Film
reklama
reklama
film/21.07.2017.

Nikola Ljuca: Film je stvar trenutka

film
  • Jelena Janković
  • Promo
  • Jelena Janković
Autor fotografije:
Piše: Jelena Pavlović

Debitantski film “Vlažnost“ Nikole Ljuce priča je sa primesama psihološke drame i trilera, a premijerno je prikazan prošle godine na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu. Na 44. FEST-u film je dobio četiri nagrade, između ostalog i Beogradskog pobednika za najbolji film u nacionalnoj selekciji.  Svoj život film je započeo još pre šest godina, upravo u Berlinu, u okviru programa za razvoj scenarija, a interesovanje za njim ne jenjava, pa je tako ovo dugometražno ostvarenje prikazano i na ovogodišnjem, 70. Međunarodnom festivalu u Kanu, u okviru programa “Acid Trip”.

Sa Nikolom Ljucom, rediteljem filma “Vlažnost” razgovaramo u težini letnje sparine, krajem jula, u onakvoj atmosferi leta, teškoj i lepljivoj, kakva je i ispričana u njegovom filmu - i koloritom, i likovima, i pričom.

Film počinje stihovima pesme “Nikad samlji” Ivana V. Lalića,  Da li je to i najemotiviji deo filma i kako si došao na ideju da ga ovim stihovima započneš?

Ta neka atmosfera neuhvatljivosti je nešto sa čim se  identifikujem. Atmosfera leta o kojoj Lalić govori “U metastazi žutila i ruja, tamnije kad zelene su boje…”, ta kontra, ta težina koju možeš da osetiš u gradskom životu, grad koji se isprazni leti i samoća koja ostaje. “Nikad samlji” je moja omiljena Lalićeva pesma, ali nije bila planirana u startu u scenariju. Ideja je došla na probama. Pravili smo čitav odnos između Tamare Krcunović i Slavena Došla, radili mnogo improvizacija. Njihove scene su kratke i to je dobar početak filma, čak i kada se čita na papiru, ali stalno sam im govorio da moram nešto još da dodam što će vizuelno da bude dramatičnije. Hteo sam dugi kadar i onda sam samo našao pesmu na internetu i dao Slavenu. On je držao telefon, čitao Tamari u uvo i oboma su nam krenule suze, i Tamari i meni. Onda sam samo rekao: “To je to. Ovo ulazi u film.“ Bio mi je potreban kontrast. Početak filma je najemotivniji, a kako film odmiče, hladnije je i teže.

U naslovu filma je spoj erotske i telesne konotacije.

Film i počinje scenom seksa. Seksualna konotacija je jako dobra. Sve je posmatrački u filmu. Nema hladnog distanciranog gledanja, nego, tu si, gledaš, jako blizu posmatraš i analiziraš. Voajerska igra. Žao mi je što se u engleskom nazivu filma “Humidity” gubi ta nijansa seksualne konotacije, ali ostaje ova glavna, ova početna atmosfera u Beogradu koju smo pominjali,  težina koje ne možeš da se oslobodiš, ta priča o ekstremnim kontrama životnim.

Jednom prilikom si rekao da glavni junaci tvog filma samo naoko žive život iz snova na visokim pozicijama i da nisi želeo nikoga da osuđuješ već samo da preispitaš kako se menjaju pogledi na život kad misliš da imaš sve. Porede te sa Linčom, često nazivaju “Vlažnost” feminisitčkim filmom, u kome dekonstruišeš balkanskog muškarca, baš kao i Linč u “Lost Highway” američki san.

“Lost Highway” jeste najbitniji film o krizi muške seksualnosti i nesigurnosti kod muškarca, ali dekonstrukcija balkanskog muškarca nije bila namera. Namera je došla iz neke ranije atmosfere, iz  pogleda na svet koje sam imao u tom trenutku, ali i godinama pre.

Još jedna referenca na Linča, čini se i glavna, jesu snovi u tvom filmu.

Snovi u “Vlažnosti” dodati su kasnije, tokom snimanja, i to jeste glavna referenca na “Lost highway”. Ja sam odrastao na Linčovim filmovima. Njegove priče su jako intimne, nežne, ispričane na jako čudan način. On je genije, živi na drugoj planeti umetnosti.

Kao i Linča, fasciniraju te ljudi i njihova psihološka stanja.

Najviše me zanima ono neizrečeno. Laži u kojima ljudi žive, svojevoljno ili naterani od drugih. Za mene je to vrhunac umetnosti.  Kada se jedno priča, a ti doživljavaš nešto drugo jer je istina ispod toga. To je ono što me najviše izaziva i što mi je filmu najuzbudljivije. Mi živimo u manipulativnom trenutku gde se laže svime, laže se istorijom koju smo proživeli, lako se manipiliše istinom. Kad si umetnik, stvari koje te povređuju, te, sa druge strane, inspirišu.  Ako si u tome iskren, to je ono što je intimno i političko u isto vreme. Ta iluzija demokratičnosti je iluzija slobode. To je trenutak u kom živimo. Takve stvari mene vuku. 

 “Puno očekujem od sebe, ali i sledim svoj instinkt. Ne kalkulišem, a puno očekujem. Kad promišljaš, možda brže dođeš do nečega, ali sa druge strane, nisi to uradio iz stomaka i to je borba koju umetnici imaju. Ne pravim kompromise.” - kaže Ljuca.

