Kaleidoskop media / Cover foto: Pixabay, jarmoluk
Kristina Kljajić prvi je dobitnik nagrade "Stevan Miša Vrebalov" za najbolju neobjavljenu zbirku stihova na Konkursu koji je raspisala Biblioteka Stevan Miša Vrebalov iz Rabrova. Prvi, nagradni Konkurs bio je otvoren do 15. januara 2024, a autorka zbirke biće nagrađena plaketom "Stevan Miša Vrebalov" i objavljivanjem knjige.
Pravo učešća na Konkursu imali su svi autori koji pišu na srpskom jeziku kao i autori iz drugih zemalja čiji je rukopis preveden na srpski jezik. Na konkurs je pristiglo 60 rukopisa iz Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske.
O nagradi je odlučivao je tročlani žiri u sastavu: dr Jovana Radenković, klasični filolog, doc. dr Nikola Miljković, filolog i Dragan Despot Đorđević, pesnik.
Žiri je jednoglasno doneo odluku da se nagrada dodeli Kristini Kljajić iz Kraljeva za rukopisnu zbirku pesama Zidovi kuća.
U obrazloženju žirija napisano je:
Kuće na mapi tihog bega
Poezija Kristine Kljajić predstavlja opipljivu metafiziku unutrašnjeg života – ona pred čitaoce iznosi zbirku dragocenih ulomaka stvarnosti kakvu spoznaje svako biće čulnosti. Atmosfera slika u kojima je naizgled sve jednostavno, prolazno i brzo, obojena je dubokom proživljenošću lirskog subjekta koji ne prekida svoj beg od svega, pa i sebe, čak ni onda kada se samozaboravi u izmaštanoj idili.
Premda u zbirci „Zidovi kuća" sve ima spoznatljiv oblik – kuća, bor, šuma, bašta, planina, ostrvo, more – istovremeno, uvek, nosi i oblik nečeg drugog. Lišće smokve lako se preobražava u šake hrabrog čoveka, drveće se nastanjuje u plućima, a krošnje postaju tavani kuća koje nikad ne nestaju iz očiju. Posezanjem za atipičnim slikama, smešanim u sudaru snoviđenja i stvarnosti, vidljivog i zaumnog, faktičkog i naslućenog, autorka narativnost svojih pesama vizualizuje u čiste forme poput onih u metafizičkom slikarstvu. Svi oblici prebivaju u beskonačnoj nostalgiji, ljudi podsećaju na lutke, a život pršti jedino unutar tela lirskog subjekta, zarobljenog u svojim strahovima, nepripadanju, neodlučnosti i oporavljanju.
Kristina Kljajić pedantno ogoljava pesnički izraz kako bi u njegovoj neusiljenosti uspela da sačuva lepotu izrečene misli, neopterećene kitnjastim dekorom. Tako pažnju njenih čitalaca ne ugrožava suvišnost detalja kojoj se lako podleže, a koju autorka uspeva da zaobiđe. Svet njene pesme bogat je jer u njemu „sve preterano miriše" ponajpre zbog preosetljivog lirskog subjekta koji snažno oseća predmete, čak i onda kada ih ne razume. Otuda dolazi njegovo preimućstvo da sunce – vazda isto za sve ljude – zamisli onako kako želi da ga vidi. Tada pesnički subjekt ove zbirke nadrasta svoju književnu formu i opskrbljuje se odlikama književnog junaka.
Zbirka „Zidovi kuća" nenametljivo zadire u krupna pitanja – zašto smo i dalje tu gde jesmo ako možemo u trenu otići? Svaka pak pesma iz zbirke, donosi odgovor za sebe. Junakinja, iako svezana svojim korenjem za nasleđene zidove u kojima živi njena duša, užurbano istrčava iz žanr-scene svog sećanja: „ ... opet sve liči na / čas fizičkog u osnovnoj školi / ne umem da preskočim kozlić / stalno vežbam, ali ne uspeva / posmatram druge / oni igraju, ja se plašim / lopte, ljudi, podsmeha / šta se uopšte radi ovde / znoje mi se dlanovi /ne mogu da prestanem da se pitam". Iz bega u koji uskače, ne istrčava nikad, jureći sopstveni nemir proistekao iz želje da epikurejski napuni oči planinama i rekama i „proživi život u trenutku jednom". Dok oseća u svom neprekidnom trku poglede travki, žali, premda mudro, što živi u jednom telu, u jednoj kući, ali se ne miri sa saznanjem da je nemoguće odživeti više od jednog života.
