Branko Rosić: Buntom kroz život

Piše: Jelena Pavlović

Branko Rosić je u svojoj dugogodišnjoj karijeri objedinio nekoliko profesija, od muzičke, preko novinarske, do spisateljske, pa ni ne čudi simbioza njegovog opusa. Čak i deo karijere “kada je u redakcijama dnevnih novina radio zbog para”, kako kaže, doneo mu je i pozitivne stvari, novu publiku, ali i dragocenu inspiraciju za roman prvenac “A tako je dobro počelo” kojim je, u pedesetoj godini, postao nastariji debitant srpke književnosti.

Pripadnik beogradske novotalasne scene bio je već u trinaestoj, u bendovima Urbana Gerila i Berliner Strasse, čime se kao pionir panka upisao u najznačajniji period u istoriji srpskog rokenrola. Nazivaju ga “dobrim duhom Beograda”, a kako je jednom prilikom rekao, kao vatreni navijač Čelzija uživa i u odlascima u London, kad se dabldekerom doveze do Sohoa, a podjednako ga ispunjavaju i ispijanja kafe u lokalnom kafiću na Konjarniku ili piva ispred seoskih vojvođanskih bakalnica. 

Pankerska Rosina duša, kroz široki osmeh, ali i gorčinu, isplivava i u njegovim kolumnama u kojima vodi prave male ratove za dobrobit društva, izazivajući pažnju borbom protiv učmalosti, ogrubelosti, odbacivanjem pravila i klišea i nepriznavanjem kanona. Poslednjih godina je zamenik urednika magazina Nedeljnik u kome, pored kolumni, objavljuje i tekstove, ali i intervjue koji često tako odjeknu da im budu posvećene čak i TV emisije. Svoje buntovništvo i borbu za slobodu prikazao je i kroz priređivanje publikacije “20 godina Exit aktivizma”, koja je nedavno predstavljena javnosti na istoimenoj izložbi, gde se, pored hronološkog pregleda najvažnijih društvenih akcija, nalaze i autorski tekstovi i citati o Exit aktivizmu.

Na koji način si birao sagovornike za publikaciju „20 godina Exit aktivizma“?

U ovoj publikaciji je više pisaca nego muzičara što je možda samo na prvi pogled paradoksalno ako se ima u vidu da je za mnoge Exit samo muzika. Upravo su pisci sagovornici u publikaciji uglavnom i redovni posetioci Exita, pa su u svojim izjavama najbolje isporučili i njegov značaj. Tako je Marko Vidojković rekao da je Exit poput velikog praska, što je tačno, jer posle toga ništa nije bilo isto. Veliki regionalni književnik Miljenko Jergović je rekao da je značaj Exita u tome što je povezao omladinu iz regiona čiji su očevi možda i ratovali. Bilo mi je bitno da dobijem izjave koje će potvrditi tu veliku regionalnu vezivnu ulogu Exita, ali u ovoj publikaciji nisu pričali samo pisci, već i ambasadori, kao i mnoge javne ličnosti - od Olje Bećković i Zorana Kesića, preko perjanica Otpora, pa sve do Caneta.

Da li si znao kako će publikacija izgledati ili si pustio da te priča vodi, baš kao što si to uradio i u svom romanu prvencu “A tako je dobro počelo”? Jesi li imao potpunu slobodu i poverenje organizatora da je sam osmisliš onako kako si želeo?

Imao sam potpunu slobodu, ali sam se od prvog dana rada na publikaciji držao koncepta oko kojeg su se složili ljudi iz Exit-ovog tima. Bojana Kozomara je od prvog dana sklapala hronološki deo materijala koji je svedočanstvo čitave epizode Exit, od studentskih protesta, preko mejsntejdža na Petrovaradinu, pa sve do akcija koje su menjale region, a i svet. Ivan Petrović iz Exit fondacije je bio onaj “softver” koji je pazio da se nešto ne ispusti. Sagor Mešković je pomagao, korigovao i ohrabrivao. Srđan Vuk je promešao dizajn i uradio konačne korekcije na izgledu publikacije. Dušan Kovačević je imao puno poverenje, davao ideje i insistirao na pefekciji koja je na kraju i stala među korice publikacije.

Dušan Kovačević, direktor Exita, nedavno je napadnut u Zagrebu na nacionalnoj osnovi. Kako je jednom izjavio potrebno je „tihu balkansku većinu pretvoriti u glasnu s ciljem da se nadjačaju glasovi koji sa svih strana prizivaju nove ratove“. I sam si učestvovao u akciji “tihe balkanske većine” u kojoj neformalna grupa istaknutih javnih ličnosti  iz regiona u otvorenom pismu javnost poziva da se suprotstavi ekstremnoj nacionalističkoj retorici koja vlada regionom, uz sve učestalije fašističke i ultradesničarske parole. Slažeš li se sa njim u tome da „bakansko bure baruta u svakom trenutku može da eksplodira“?

