Književnost
moja-kafica
moja-kafica
književnost/13.11.2016.

Ko uskoči u trku za uspehom, zažaliće

književnost
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Tatjana Čanak

Simpatični Norvežanin nepretencioznog književnog stila Erlend Lu, na svoje veliko iznenađenje velika je zvezda u Srbiji. Sve njegove knjige su prevedene na srpski, a on je već nekoliko puta bio gost Beograda. Posetio nas je i ovih dana, za Sajam knjiga. Bio je tu manje od 24 časa, ali sasvim dovoljno da opet izazove veliku pažnju. I bio je raspoložen razgovor, baš onakav kakvog ga čitaoci vole, jednostavan i bez velikih mistifikacija.

Erlend je, sasvim iskreno, u druženju sa publikom rekao da se pomalo čudi svojoj popularnosti u Srbiji, i da nema neko racionalno objašnjenje. Za čitaoce Kaleidoskopa donosimo najzanimljivije delove našeg razgovora sa ovim sjajnim piscem.

O popularnosti u Srbiji
- Imam osećaj da se moje knjige doživljavaju mnogo ozbiljnije u Srbiji nego u drugim zemljama u kojima sam čitan. To me u neku ruku i malo plaši. Primetio sam da slično interesovanje, kao i slična ozbiljnost u pitanjima oko moje književnosti, postoji i u Rusiji, nekim baltičkim i državama bivšeg Istočnog bloka. Nekada sam mislio da je to iz razloga što pišem knjige kakve nisu postojale tamo, lagane knjige koje nisu opterećene teškim i sumornim temama. Možda, kada govorimo o Srbiji, imamo zajednički humor, ali nisam siguran koja je to vrsta humora. Primetio sam da u Rusiji još uvek postoji odnos prema piscu kao prema nekome “ko govori istinu“, kao propovedniku. To nije slučaj u Skandinaviji. Tamo, ako nekome kažete da ste pisac, on će vam reći: „Pa šta, reci ti meni koliko zarađuješ“. Možda za popularnost mogu da zahvalim upravo tom romantičnom odnosu prema piscima koji postoji u Srbiji, a koji se na drugim mestima izgubio.

Produženo detinjstvo
- Da, ja sam odrastao u bezbednom, dobro uređenom društvu. Nakon što je Norveška država pronašla naftu, počela je da razvija odličan socijalni program. Posledično, u moja prva tri romana sam opisivao poteškoće koje su bile vezane za odrastanje, ali više potrebu koja je karakteristična za Norvešku. A to je da niko nije želeo da odraste upravo zbog sigurnosti koja je postojala svuda oko nas. Shvatam da je ovo što sam rekao verovatno čudno za većinu zemalja, ali nije za Norvešku.
Odrastajući početkom devedesetih godina, imao sam taj osećaj da sve veoma dobro funkcioniše, da je sve oko mene bezbedno i sigurno, i onda sam se pitao šta bi uopšte bila tu moja uloga. U kom pravcu sam mogao da krenem, gde i u šta da uložim napor ako je sve tako uređeno? Nisam znao šta bi trebalo da uradim. Ljudi koji su tokom devedesetih imali između 20 i 30 godina su stalno imali taj osećaj kao da su „home alone“ i kao da žurka neprekidno traje. Roditelji kao da su stalno bili „na putu“, a mi tako imali mogućnost da produžimo period odrastanja, nezrelosti i uživanja jer smo mogli da radimo šta hoćemo.

Dopler, ispravan čovek u klopci
- Ideja za Doplera je nastala tako što sam razmišljo šta bi se desilo kada bi jedan čovek iz moje sredine napustio sve i otišao da živi u šumi. Ta ideja me je veoma zabavljala. Razmišljao sam kako bi komšije bile šokirane zbog toga, i odatle sam imropvizovao i stvorio čitav svemir u čijem sam sada središtu. Kada pričamo o Dopleru, mislim da on pati od toga što je donosio prave životne odluke u pravo vreme, odnosno u svojoj mladosti. Odabrao je pravilno šta će da studira, svoju karijeru, partnera, dom u kome će da živi. Međutim, te odluke nije donosio na osnovu svog srca, već iz želje da pripada eliti, da bude svrstan među pametne i uspešne građane. Uskočio je u trku za uspehom bez puno razmišljanja. I ako to uradite, pre ili kasnije ćete zažaliti zbog nekog izbora i osetićete da ste u zamci. Počećete da se pitate šta je to sloboda. Možda vi odavde na Norvešku gledate kao na neku idealnu zemlju u kojoj je sve uređeno. Norveška je, zapravo, veoma slična svakoj drugoj zemlji.

Zapaliti sve stvari
- U knjigama o Dopleru, potrošački mentalitet je naročito upečatljiv i prisutan. Pre nego što sam počeo da pišem knjige o njemu bio sam suzdržaniji i nisam tako otvoreno govorio o tim stvarima. Međutim, u poslednjem romanu o tome baš puno pišem. Postoji i ta scena u knjizi u kojoj on pali stvari iz svoje kuće i poziva komšije da mu se pridruže. Oni pale krevete, računare, telefone, skupu odeću koju su kupovali. Meni je bilo izuzetno zadovoljstvo dok sam pisao o tom simboličnom činu uništenja. U Norveškoj je to svojevrsno svetogrđe jer nas tamo uče da budemo veliki radnici, da zarađujemo puno da bismo mogli da kupujemo. A ta kupovina oštećuje prirodu dugoročno, i o tom dvostrukom standardu u Norveškoj se uopšte ne priča. Zašto je meni potreban novi Samsung telefon ako mi prethodni radi dobro? Sada takvim temama treba prići na duhovit i drugačiji način.

