Književnost
književnost/5.10.2021.

U Kvinsu nema seksa, kaže Nataša Milović

književnost
  • Andrew Scozzari/Pixabay
Autor fotografije:

Razgovarala: Milica Piletić / Foto: Nataša Milović, Milica Piletić

 

Izdavačka kuća “Besna kobila” nedavno je na listu svojih naslova dodala još jedan “U Kvinsu nema seksa” Nataše Milović, Beograđanke koja se sticajem okolnosti - u potrazi za boljim životom - što je malo fraza, a više istina - obrela u Njujorku.

Ono što je "pronašla" u tom gradu ispričala je iskreno i dirljivo u svom prvencu na oko dve stotine strana koje se čitaju u dahu. A ja se sećam, kad mi je negde u proleće, pre dve godine, poslala dvadesetak gusto kucanih strana. Ispisala ih je u cugu, a u cugu sam ih i pročitala i nekako sam odmah videla njen roman u izlogu, nju kako potpisuje knjigu, što se sada i dešava. Roman je u knjižarama, a promocija će biti održana 3. oktobra u KC Grad u 19h.

Nataša Milović

Mnogima je Njujork prva asocijacija na kultnu seriju “Seks i grad” i u njemu Keri, Miranda, Samanta i Šarlot, četiri Njujorčanke, prijateljice koje otvoreno razgovaraju o svemu, uglavnom o svemu u vezi seksa. Verujem da većina čitalaca zna da je Kvins deo Njujorka, ali pošto je u naslovu, uz tvoju opasku da tamo nema seksa, volela bih da ga malo opišeš čitaocima.

- Znamo, ali da se podsetimo. Pored drugih delova Njujorka kao što su Menhetn (ne zaboravimo da su čuveni Bronks i Harlem delovi Menhetna), Bruklin, Steten Ajlend, tu je i Kvins. U potonjem uglavnom živi radnička klasa, jer je najjeftinija renta. U delu Kvinsa u kom sam živela (Glendejl) ima dosta emigranata, uključujući i ljude iz bivše Jugoslavije, ali ima dosta i Poljaka, Latinoamerikanaca, Afro Amerikanaca, Italijana, Arapa i drugih. Međutim, ti ljudi ne žive kao pomenute junakinje iz čuvene serije (ne zaboravimo da je knjiga mnogo realističnija i ozbiljnija od serije). Vratimo se ljudima koji žive u mom kraju u Kvinsu koji su deo Njujorka, pa... oni kad imaju slobodan dan ne idu u Vilidž da piju plavkaste koktele, ne obuku se lepo da bi se “muvali”, već na taj dan peru veš u londromatima, sređuju svoje sobičke i razne suterene koje obično dele, rečju, koriste vreme da skupe snagu za novi radni dan. Nažalost, taj deo nam ne kažu u seriji, pa čak ni u istoimenom romanu.

Queens, New York, Photo: Ljiljana Višnjić

U Kvinsu ne blistaju svetla?

- Nije da ne blistaju, samo što tamo nema galerija, ljupkih izloga raznih butika, finih restorana i barova... drastično se razlikuje od Menhetna. Primera radi, nekadašnje pozorište u Ridžvudu je pretvoreno u stambene jedinice, nema nijedne knjižare (možda se u međuvremenu ipak neka otvorila, pošto odavno nisam tamo, pa ni ne znam), ali nema „grada“, a i onoga što bi seks, makar kao metafora mogao da predstavlja. Ljudi su preumorni. Spavaju na nogama po vozovima i po uniformama koje nisu stigli da skinu, znaš čime se bave. Imala sam želju da u svom romanu progovorim o tome.

Povratak kući metroom, New York

Da bi svo to blještavilo postojalo, u mnogim aspektima devastirani ljudi koji žive u predelima kao što je moj nekadašnji u Kvinsu, služe da održavaju navodni sav taj precenjeni glamur. Manje od jednog postotka ljudi, ima za luksuz, da stvarno i žive glamuroznim životima iz romansiranih serija i filmova. Zanimljiv podatak je da su upravo bogati za vreme korona krize prvi pokupili svoje pinkle (pre pacova su pobegli!!!) i ostavili u gradu mnogo ljudi bez posla, krova nad glavom, a pri tome ni nemaju odgovornost da bilo kome ko im je do juče služio, bilo šta duguju.