Naravno da se slažem. Ovaj intervju dajem u vremenu kada je hrvatski ministar inostranih poslova izjavio da se kontakti ne mogu voditi preko njegovog srpskog kolege, a isti taj njegov srpski kolega odbio je da putuje u Zagreb. Ovaj razgovor vodimo posle premlaćivanja srpskih navijača u Zagrebu i u danu u kojem su ispisani pogrdni natpisi na zgradi u Novom Sadu u kojoj se odvija razgovor srpske i hrvatske crkve. Fitilj nikada i nigde u svetu nije bio kraći od ovog balkanskog i na nama da uradimo sve da do ponovnih tragedija ne dođe.

Ti mračni narativi kao da se vraćaju i čini se kao da većina nema problem sa tim. Imamo li razlog da strahujemo i da li su devedesete, po tvom mišljenju, uopšte nestajale na ovim prostorima? Da li ti se čini da je ovo područje kontaminirano?

Ovo područje jeste trajno kontaminirano zlobom i glupostima. Narodu se skreće pažnja budalaštinama sa realnih problema. Pogledaj samo naslovne strane novina. Rusi će nam poslati stotinu Migova. Pa ko će to da vozi? Da daju 20 trolejbusa opet bi morala da se vrši prekvalifikacija. Imamo u novinama svakodnevnu mržnju upakovanu u gole sise. Mene zaista nije zanimao koncept dnevnih novina u kojima sam radio. Mislim da, danas, deo dnevnih novina koje nazivamo i tabloidima predstavljaju čistu jezu. Narod se drži u stalnoj paranoji od napada sa strane i onda se anestezira pornografijom i ubistvima ne bi li se trajno prigušilo krčanje creva. Taj recept je primenjivao Milošević, a nisu ga se odrekli ni kasniji političari. Super je svim političarima sa ovakvim narodom koga više zanima brundanje ruskih migova od krčanja sopstvenih creva.

Dan pred novosadsku tribinu, na kojoj je publikacija i predstavljena javnosti, promenjen je izložbeni prostor ugovoren dva meseca ranije. Izvršen je nezvanični pritisak da se učesnici tribine promene, kao i sadržaj izložbe, bez zvaničnog obrazloženja.

Uvek Exit izazove kontroverze. Tako je bilo i sa ovom tribinom. Rektorat je odlučio da je za njih najbezbolnije da se tribina održi na nekom drugom mestu, kako bi izbegli rizike od incidenata jer svedoci smo zaista toga da su ovakve vrste tribina često silom prekidane. Za ovu tribinu su postojale indicije da će se pojaviti oni koji imaju praksu razbijanja ovih događaja, a čak su se i pojavili uveče na vratima novosadske Fabrike gde je ona bila i održana. Odluka da se ona premesti dokaz je da ovdašnju većinu u šaci drži agresivna manjina, i to ne samo na fudbalskim stadionima, već i u svakodnevnom zivotu.

Publikacija je, između ostalog, urađena sa ciljem da se razvija solidarnost kod mladih. Da li se, po tvom mišljenju, radi sve da se mlad čovek zaglupi i skameni u današnjem vremenu? U kojoj meri bi ovi jasno angažovani tekstovi mogli dopreti do mladih ljudi? Može li vratiti deo kolektivnog optimizma?

Pre nekoliko meseci čitao sam analizu vrhunskih američkih sociologa koji su istakli da je današnja muzika zaista usmerena na zaglupljivanje mladih. To nije teorija zavere, već relevantna analiza eksperata u kojoj se govori da je smisao sadašnje muzike da kod mladih ne proizvede bunt, već da ih pripremi na masu konzumenata koji će se ugušiti u kupovini, poslu i kreditima. Nije sve u muzici, ima nešto i u buntu i zato se nadam da će i mladi pročitati ovu publikaciju koja će ih naterati da ne budu topovsko meso političarima, biznismenima i bankama. Naravno da se živi od novca, ali ima nešto i u buntovništvu. Voleo bih da, pre svih mlada generacija nauči nešto iz ove publikacije i iz prošlosti aktera iste. Ne treba nam copy paste već angažman dostojan ovom trenutku.

Činjenica je da se Exit poslednjih godina zaista fokusirao na mlađu publiku i da se zapravo ciljna grupa kojoj se Exit obraća podmlađuje. Koliko su ti mladi ljudi zapravo svesni čitave pozadine Exit angažmana?