Da li iz američke umetnosti donekle crpiš inspiraciju s obzirom da te mešanje subjektivnog sa realizmom sveta u kome živimo povezuje sa američkim filmom 70ih, I da si jednom rekao da Džonatana Frenzena smatraš omiljenim živim piscem i svojim alter egom?

Takav pristup glumi, odnosno prikazivanje realnosti kroz subjektivno je nešto što mi je jako blisko. Dokument vremena tih sedamdesetih kad se gledaju. Da, volim savremenu američku književnost i američko slikarstvo. Njihova umetnost je kompletno jako realiistička. Jako je utemeljena na realizam koji nije čist mimezis ili naturalizam. Negovanje je individualnosti, ali opet postoji odnos prema kolektivu. Volim npr. Hoperove scene gradova, to gledanje sveta  oko sebe i tumačenje kroz sebe. Lični su dokumenti vremena. To volim i na filmu. Volim da film, kad se pogleda, odiše  trenutkom u kome je rađen.

U tom smislu, tvoj film se bavi Beogradom i prikazivanjem klase novih beogradskih bogataša. Kakve su reakcije publike van Beograda?

Ovaj film je toliko Beograd i bavi se Beogradom, ali me često iritira potcenjivanje. Diskriminacija publike i stav da svi moraju da dođu u Beograd da bi se emancipovali, užasno su primitivni i to je čista malograđanština. Kad smo obilazili Srbiju sa filmom često su me distributeri upozoravali na neuspeh, a ja ih onda pitam “Pa zašto smo onda dolazili, da mahnemo i da idemo u kafanu posle, da jedemo i da pijemo? Ja sam došao da predstavim film.” I onda ih zamolim da ja najavim film i da publiku pozovem na razgovor posle filma. Imali smo pune sale, i razgovori su trajali od sat do sat i po. Vlasnici bioskopa nisu verovali šta im se dešava. Meni su kragujevačka i niška premijera filma jedna od najzanimljivijih iskustava. Mogu to jedino da uporedim sa predstavom “Zoran Đinđić” koja je gostovala u užičkom pozorištu, kada je cela sala izašla na razgovor sa nama. Ja toliko ljudi na razgovoru za predstavu nisam video u životu. To pokazuje koliko publika zapravo reaguje na nešto snažno i drugačije, niko nema prava da to potcenjuje.

Da li se razmišljanja publike poklapaju  sa tvojom vizijom?

Uglavnom da. Ovaj film zato i jeste drugačiji, što poziva na neku vrstu priče i razmene mišljenja. Stvori se atmosfera plenuma, pa tako i sitne prepirke među publikom. Ljudi hoće da podele ono šta je u njima izazvao film, pa da ja to prokomentarišem. Dešavalo se da vidim da nekoga u publici film iznervira, ali ipak ostanu. Spremni su da se otvore, slušaju šta pričamo, saslušaju šta će drugi da kažu. Film je stvar trenutka u kom si i treba imati i tu vrstu kondicije da za svaki film možeš da se otvoriš i da ga gledaš čisto. Da se pustiš. Da te neko iznenadi. Ili da te iznervira. Ima reditelja koje uznemirava da čuju loše mišljenje. Meni je to jako zabavno, ne zato što sam u nekoj superiornoj poziciji, nego mi je zanimljiva svaka vrsta diskusije o nečemu što sam radio tako iskreno i dugo.

Rediteljski pečat dao si i kratkim filmovima “Narednik” (2012) i “Četvrtak” (2010).

Kratki film zahteva jednu pročišćenu sitnu ideju, koju možeš da produbiš, ali da je fokusiraš na jednu stvar. Dugometražni su slojevitiji. Dobri kratki filmovi imaju, maltene pa dramaturgiju vica.

Rekao si jednom prilikom da kultura daje utisak distanciranosti od suštine. Zašto je kultura problematična reč?

Kultura je opasna, jer može da bude najprogresivnij, a sa druge strane i i najretrogradniji element nekog društva. I zato je jako bitna. To što može da se desi kada su umetnici ili intelektualci na pogrešnoj strani može jako da utiče na, uslovno rečeno, običnog čoveka, na čoveka koji nije u toj poziciji, koji nije neko ko živi od intenzivnog promišljanja o svetu u kome živi, nego to kroz nekoga drugog dobija. Većina našeg kulturnog establišmenta je, po mom mišljenju, treš.  Loši i pogrešni ljudi su došli na pozicije da budu relevantni.

Već dve godine radiš kao reditelj u ansamblu narodnih igara i pesama  “Kolo”.

Oni su meni nešto najlepše što mi se, pored filma, dogodilo u životu. Potpuno otkrovenje. Našao sam se tu sticajem okolnosti i za sada jako lepo radimo na osmišljavanju programa i njihovih koncerata.

Kada možemo očekivati tvoj naredni film?

Sledeći film se zove “Igrale se delije” i pisao sam ga, takođe, sa Stašom Bajac, kao i “Vlažnost”.  Dobio sam program za razvoj scenarija u Berlinu, gde ću biti četiri meseca i mislim da će mi prijati ta vrsta izolacije da mogu da se posvetim samo projektu. Mnogo je drugačije od “Vlažnosti”, ali takođe ima primese psihološkog trilera, i za razliku od njega, više ide u žanr. Nadam se da ćemo početi snimanje krajem sledeće ili početkom 2019. godine.

Pročitajte još: Jugoslav Pantelić: Srbija je filmska velesila


 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box