala 24/7 i to je nešto što sam volela. To neizmerno volim kod moje mame.

Da li je ona usadila ljubav ka raznovrsnosti koja je karakteristična za vašu muziku?

- Da, definitivno. Moja mama me je naučila da je muzika hrana za dušu. Naučila me je da ne postoji razlika između stilova. Svi ti stilovi govore o istim osećajima. Sva muzika ovog sveta govori o istim osećanjima, našim osećanjima. Postoji ista količina informacija u jednoj pesmi iz Kine koja se odnosi na ljubav, a koja je skoro ista kao i pesma u Americi u kojoj se isto peva o ljubavi. Radi se o istoj informaciji o ljudima kojima je ljubav potrebna i o ljudima koji vole nekoga.

Šta ste osetili kada ste prvi put čuli flamenko?

- Odrastala sam blizu flamenko kvarta i tu sam provodila svako popodne. Svi iz mog susedstva su bili cigani i to je bila muzika koju sam slušala od malena. Flamenko mi je odmah zvučao poznato.

Koji flamenko muzičari vas najviše impresionirali?

- Mnogi. Flamenko, bez obzira gde ga slušate, u baru, u vašem kvartu, uvek zvuči neverovatno. U vreme mog detinjstva bilo je puno ciganskih i flamenko pevača koji su nas oduševljavali, kao Porina de Badahos, na primer. Sada je njegov unuk moj perkusionista.

Vaše poslednji CD "Vivir sin Miedo" koji ćete predstaviti u Beogradu je neverovatno bogat i raznovrstan. Šta vas motiviše da neprestano širite granice vaše muzike?

- To je tako celog mog života. Mi nismo samo jedan stil. Ne moramo da se ponašamo u stilu “ja samo slušam rok muziku ili ja sam samo hevi metal fan ili mene interesuje samo flamenko. Ne moramo to da radimo. Možemo da budemo svuda. Imamo slobodu da biramo. Možemo da biramo šta želimo, a otkrili smo da želimo puno stvari, a ne samo jednu. Ne morate da budete samo novinar, možete da radite više stvari. Možete da živite u više zemalja. Ne morate da budete prijatelj samo jedne zastave. Možete da budete deo sveta. Ovo je nešto za šta smo se borili. Nisam posebna osoba, nego sam odraz sačinjen od svih vas.

O kakvim pričama pevate na "Vivir sin Miedo"?

- Posle četiri svetske turneje otkrila sam da smo mnogo bogatiji nego što nam kažu. Govore nam da mrzimo, da smo u ratu, ali mi smo mnogo više od toga. Nalazimo se u vrtlogu zavere. Zapravo živimo u neverovatnom svetu. Posle četiri turneje znam da se svi volimo međusobno. Ljudi iz drugih zemalja ne govore moj jezik i ne razumeju moje pesme na španskom. Svi imaju redovne poslove i rade naporno svaki dan. Oni troše svoj novac da bi posetili pozorište, da bi slušali nekoga ko dolazi iz druge zemlje koja bi trebalo da bude omražena. Na TV-u kažu da je svet u ratu i da se mrzimo. Ne kažem da lažu, ali sigurno je da ne govore punu istinu. Danas, u svakoj zemlji u kojoj sviram, jedina stvar koju otkrijem je da ljudi iz te zemlje rade kao konji da bi preživeli. Niko od njih ne razmišlja da mrzi drugu zemlju. Sve je to sranje. Ovaj svet se voli, ljudi se vole jedni sa drugima. To je istina.

Da li vam se zato novi album zove "Živeti bez straha"?

- Da, baš zato. Ne radi se o tome da moramo da živimo bez straha. Nikada neću biti žena čoveka koji nema strahove. Nikada neću raditi sa menadžerom koji nema strahove. To što kažem je da ne moramo da živimo u strahu. Sve deluje zastrašujuće. Živimo kao roboti. Ljudi su uplašeni što nemaju ajfon, "Whats App" aplikaciju, kompjuter. Ljudi su uplašeni što su ovde, a ne tamo, što razmišljaju ovako, a ne drugačije. Ne možete da budete ljubomorna žena, jer to nije dobro po vas. Ako sam ljubomorna, onda sam ljubomorna. Ne kažem da su prošla vremena bolja, ali se sećam osamdesetih kada sam izlazila na ulicu, videle su mi se grudi i ništa se nije desilo. Postojala su vremena kada bih slobodno rekla šta mislim, iako nije bilo u skladu sa mišljenjem ostalih. Danas ste u strahu da vas neće prihvatiti u društvu. Moraju da vas se plaše, da biste bili vođa ekipe. Ne slažem sa tim.

Da li mislite da muzika može da utiče na društvo?

- Definitivno! To je i razlog zašto muzika prolazi kroz težak period. Muzika je jedno od oružja protiv mentalnog ropstva. Oni to vrlo dobro znaju. Zato nas i žele da mislimo da je krivica dobra. To nije dobro. Ne morate da se osećate loše ni zbog čega. Ne verujem u krivicu, već u osećaj odgovornosti. Znam kako da budem odgovorna za ono što sam pogrešno uradila. Zato se i nudim da popravim stvar. Krivica je otrov koji truje vaš um. Moramo da budemo iskreni prema sebi i da snosimo odgvornost za to što kažemo ili uradimo. Moja muzika nosi tu poruku u sebi. Ako sam loše raspoložena, onda i muzika koju stvaram nosi to u sebi. Muzika je i moje i vaše ogledalo i nosi sve naše emocije i želje. Tako mora da bude ako želimo da ostane relevantna u našem društvu.

Pročitajte još:

Vlada Divljan, čovek kome smo svi zavideli

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box