Verovatno da klinci danas dolaze na festival zbog zabave, ali ako dolaze iz čitavog regiona onda je to takođe angažman, onaj nesvesni – da se odupre tekovinama njihovih očeva koji su dizali zidove između Beograda, Zagreba, Novog Sada, Sarajeva… Dolazak velikog broja mladih iz inostranstva je dokaz da i Srbija može napraviti nešto zbog čega bi zabeležila priliv, a ne odliv mladosti, pa makar u tih nekoliko dana festivala. Voleo bih da se zapitaju posle poslednje stranice publikacije. Da je bilo onih koji su pešačili od Novog Sada do Beograda verujući da menjaju Srbiju. Ovo je kolekcija izjava o ljudima koji su uzeli stvari u svoje ruke. U periodu velike apatije to sve može biti podstrek da budeš sam gospodar svoje sudbine i da su u prošlosti postojali oni koji su verovali u jedno, a to je – da je sve moguće.

Sila protesta u kojima se i probudio Exit aktivizam bila je jedna od najlepših scena koje su se tada dešavale na ulicama, najveća erupcija energije. Kako ti izgledaju aktuelni protesti?

Današnji protesti u Srbiji me ne zanimaju, osim ako nemaju u centru pažnje borbu za prava životinja. Ja sam prvoborac svih demonstracija protiv Miloševića, od 9. marta 1991. do 5. oktobra 2000. Na kraju svega dozvoli mi da budem razočaran. Ne vidim nikakvu poentu bilo kakvih protesta u Srbiji jer naš narod nema sindikalnu svest. Na državni praznik, hiljade robova u srpskoj tranziciji otići će na posao jer srpski kapitalizam ne poznaje slobodno vreme. Srpski državni praznici su za državne funckionere i topovske plotune, a ljudsko meso je ovde topovska hrana već odavno. Uostalom šta se nudi u Srbiji osim ljudskog mesa koje je od raspada Jugoslavije na ekstra popustu? Jeftino i pokorno i tako pogodno investitorima. Kada protesti u Srbiji budu ličili na one nedavne u Bukureštu kada se narod digao protiv korupcije i ja ću opet izaći na ulicu. Do tada me to ne zanima.

Nemam nikakvu vrstu romantizma prema postpetooktobarskim tekovinama jer u te fenomene spadaju i tabloidi i ispada kao da smo zapravo samo tabloide i dobili. Nemam romantizam ni u sagledavanju bivših vladara Srbije. Postao sam ciničan prema svima njima i ne mogu da zaboravim da su tabloidi eksplodirali za vreme onih na koje mislim i da su postali odlično sredstvo za omamljivanje masa,  a to su ostali i danas pa zato i današnju vlast ne aboliram od metastaze gluposti i neukusa. Nijedne ozbiljne novine se nisu pojavile posle Petog oktobra, kao da je zamišljeno da se mora obasipati budalaštinama. Ja nemam ništa protiv dnevnih novina, imam protiv dnevnih novina u Srbiji.

Stekao si mnogo poštovalaca kroz svoje kolumne. Mnogi su, kada je knjiga objavljena, zaista bili zaintrigirani, a mnogi su mislili i da je to zbirka tvojih tekstova.

Da, radom u novinarstvu stekao sam mnoge poštovaoce. To ne ostavlja ravnodušnim pisca, baš kao ni nagrade. Svaka nagrada prija. Nedavno sam u svojoj kolumni pisao baš o NIN-ovoj. Znaš, ja sam odrastao u zemlji u kojoj je postojala  kritika baleta, a danas nema ni književne kritike ovde. Došli smo u situaciju da jedna nagrada baci čitavu pozornost na književnost. Stvara se čitava ujdurma u vezi sa davanjem priznanja, ne samo novca, nego i čitave pažnje jer ona zaista nesumnjivo menja život pisca. Ove godine nagrada je trebalo da bude upućena na jednog, on je nije dobio pa je udario po mizoginiji. Nikog ne ostavlja ravnodušnim nagrada, čime god da se baviš.

Exit-ova priča i nastaje u vreme izbora, a i tvoja knjiga, takođe, motiv je našla u spinovanju i nameštanju izbornih afera…

Mi samo vegetiramo u pauzama izbora. Kao da nam život prolazi u etapama između jednih do drugih izbora. Čak je i princ Čarls bio začuđen koliko mi izlazimo na birališta. I sada živimo u intenzivnom konzumiranju izborne kampanje koja već tradicionalno prelazi u teror. Exitova priča nastaje u vreme izborne krađe, na koridoru Kolarčeve ulice odakle je pokupljena energija koja je tako apsorbovana prenesena na nulti Exit, pa sve do mejnstejdža Petrovaradina. Junak mog romana “A tako je dobro počelo” je Mefisto srpske tranzicije jer je od nekog zanimljivog rokenrol lika ušao u mašinu i postao spin doktor i velemajstor nameštenih političkih kampanja. Naravno, u romanu je sve to presvučeno visokooktanskom akcijom, seksom, ljubavnom vezom i na kraju i ubistvom. Ideju za roman, zapravo za njegov završetak, dobio sam dok sam se spuštao stepeništem stanice ZOO u Berlinu, a motive sam nalazio radeći u raznim beogradskim redakcijama gledajući kako se pakuju kampanje i nameštaju afere.

