Knjigu Mađarska revolucija 1956. Ivana Ivanjija moguće je čitati kao štivo o ustanku protiv staljinističko-komunističkog režima koji je počeo 23. oktobra pre 60 godina, kao memoarsku književnost zato što je Ivan Ivanji tih revolucionarnih dana bio u Budimpešti kao mladi novinar, kao triler zato što priča o misterioznom nestanku dokumenata važnih po odgonetanje istine o tom istorijskom događaju koji je Zapad nazvao „revolucijom“ a Istok „kontrarevolucijom“, ili jednostavno kao uzbudljiv roman zasnovan na istorijskom događaju. Promovisana je nekoliko dana pre šezdesetogodišnjice Mađarske revolucije, a njen izdavač je Novinsko preduzeće Vreme.
„Imao sam sve uslove da 1956. uspešno izveštavam o Mađarskoj revoluciji“ piše u uvodu Ivan Ivanji, tada dvadesetsedmogodišnji novinar nedeljnog lista Mladost koji je obavljivao slobodnije pisane tekstove pre nego zvanična jugoslovenska štampa. „Srećna okolnost je bila što sam nekoliko meseci ranije u Mađarskoj bio gost njihovog omladinskog lista i imao poznanike i sa jedne i sa druge strane barikada. Mlada novinarka sa kojom sam se družio u toku leta koje je prethodilo burnoj jeseni, bila je prilično visoko rangirana među ustanicima i s njom sam mogao da idem na neka mesta, koja bi bez nje bila prilično rizična, tako i na Trg republike u Budimpešti gde su ustanici izvršili nezamisliv masakr nad navodnim i stvarnim komunističkim tajnim policajcima, gde su im, pored ostalog, bukvalno isecali srca iz grudi.“
Decenijama zanet time što je doživeo, Ivan Ivanji je prvo napisao roman Jedna mađarska jesen, objavljen je na tridesetogodišnjicu revolucije. Zatim je fičer koji mu je o tim danima naručila nemačka radio-stanica WDR objavljen na četrdesetogodišnjicu događaja, nakon deset godina pozvan je da u centrali nemačke Socijaldemokratske partije SPD otvori izložbu fotografija austrijskog majstora fotografije Eriha Lesinga, a i objavio je prvo izdanje knjige Mađarska revolucija 1956, čije je novo izdanje objavljeno sad, povodom šezdesetogodišnjice. „To pokazuje koliko je za mene važno moje učešće u tom prelomnom trenutku savremene istorije, kako me prati celog života“, kaže Ivan Ivanji.
Da li se za poslednjih deset godina saznalo nešto što se nije znalo o ustanku 23. oktobra u Budimpešti? Ivanji tvrdi da – nije. Još uvek nije pronađen „trag koferu sa dokumentima koji je Imre Nađ 4. novembra 1956. godine sklanjajući se pred ruskom oružanom intervencijom doneo u jugoslovensku ambasadu u Budimpešti. Meni je Dobrivoje Vidić, tada podsekretar u saveznom ministarstvu inostranih poslova, rekao da ju je on lično prebacio u Beograd. Uveren sam da su sadržaj smesta preveli za Tita, Rankovića i Kardelja, u taj posao mora da je bilo umešano desetak naših ljudi, ali do sada niko ništa o tome nije rekao ni napisao.“ A onda je 6. oktobra 2012. portal Planeta objavio vest Radio Sarajeva po kojoj je „ kofer Imre Nađa proteklih pedeset i šest godina čuvan i sačuvan kao deo mađarske ostavštine nekadašnjeg jugoslovenskog ambasadora Osmana Đikića.“
Osman Đikić je 1956. godine bio ministar savetnik u jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti. Ivan Ivanji u svojoj knjizi opširno piše šta mu je Đikić rekao. Smatra izuzetno važnim način na koji se Đikić, poslednji jugoslovenski zvaničnik koji je razgovarao sa Nađem, oprostio od njega i, sumnja „da bi neko jedan tako dragocen istorijski predmet, kao što je Nađov kofer, stavio u kontejner sa svojim stvarima za novo odredište, ili predao na aerodromu kao prtljag. Rečju, mnogo toga je u toj priči koješta, uveren sam da je netačno, da ne kažem da je laž, ali to je zapisano, objavljeno, emitovano, neko će poverovati, a drugi, kao ja, ostaće zbunjen i pitati se šta je zaista bilo sa tim koferom? Nije sam taj kofer tako važan, on je samo simbol istorijskih nedoumica, pitanja o tome šta je istina? Da nisu postojala dva kofera?“
Na kraju knjige Ivan Ivanji postavlja mnoga pitanja na koja nije našao odgovor. Predrag j. Marković, istoričar, na promociji Ivanjijeve knjige posebno je istakao ta pitanja zato što mnoga od njih njemu, kao stručnjaku, nikada nisu ni pala na pamet.
Najgrublji primer u istoriografiji opšteprihvaćene tvrdnje koji je Ivan Ivanji opovrgao tiče se navoda Čarlsa Gatija da je Tito, na tajnom sastanku sa Hruščovom u noći između 2. i 3. novembra 1956. godine na Brionima, ne samo što je odobravao odluke Kremlja, „nego je ponudio da se Imre Nađ namami u zgradu jugoslovenske ambasade, a zatim dozvoli da ga KGB kidnapuje i odvuče u Rumuniju.“ Gati se poziva na knjigu Veljka Mićunovića Moskovske godine. „U toj knjizi ni o kakvoj inicijativi da se Nađ pozove u ambasadu, a kamoli da je to učinjeno sa namerom da se izruči Rusima, nema ni reči“ kaže Ivanji i navodi da su tom sastanku prisustvivali hruščov i Georgij Maljenkov sa sovjetske strane i Tito, Kardlje, Ranković i Veljko Mićunović sa jugoslovenske, da se razgovaralo na ruskom bez prevodioca, a da je zapisnik sastavio Mićunović. „Imao sam uvid i u taj dokument koji je, naravno, mnogo opširniji od onog što ga je Mićunović napisao u knjizi. O tome da bi Jugoslavija namamila Nađa, tu nema govora.“
Ivan Ivanji je književnik i prevodilac. Rođen je 1929. godine. Roditelji, jevreji, su mu ubijeni a on se spasao bekstvom u Novi Sad. Uhapšen je, i godinu dana je bio u Aušvicu i Buhenvaldu. Studirao je arhitekturu i germanistiku, preko 20 godina je bio prevodilac za nemački jezik Josipu Brozu Titu – vidi memoarsku prozu Bio sam Titov prevodilac. Bio je novinar, radio je u savremenom i narodnom pozorištu, bio je savetnik ambasade SFRJ u Bonu, objavio je, pored ostalog, romane Čoveka nisu ubili, Dioklecijan, Konstantin, Na kraju ostaje reč, Preskakanje senke, Barbarosin Jevrejin u Srbiji, Balerina i rat, Staljinova sablja... Njegovi najnoviji romani su Milijarder i Moj lepi život u paklu.
Osim Mađarske revolucije 1956.Ivana Ivanjija, nedeljnik Vreme je za ovogodišnji Sajam knjiga objavilo i knjige Pilule protiv zaborava Teofila Pančića i U tri lepe Dragana Todorovića. Inače, između dva Sajma knjiga, Vreme je objavilo i knjige Desna deca levih roditelja Milana Miloševića, Moj muški život Miloša Vasića, Igre u Olimpiji Aleksandra Ćirića, i Naprednu knjigu Dragoljuba Žarkovića.
Komentari