Književnost
književnost/28.01.2018.

Dejan Atanacković: Reči u slikama

književnost
  • Privatna arhiva
  • Đorđe Odanović
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:
Razgovarala: Dragana Nikoletić

Dejan Atanacković, 48-ogodišni Beograđanin, odabrao je isprva da se iskazuje putem vizuelnih umetnosti. Od ’90-ih naovamo realizovao je mnoge izložbe i kustoske projekte i tako stekao zavidan renome u svojoj matičnoj oblasti. Krajem te decenije odlazi za Italiju gde postaje predavač na univerzitetskim programima u Firenci i Sijeni i sarađuje sa tamošnjim Muzejom prirodnih nauka na predmetu „Body Archives“, posvećenom istoriji predstava ljudskog tela.

U Beograd od tada dolazi često, praktično, živi paralelno u Fireci i ovde. Za njega se čuje kad ima šta da kaže. Recimo, kada nudi „Drugi pogled“ na prestonicu, kroz viđenje alternativnih vodiča sa telesnim disfunkcijama. Kakav je Beograd iz ugla slabovidog čoveka, žene u invalidskim kolicima.., želeo je Atanacković da nam skrene pažnju.

Obraćao se domaćoj publici i raznim drugim povodima, ali je njegov glas zaglušio žamor brojnih vizuelnih manifestacija u srpskoj prestonici..

I, onda, odjednom, ime Dejana Atanackovića vidimo uz natpis „dobitnik NIN-ove nagrade za književnost“. Roman Luzitanija u izdanju „Besne kobile“ pobeđuje u konkrenciji od 179 naslova iz prošlogodišnje produkcije, često i vrlo poznatih autora.



Njegov odmeren, po malo tajanstven osmeh i sanjalački pogled od tada ne silaze sa naslovnica i udarnih vesti u medijima. Dobro ih se sećam iz beogradskog vremena, tog Dejanovog naročitog osmeha, i pogleda koji bludi u daljine.

Dobio si priznanje o kojem sanja većina književnika, a ti si po profesiji vizuelni umetnik i profesor, i Luzitanija je prvi tvoj roman. Da li si očekivao Ninovu nagradu i kako si se osećao na vest da si je dobio?

Nisam, naravno, očekivao. Od samog početka, rad na romanu nije bio ni najmanje motivisan uspehom i nagradama. Bio je to pokušaj da se na jednom mestu, na način na koji to nisam ranije činio, objedine mnoge slike koje su se s vremenom taložile kroz razne oblike mog rada, umetničkog, pedagoškog, a sam rad na romanu bio je sasvim blizak vizuelnim postupcima. Postepeni ulazak u širi, uži i najuži izbor, svaka etapa pojedinačno, bili su povod da sebi kažem: pa ovo je već jako dobar rezultat. Naravno, posle izbora u najuži krug, bilo je jasno da postoje dobre šanse da nagradu zaista i dobijem. Pa ipak, vest je bila veliko iznenađenje.

Kako sam se osećao? Odlično.

Šta si pronašao u književnosti, a nisi u vizuelnoj umetnosti?

Odmah po izlasku iz štampe, upoznao sam život knjige, borhesovskog entiteta koji počinje da živi svoj zasebni zivot, i ubrzo potom samo u nekoj meri zavisi bilo od pisca bilo od izdavača. Luzitanija je, naravno, predstavljena na par promotivnih večeri, u medijima, napisano je nekoliko recenzija, gostovao sam u raznim radio i TV emisijama, ali kad se sve sabere, ona se sama probila do publike, i šire i stručne. Eto, ta nezavisnost knjige kao umetničkog dela, to je nešto što je donekle izostalo iz mog ranijeg iskustva vezanog za vizuelni rad.

Koji deo romana je fikcija, a šta su činjenice? Razluči nam to jer radnja teče kao da je bazirana na faktima, odnosno, na podrobnom proučavanju arhivskih dokumenata koje si pretočio u prozu.

Nastojao sam, naravno, da činjenice i fikciju učinim što je moguće više nerazdvojivim, pa i da svakom, makar i najočiglednije fiktivnom prizoru dam mogućnost da bude shvaćen kao istinit. Struktura istine je, uopšte, vrlo zanimljiva stvar, jer u velikoj meri zavisi od rasporeda činjenica, pre nego od činjenica samih. Kao što raspored muzejskih artikala u jednoj kolekciji može u potpunosti da promeni istoriju događaja o kojima ta kolekcija svedoči. Bilo mi je važno da istorija u romanu bude povod za razmatranje sadašnjosti, te da se samim tim istorija shvati kao promenljivi narativ, u koji je, neretko, zdravo posumnjati. Dakle, prepustio bih čitaocu da napravi svoj izbor, i sam odluči šta je istorija, a šta fikcija.

Tvoje rečenice su, laički rečeno, predivne, ti sa lakoćom barataš izrazima, sintagmama, stilskim figurama itd, ne predstavlja ti zamku ni dužina rečenice... Da li je to zasnovano na strasnom čitanju, jakoj želji da se verbalno izraziš, urođenom talentu ili na svemu tome zajedno?