U poeziji Kristine Kljajić život se neposredno opaža. Čitalac je zarobljen u telu lirskog subjekta koji je na granici vriska čak i kada miruje na fotografiji. Budući da pati od nepripadanja, lirska duša pronalazi mesto izvan fizičke stvarnosti – trenucima preterane osećajnosti daje prostorne dimenzije i stanje ataraksije proglašava životnim dobrom: „Najbolji filmovu su uvek o umornim ženama / vazduh je davio / vrućina je gušila / voda je bila ledena, ljudi su neprestano dosađivali / bez pogovora sam im trčala u susret / kuća je bila sva od leta / koža sva od sunca / dvorište je ličilo na veliki dvorac / ljudske želje su remetile ravnotežu planete / volela bih da opstajem oslobođena od svega toga / i da samo spavam i nežno se protežem / u nekom francuskom filmu". Pitomo i naivno stremeći užitku kao najvišem dobru, u želji da se izbegne zlo kao jedina njegova protivteža, lirska junakinja najčešće završava u nedefinisanom međustanju. To nagoni čitaoca da sa njom duboko saoseća, ponet autoreminiscencijom na ličnu, ali istovremeno i univerzalnu, gradaciju proživljavanja – od zaziranja, preko grabljenja do bežanja ili (ne)ispunjenja.
„Da bi znao šta želiš, moraš da se osećaš sigurno" – lakonsko je upozorenje pesnikinje i ujedno opravdanje što je izgraditi kuću neprestani imperativ. Ona vrlo uspelo, na do sada neistražen lirski način, oblikuje važnost ovog motiva – neraznatljiva ukorenjenost našeg bića boji sva naša razumevanja sveta. Zbog toga, između ostalog, čovek je u svim geografskim odredištima samo prolaznik. No, pesnikinja nas nimalo pretenciozno upozorava i na bolni paradoks s kojim se mora živeti – ono što nas u ontološkom smislu čini, te svakog od nas na jedinstven način karakteriše, može lako postati i predmet našeg gnušanja. Zato treba biti spreman na neočekivane trenutke kada se prestaje želeti ono bez čega se ne može. Jer se, čak i tada, život nastavlja.
To je ono što je Kristina Kljajić za sve nas otkrila i uzidala u kuću svog pesništva.
Pesma iz zbirke Zidovi kuća
Odbrojavanje
Jeli smo breskve
sunce je curilo niz prste kao lubenica
lepljivo i zbujujuće
grizla sam leto, njegove ruke i mesec
slobodu izbora i moguće živote
jezici u kosi su pričali nešto nerazumljivo
mama bojim se da su me prokleli
osećaj krivice je odbrojavao
nisam znala kako izgleda bog,
ali sam čula priče koje su me uznemiravale
bilo bi lepo utopiti se u moru
udaviti se u soku od breskve ili lubenice
lepe smrti su za lepe devojke
ipak sunce mi nije dalo da odem.
Kristina Kljajić je rođena u Kraljevu 1998. godine. Gimnaziju je završila u Vrnjačkoj Banji. Osnovne i master studije srpske književnost završila je na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Trenutno je na doktorskim studijama srpske književnosti u Beogradu. Bavi se pisanjem poezije i slikarstvom.
Foto: Biblioteka u Rabrovu
Stevan Miša Vrebalov rođen je u Rabrovu 1943. godine. Njegova majka, partizanska lekarka Vera Gucunja Vrebalov, poginula je u okolini Ranovca nekoliko meseci posle njegovog rođenja, a oca, takođe lekara, doktora Boška Vrebalova, zajedno sa Vojom Bogdanovićem Seljakom, zarobili su četnici u Rabrovu i obojicu ih ubili u selu Carevac, nepunih mesec dana posle Stevanovog rođenja.
Novorođenog Stevana je prihvatila porodica Dušana Tomića, fotografa, i čuvala ga u tajnosti do januara 1944. godine, a onda je u seljačkoj korpi odnet u Beograd, gde je najpre bio u sirotištu, a zatim ga je preuzela porodica majke, njegovi deda i baba Gucunja iz Sombora. Tu je odrastao i završio gimnaziju. Stevan Miša Vrebalov završio je Ekonomski fakultet u Beogradu, počeo da radi, postao otac šestoro dece – pet kćerki i jednog sina.
Osim što je bio istaknuti privrednik i član Izvršnog veća Vojvodine, Stevan Vrebalov je bio i nagrađivan pisac i pesnik. Objavio je sedam knjiga poezije i dva romana: „Banatske šume" (1977), „Selo oca moga" (1979), „Nepoznati vetar" (1980), „Dvostruki san" (1984), „Svete životinje" 1985, „Bezdan" (poema) 1978, „Raskrst", 1986, „Bez dna" (1987) i „Zaštićenost" (2011).
Prevođen je na ruski, slovački, mađarski, španski i makedonski jezik. Za „negovanje rodoljubive misli" pesnik Stevan Vrebalov nagrađen je 2019. godine „Vencem slobode Radomir Drakulić". Preminuo je 2021. godine. Krajem 2022. u Rabrovu, njegovom mestu rođenja otvorena je biblioteka koja nosi ime njegovo ime.
PROČITAJTE I:
ROMAN "EPITAF ZA GLUMCA" LJUBICE KUBURE PRED BEOGRADSKOM PUBLIKOM
O KNJIŽEVNOSTI I VEŠTAČKOJ INTELIGENCIJI
Svi sadržaji na portalu magazina Kaleidoskop media su besplatni, a sajt se finansira isključivo donacijama čitalaca i prijatelja.
Podržite rad našeg magazina OVDE
Komentari