Ti ideš tamo, ponekad, a i pokazala si mi kad sam bila kod tebe u gostima...

- Često i dalje idem u Njujork, pa mi je tokom pandemije izgledao sablasno prazno i ne više onako sjajno kao što si i ti imala prilike da vidiš. Skoro da je počeo i da mi se sviđa... onako, kao Beograd tokom letnjeg raspusta... šalim se malo, ali da život voli ironiju, što bi rekao Ilon Mask, voli... pa, eto, i tamo je palo baš dosta društvenih maski...

Pust grad u doba korone, New York

Koliko god nam se činilo da su emigrantske priče iste, ili slične ipak je svaka od njih priča za sebe, pa tako i tvoja. Možda se i nećemo složiti, ali meni tvoja priča liči na bajku. Najviše na Pepeljugu koja je dočekala princa! S razlogom knjigu si posvetila Džejmiju. On je tvoj princ?

- Složićemo se! Dobro si primetila da postoje svi elementi bajke u mojoj knjizi. Neko ko nije obećavao, nalik likovima iz bajki poput Tupavka ili Pepeljuge, neko ko nije bio favorit ni po jednoj karakteristici, na kraju rešava sve zagonetke (na primer, uz pomoć vilinskog i životinjskog sveta), jer je bio pravičan i nikog nije potcenjivao te na kraju uspešno uspeo ili uspela da prođe inicijaciju - dobije kraljevstvo i najlepšu devojku, princezu. U mom slučaju, princa (kome sam i posvetila knjigu). Po Brunu Betelhajmu, autoru čuvene studije “Značenje bajki”, svaka od narodnih priča tj. bajki je zapravo pričča o ritualu prelaska, o inicijaciji u zrelost, koja je kako tvrdi Betelhajm i intelektualna (jer junak uspeva da se izbori sa teškim okolnostima ili reši kakvu enigmu), ali i seksulana (završava se ljubavnom zajednicom sa nekim, tj. svetim brakom, postaje vladar svog života). Bajke su deci naroda sveta koji su odvajkada živeli teško bile jedina pripovest koja bi im makar u mašti, davale osećaj pravde koja je u realnom svetu izostajala. Zato je bajka na svoj način i subverzivni žanr. Nosi sa sobom narodni bunt „pravde koja pobedi na kraju“ i svi je zato i volimo toliko!

Pust grad u doba korone, New York

Tvoja inicijacija se dešava prelaskom u Novi svet sa već četrdeset i jednom godinom...

- Kod mene je očito ta inicijacija u zrelost, došla malo kasnije, ali ne budimo cepidlake. Mnogi mi kažu, kako to nije ništa u odnosu na ono što sam ja prošao..., a ja samo kažem, znam, ali onda ti napiši svoju emigrantsku priču. Priče o mučenju s početka, mnogi žele da zaborave, razumljivo i zašto. Za razliku od tih što žele zaborav, više volim da upamtim. Ne bih se smirila da svoju priču o napuštanju zemlje nisam objavila, da svi znaju, ako treba i ceo svet. Stalno sam je pričala i mnogi prijatelji, uključujući i tebe koja se pojavljuješ u mom romanu su mi savetovali da je napišem, makar da olakšam dušu. I, stvarno, pisanje olakšava dušu. Okej, i još par šrinkova, ali pisanje pogotovo.

Šuma je u bajkama nekad puna cveća i životinja spremnih da pomognu, ali je češće mračna, neprohodna i puna opasnosti. Simbolično, šuma je uvek mesto gde se suočavamo sa samim sobom, nekakav lavirint kroz koji kad prođemo stižemo do istine... Jedna maliciozna opaska tvog poslodavca da si ti za šumu koja je trebalo da te uvredi pokazala se kao istinita. Ti sada najveći deo života provodiš upravo u šumi.