 Uticaji
- Bio sam veoma loš student i učenik, mada sam mnogo toga čitao. Ali, najveći uticaj na mene je imao Knut Hamsun. Način na koji je on obrađivao pitanje prirode i našeg odnosa prema njoj, kao i to kako je ispitivao ljudsku svest. On je imao te neobične likove koji su tražili utočište u prirodi. Što sam takođe i ja koristio, ne naravno na isti način, i ne istim jezikom. Nakon čitanja njegovih knjiga počeo sam da razmišljam da bih mogao da pišem. Ipak, u najvećoj meri moje pisanje je intuitivno.

 Priroda
- Ne znam kako je u Srbiji, ali Norvežani imaju veoma snažan i intenzivan odnos prema prirodi. Živim u Oslu, koji je naš najveći grad, ali i nije tako veliki. Do centra grada, do bioskopa mi treba 15 minuta biciklom, a ako krenem u suprotnom pravcu, isto toliko mi je potrebno da stignem do ogromne šume, u kojoj ako ne želim, neću sresti nikoga. Dakle, baš ono što je Dopler uradio. Jer, ako znate dobro taj prostor, možete da podignete šator i da vas niko ne sretne i ne nađe danima. Priroda je jedino mesto gde mogu potpuno da se opustim. Dobro se osećam kada tamo odem sa porodicom, ali najbolje se osećam kada odem sam. Volim da odem u prirodu, da trčim, vozim bicikl, i tako uspostavim ravnotežu u sebi. Tako da moje pisanje o prirodi potiče iz mene samog i mog iskustva, a ne toliko iz drugih književnih uticaja.

 Norveške teme
- Ne znam o čemu bih pisao da živim u Srbiji, ali znam šta se dešava u Norveškoj i o čemu tamo treba da pišem. Na primer, prošle godine sam vodio sina na trening, na veliki nacionalni stadion u Oslu. I tog jednog vikenda nismo mogli da uđemo zato što su svi ekonomi i pomoćno osoblje bili na odmoru u Dubaiju. Naravno, ne govorim o tome da oni ne bi trebalo tamo da idu, naprotiv, ali pitam se da li i u drugim zemljama oni idu u Dubai na omor. Drugo, svi znate da su Tesla automobili dobri za prirodu. Zbog toga su ljudi koji ih imaju u Oslu dobili odobrenje da ih voze u žutim trakama. E sad, pošto su ih zakrčili, policija im je zabranila da se voze sami u njima. Pošto znate i ko može da kupi ove preskupe automobile, bogataši su to rešavali tako što su vozili u kolima svoje dadilje sa Filipina, i onda kada stignu do posla, ove žene su morale da se vrate kući u predgrađa vozovima. Eto to tako izgleda u Norveškoj.

Premijer i psovke
- Lik premijera Jensa Stoltenberga u knjizi „Fvonk“ psovkama na srpskom jeziku oslobađa svoj stres. Ne razumem vaš jezik, ovde sam bio kratko i samo tri puta, ali sam ljude u svojoj izdavačkoj kući u Beogradu pitao o vašim psovkama i onda su mi oni objasnili tu celu zanimljivu priču. Bio sam fasciniran bogatstvom psovki u Srbiji i smatrao sam da su one dobre za izražavanje. Posle njih mi je psovanje na norveškom zvučalo detinjasto i dosadno. Eto, tako sam otkrio vaše psovke, a onda se to lepo uklopilo u moj roman čiji je glavni junak, naš premijer Stoltenberg, zaista proveo deo svog detinjstva u Beogradu, kao dete diplomata. Pomislio sam da može da se uklopi u njegov lik to što je naučio vaš jezik u mladosti.

Premijer i reakcije
- Jutros me je jedan vaš novinar pitao kako je moguće da sam izvrgavao ruglu svog premijera i da li je on pokušao da stopira objavljivanje. Ne, naravno, to nikada ne bi moglo da se dogodi. Niko iz kabineta premijera nije ni komentarisao roman. Tako i treba da bude. To nije zao portret premijera, pre je neka vrsta igre, lake kritike. Njega ni ne poznajem, niti sam imao nameru da ga uvredim, ali i pored toga bi bila veoma iznenađujuća stvar, presedan, da je neko od njih reagovao na knjigu. Teško da to u Norveškoj možete videti.
- Doduše, jednom je Jens prošao na biciklu pored mene, i pošto je bio sa dvojicom telohranitelja pomislio sam: “O, bože, evo, stigli su me, gotov sam“. Naravno, nisu me ni pogledali, samo su prošli pored mene. Čovek verovatno ni ne zna ko sam ja.

Pročitajte još:

Marko Tomaš: Tuga kao oružje

Erlend Lu, dela, prevedena na srpski: 

Dopler

Fvonk

Kraj nama poznatog sveta

Mirni dani u Miksing Partu

Mulej

Naivan. Super.

Popis

Prohujalo sa ženom

Volvo kamioni

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box