Oni su pobedili sistem, junak tvoje knjige nije.

Oduvek me je zanimao pojedinac koji ustaje protiv sistema. Moj junak je najamni radnik establišmenta, tip koji dolazi iz političkog marketinga, čovek koji je pre tranzicije imao kičmu ali je prodao dušu za keš-kredite. Došao je iz rokenrola i ogulio se do kostiju. Pokušao sam da knjigom odgovorim na pitanje Kako pobediti svet kojem ne pripadaš?

Smatraju te pionirom panka osamedesetih, Urbanu Gerilu pokrenuli ste kada si imao samo 15 godina. Sa druge strane, romanom si debitovao u svojoj 50. godini. Da li nekad žališ što je ovaj bend trajao samo godinu dana i što tvoja knjiga nije objavljena ranije?

Ne žalim. Mislim da sam, čekajući na književni debi, dobio veštinu da u jednom romanu promešam politički triler, ljubavnu priču i krimi storiju i da sam se za ovo vreme u dovoljnim slojevima naoružao cinizmom. Smatram da sam napisao nešto što će biti dokument ovog vremena koje u Srbiji ima neograničeni rok trajanja tako da će moj roman dugo biti aktuelan. Oslobodio sam se frustracija i zadovoljan sam što je knjiga odlično prošla. Moja knjiga nije depresivna, to je jedan veseli pesimizam koji sam uspeo da prodam. Donela mi je olakšanje u smislu da sam izašao iz žanra dnevnih novina. Na neki način bila mi je ispovedaonica.

Kako je izgledao novi talas iz perspektive trinaestogodišnjeg momka pankera, a kako ti fenomen Urbane gerile izgleda danas?

Novi talas je izgledao kao šansa da se nađeš na bini sa likovima čije si postere godinu dana pre toga držao na zidu sobe. Iz današnje perspektive mi novi talas iz osamdesetih deluje kao decenija najvećeg modernizma na ovom prostoru. Svaka godina bila je bolja od prethodne. Osvajala se sloboda i menjali su se mediji. Tada su engleske i francuske novine dolazile u Beograd verujući da je on najuzbudljivije mesto posle Londona i Berlina za evropski rokenrol. Pravili su reportaže o nama pankerima, a deset godina kasnije dolazili su na isto mesto izveštavajući da je Beograd centar svetskog zla. Fenomen Urbane gerile izgleda danas tako da je prosto neverovatno kako su se baš ta četiri dečaka našla u pravom vremenu na pravom mestu i ostali do danas na pravom mestu i u pravom vremenu.

Kako si se osećao kada ste na Exit-u, posle toliko godina, tajno svirali, pre dve godine. Kakav je bio osećaj?

Bilo je uzbudljivo repriziranje nekadašnjih epizoda iz dalekog puberteta. Odlazak kombijem sa opremom, povratak u jutarnjim časovima, tonska proba, ali i slikanje sa američkim bendom koji će posle nekoliko meseci kasnije svirati na poprištu masakra u Parizu u Bataklanu.

Da li je “srpski rokenrol umro onda kada su narodnjaci otkrili kokain, a rokeri Nikolaja Velimirovića”?

Jeste, zahvaljujem i danas tom jutru kad sam iznedrio ovu rečenicu. To je moja teorija i ponosan sam na nju.

Kada možemo očekivati nastavak doživljaja Dragana Lomića? Da li i dalje osećaš onu spisateljsku odgovornost jer si, kako si rekao, “sam svestan da i najbolji novinski tekst traje najduže mesec, dva, a romani dolaze sa nalepnicom rok trajanja neograničen”?

Nastavak njegovih doživljaja biće u mojoj trećoj knjizi, a pre toga,  nadam se na jesen ove godine, izaći će moja druga knjiga na kojoj upravo radim. Baviće se sadašnjošću, kao i prva, i u njoj će nekoliko junaka upasti u pravu klopku, a da su već pre toga upali u zamke sopstvenih života. Obećavam odličnu priču.

Pročitajte još: Muharem Bazdulj: Beg od predvidljivosti