- I to je tačno. U početku mi jeste bilo malo sve to strano da živim noću okružena zvucima sova i čopora kojota i žaba koje muču kao krave tokom sezone parenja... Prvih šest meseci sam se, uprkos nepojamnim lepotama, bojala sama da idem u šetnju da ne naletim na medvede. Onda sam prestala da se plašim, dobijala sam neke uvide, i, konačno, shvatila da je to za mene najbolje mesto za život. Mnogo sam zavolela šumu i njena pravila. Nije da nema izazova, jer svet prirode nije idealna predstava kao sa pastoralnih slika. Nekoliko puta sam završila u urgentnom centru zbog raznih ujeda insekata (celulitis bakterija, na primer), pa onda strah od lajamske bolesti, steroidi, antibiotici i sl. Desilo mi se, na primer, da gledam na sred druma kako padaju stabla tokom tornada, a zna se, ako padne na tvoja kola, tebe više nema, i sl. Ali, nije bitno. Nikad ti ne padne toliko baš teško ono što je prirodni tok stvari, samo pada teško kada neke kataklizmične stvari dolaze od nas, ljudi.

Kuća u šumi, Swan Lake, New York

U tom smislu, ili iz tvoje perspektive, životinje su bezazlenije od ljudi.

- Životinje nas ne podnose i jasno je i zašto. U njihovom svetu mi smo uvek opasnost. Ipak. Samo je šuma sa svojim stanovnicima mogla da mi da mir i koncentraciju da bih uopšte uspela da napišem svoju knjigu života. Grad mi je nudio stajanje u stroju i besmislenu egzistenciju. Izlazak iz stroja je rizik, ali želja za slobodom je bila snažnija i nisam se pokajala. Sam roman prati događaje od napuštanja domovine, dolaska u Grad, pa do odlaska u šumu (Bethel woods, iako tehnički to mesto se zove Svon Lejk/Swan Lake).

Zimska idila, pogled kroz prozor, Swan Lake, New York

U romanu nije sve hronološki poređano, ali čitalac se na tu konvenciju fragmentarne strukture brzo navikne. Od svega što sam doživela u Americi, samo mi je šuma dala i priliku i snagu da jedan tako opisan život dočaram i drugima, koji su radoznali i vole da čitaju autobiografske romane. Imala sam snažnu potrebu da unesem u knjigu sve ono što me je mučilo, a nije baš sve ni ušlo, jer je bilo i gore, da budem iskrena. A to da nas neki ljudi uvrede, pa to ispadne pravi poklon u krajnjoj instanci... eto dokaza za još jedno od čudesa života! Tada sam bila potištena zbog opaski nekih od poslodavaca (ne, svih, bilo je i divnih ljudi s kojima sam i dalje u kontaktu), ali sve je deo puta sazrevanja i dobijanja ne samo znanja, nego i spoznaja o sebi i svetu zla koji postoji u svakom od nas, isto kao što postoji i dobrota i balans svih tih suprotnosti.

Srećna sam što sam imala priliku da “tvoju šumu” vidim i doživim izbliza i zbog tebe, ali i zbog toga što se to mesto nalazi na samo pola sata od livade na kojoj se desio čuveni Woodstock 69. i koje smo zajedno posetili baš u godini velikog jubileja (50!).

Na putu za Bethel, New York

Džejmi, Nataša i Milica, The Museum of Bethel Woods, New York

Naravno, šumu nisi planirala. I šuma i ljubav su ti se jednostavno desili.  Kako je uopšte došlo do toga da odeš za Ameriku? Zašto ne Švedska, Nemačka, Kanada, Novi Zeland?

- Te druge zemlje nisu imale zelenu lutriju. Samo Amerika. Nisam ni ja verovala kad sam odigrala da će baš mene iz tog bubnja sreće da izvuku, ali kad već jesu, onda... što da ne? I onako mi u mojoj zemlji nisu karte sudbine bile podeljene tako da mogu da živim „pristojnim“ životom i pored svih zalaganja, titula i priznanja. Posao za stalno nikada nisam mogla da dobijem u Srbiji i sve se pogoršalo nakon smrti majke. Ironija sudbine je da ti neka tako trivijalna stvar kao što je lutrija promeni život iz korena. Ipak, u mom slučaju ispalo je dobro, štaviše, imala sam puno sreće i mimo lutrije.

Jesi li odmah odabrala Njujork?

- Naivno sam verovala da je Njujork umetnički jedno od najuzbuzdljivijih mesta na svetu i da će tamo za mene biti mnogo mogućnosti.

Ja sam u Ameriku došla zbog ljubavi, s turističkom vizom, na mesec dana. Samo u Njujorku sam za nekoliko dana napravila preko pet stotina fotografija. Stalno sam imala osećaj da sam tu već bila, verovatno zbog filmova, ali i da ću opet doći. Neverovatan osećaj. Magičan grad!

Times Square, 2019, New York

- Od Njujorka je moguće očekivati nešto magično i lepo samo ako si turista, ali ne i stanovnik. U romanu sam podrobno opisala na dve stotine strana zašto je to tako.

Prevela si jednočinku američkog pisca Hauarda Zina “Marks u Sohou” koja se uspešno izvodi u JDP-u. Međutim, mnogi ne znaju da je predstava sa maestralnom Vladicom Milosavljević postavljena najpre na Sceni Carina na Novom Beogradu koju si, to opet mnogi ne znaju, ti osnovala i pokrenula... 

- Mnogi ne znaju ni druge stvari koje sam pokrenula, osnovala, prevela, organizovala, priredila, i, uopšte, intenzivno radila na našoj kulturnoj sceni decenijama. Više nije toliko važno, jer kada se neka vrata zatvore, najbolje je i da ostanu zatvorena.

Jer otvaraju se neka druga...

- Bitno je prvo prihvatiti činjenicu da su ti vrata zalupili grubo ispred nosa i da je to jasan znak da više na njih ni ne kucaš. Drugo je pitanje što od intelektualnih zanimanja nigde više nema života osim ako nisi na plati neke institucije. To ti kao frilenser znaš najbolje.

Manhattan 2019, New York

O, da! Hvala što si me podsetila! Često objašnjavam da slobodan umetnik ili slobodna umetnica nije nikakva titula i da je borba za takvu vrstu slobode neprestana, a cena previsoka. Luksuz, reko bi neko, na ovu skupoću. Istina, lakše je imati stalni posao, pogotovo u nekoj javnoj ustanovi na budžetu, i svakog meseca platu makar padale ćuskije, pa plaćeni godišnji odmor, bolovanje, mogućnosti za kredit, nego juriti za poslom na konkursima, iznova se dokazivati i čekati ponekad i mesecima, pa i godinama na isplatu honorara, zaostalih tantjema u pozorištu. Sloboda nikada nije bila precenjena jer osećaj da možeš sve, a ne moraš ništa nema cenu. Međutim, od nečega mora da se živi. Znam da nisi birala poslove da preživiš u Njujorku.

- Kada su ti ugroženi osnovni uslovi za život, nema biranja! Istina je da je najvažnije preživeti. Zahvalna sam što sam uspela da preživim, sačuvam razum i ponovo nađem životnu radost koju sam u nekim momentima pomislila da sam izgubila. Dugo sam osećala samo ravnodušnost prema svemu.

Lulu, (ako verujete u bajke) princeza

U jednom trenutku kažeš da je književnost nemoćna kada nam se dešava. Da li to znači da ni umetnost ne može da uteši pauperizovanog pojedinca, nekog ko samo trči da radi svašta zbog puke egzistencije, a zaboravi kako se sanja?

- Ne znam u kojoj meri umetnost išta može da promeni. Mnogih se ni ne tiče. Većini stanovništva je neophodna uteha, ali i svest o sopstvenoj situaciji. Bodri saznanje da ne treba niko sebe da krivi što nije u ovako organizovanom svetu “uspeo”. Vole da kažu; “to su bili tvoji izbori, pa preuzmi odgovornost”. Tog osećanja krivice se najteže oslobađamo. Činjenica je da je laž postala opšte mesto koje se navodno ni ne dovodi u pitanje: ona o neprestanoj borbi, pa ona o žrtvovanju (krilatica: preko trnja do.., ne znam, valjda, zvezdanih staza, (!?), – na kraju samo godine prođu, a ljudi se i dalje muče, samo što i obećanje o zvezdanom postignuću izostane – zar nije kristalno jasno koliko je samo ta izmišljotina za lakše izrabljivanje upropastila ljudskih života!!!). Kad shvatimo ko nam krivicu servira, onda nije teško zbaciti je sa svog vrata. Samo u slobodi možeš sve: da se usudiš da odeš u nepoznato, da kažeš, nije mi ni za šta kasno, ili napišeš svoj prvi roman. Ono što želim da istaknem je neko unutrašnje osećanje poverenja u život: kad bismo imali malo više poverenja u svoj tok života, lakše bismo u sebi pronalazili utehu, pa i odgovore na pitanja koja nas muče.

Jamie, (ako verujete u bajke) Natašin princ

Slobodu neprestano osvajamo, ali je negde moramo imati u sebi. Baš zato želim da se za kraj našeg razgovora zajedno prisetimo jednog delića tvog života u Njujorku koji sam baš za Kaleidoskop media spakovala u kolumnu. Ima tome već pet godina. Evo odlomka:

«Nataša je potrošila svoj entuzijazam i težim putem se uverila da ozbiljna kultura – a pozorište to jeste – ne može da se zasniva na dobroj volji, lepim rečima, koliko ko da na ulazu i staroj narodnoj: misli pozitivno! Može na prazan stomak da se pije i kafa i rakija, ali da se pravi pozorište, e to ne može. Nataša se spakovala i otišla. Rekla sam vam kuda. Tamo je stalno u potrazi za boljim poslom, a ne bira mnogo. Hoće i da pere sudove, i da služi u restoranu, i da prodaje u trgovini – daj šta daš! Ali, kao što nije mogla ovde u Beogradu, ne može ni u Njujorku da trpi svakojake gluperde koje ima za poslodavce. Uostalom, ko je spakovao sve svoje stvari u jedan kofer i otišao na drugi kraj sveta, nema nikakav problem da dâ otkaz i potraži nov posao.

U komadu „Život ispočetka”, u kom igra glavnu ulogu i čija je radnja smeštena u Njujork, nema klišea, ni banalnih replika. Davanje otkaza jednoj takvoj gluperdi, baš zato, izgleda ovako: Nataša uzima nešto sitnine iz kase, koliko da kupi paklu pljuga. Mirno se kreće ka izlazu s namerom da napusti lokal u kome je do pre nekoliko minuta prala sudove i usluživala goste groznom i bezukusnom hranom. Uzima tašnu s pulta i ne okrećući se, bez dileme da bilo kome kaže: Jebite se, neću se vratiti, izlazi na ulice Njujorka. Mora da je čula kako joj nebesa aplaudiraju zbog hrabrosti da napusti „to mesto bolesti duha”, bez obzira na finansijske posledice i sve ono profano što su joj, kaže, svi govorili. A govorili su joj da neće moći tamo u Njujorku, kao što je mogla u Beogradu, da se zaključa u stan i čita knjige. Hm, neće, ali neće ni da pristane na sve. Može svako da ustane i da ode, ukoliko kao Nataša doslovno razume onu Njegoševu: Tirjanstvu stati nogom zavrat... to je ljudska dužnost najsvetlija

Celu kolumnu A gde je Nataša? možete pročitati OVDE.

Nataša u uniformi, na jednom od mnogih poslova, New York 

Nataša Milović je rođena 1975. godine u Beogradu. Diplomirala je na Katedri za pozorišnu i radio produkciju na FDU, a zvanje magistra stekla je u oblasti teatrologije. Magistarsku tezu objavila je kao knjigu “Škola za sluge”, u izdanju Instituta FDU. Priredila je i objavila antologiju drama Edvarda Bonda, “Zločin 21. veka” (Arhipelag). Sa Engleskog je prevela tri drame (“Marks u Sohou” Hauarda Zina, “Melodija “ i “Utorak” Edvarda Bonda) od kojih se prva i danas izvodi u JDP-u, a druge dve su objavljene u časopisu “Scena” u kome je do 2016. godine bila deo uredničkog tima i priredila brojne temate o Edvardu Bondu, Hauardu Barkeru, Timu Prajsu, Dirdri Kinahan, Naomi Valas, Jovanu Ćirilovu i drugima. Osnovala je pozorište “Scena Carina” u Novom Beogradu koje je radilo od 2011-2016. godine kada je otišla da živi i radi u SAD.


PROČITAJTE I: 

ART MARKET → POZIV STVARAOCIMA


Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.

Podržite rad našeg magazina OVDE


 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.