Svoj rad doživljavam prvenstveno kao vizuelni postupak. To je u osnovi rad sa prizorima, proizvodnja slika. Ponekad ti prizori imaju svoje trajanje i ritam i taj se ritam mora uspostaviti u tekstu. Od tog ritma, po mom mišljenju, sve zavisi, jasnoća slika, ubedljivost, preklapanja, povezivanja. I čitanje i želja za pisanjem naravno da su deo toga, ali mislim da je pre svega reč o iskustvu vizuelnog rada pretočenog u književni.

Površni zaključak je da po nekim aspektima (upravo dužini rečenice, ali i gomili imena) „Luzitanija“ liči na hispanoamerički roman. Da li bi se složio sa tim zaključkom?

To je čest komentar i svakako su jasni razlozi, jer pojedine slike u romanima magičnog realizma ostale su mi još u adolescentnom dobu urezane u pamćenju. Ali pravljena su i druga poređenja, a neki moji uzori, ili makar pisci i dela, koja sam radeći na Luzitaniji imao na umu, su drugi. Pisac koji je u poslednjih desetak godina za mene bio od posebne važnosti, je V. G. Zebald. Taj njegov nedokučivi preplet istorije i fikcije, lično lutanje i lutanje kroz istoriju, ali i umetanje vizuelnog materijala u tekst, bili su možda i najdirektniji razlog da poželim da se ozbiljnije posvetim pisanju. Druga ključna dela su Čarobni breg (Man) i Zapisi Maltea Lauridsa Brigea (Rilke). Kroz oba, prvo monumentalno, drugo neobično rastrzano, nedovršeno, provlače se slike tela koje su značajno doprinele mom sopstvenom repertoaru slika telesnosti. Možda se tu i tamo oseti Bulgakovljeva grotesknost, možda i Majrinkova i Hofmanova jezovitost. Nedavno je spomenut Turnije, i zaista, njegov Kralj Vilovnjak, kom se, istina, nisam vratio već godinama, bio je jedan od romana koji su mi daleko pre no što sam i pomislio da se bavim pisanjem ostavili neke važne slike i oblike. Naravno, sve o čemu govorim samo su moje lične reference, koje nisu ni na koji sistematičan način utkane u roman.



Neposredno pre proglašenja pobednika, članovi komisije za Ninovu nagradu izjasnili su se da je književna produkcija u Srbiji uglavnom bazirana na tzv. „ispovestima“, i retko nastala u saradnji sa urednicima izdanja. Ti odudaraš od oba ova pravila. Kako to da tvoj prvi roman nije zasnovan na „ja“?

U nekoj meri jeste, ali svakako to nije ključno za čitaoca, pa samim tim nije ni bilo potrebe da se to eksplicitno naglašava. Luzitanija svakako nije nikakva ispovest, prosto nema tu funkciju. Ipak, kroz roman prolaze brojne ličnosti koje, gotovo svaka, imaju poneku moju osobinu, sličnost, neku opsesiju ili naviku. Ima tu naravno i dosta auto-ironije, ali i pokušaja da tim ličnostima zaista dam nešto autentično. A to je, čini mi se, moguće samo ako im podarim nešto svoje.

Kako je tekla saradnja sa urednikom Besne kobile Goranom Lakićevićem?

Kao saradnja s najboljim prijateljem. Tačnije, da nije bilo Gorana Lakićevića i Predraga Mladenovića, ne bi bilo ni Luzitanije. Njihov je bio predlog da se uopšte upustim u tu avanturu, i da od jedne (malo duže) kratke priče uđem u pisanje romana.

Neki od čitalaca su se žalili da su „zapeli“ negde oko polovine romana i nisu mogli da prodru dalje od zamršenosti paralelnih radnji. Šta bi im ti poručio?

Strpljenje.

Bilo je i zamerki da jedino što Luzitaniji nedostaje jesu emocije. Drugi ih, opet, vide, ali pretočene u „atmosferične“ slike, što je krajnje neobičan postupak u književnosti. Reci nam nešto više o tome, tj, o svom književnom odnosu prema emocijama?

Gluposti. Šta bi od knjige ostalo da u njoj "jedino nema emocija"? U redu je da svako priča šta god poželi, ali ipak ne želim da se na svaku takvu opservaciju osećam obaveznim da odgovorim.

Jedan od komentara jeste i da je roman neprepričljiv, ali da ostaje kao utisak veoma dugo nakon čitanja, smatraš li to za kompliment ili zamerku?

Ni jedno ni drugo. Naravno da je neprepričljiv, sastoji se od mnogih isprepletanih priča, nema linearnost prepričljivog romana. Ali zato se mogu prepričati mnoge pojedinačne priče, priče u priči.

Kako si se snašao u poplavi zahteva za intervjuima i sa svom tom iznenadnom popularnošću?

Nisam stao s davanjem intervjua već dve nedelje. Sad se to malo smiruje. I u redu je to, samo je važno imati dobrog sagovornika. Nisam ja baš tako verziran za te nastupe, prija mi kad vidim da sagovornik dobro vodi razgovor, a pre svega da je pročitao ili pročitala knjigu. A često to nije slučaj. Najteži su oni razgovori kada ti postavljaju neka potpuno opšta pitanja, jer to bude uvek isto, pa mora sve da se iznova ponavlja.

Zašto je vizuelnim umetnicima „usud“ da mnogo teže postaju poznati nego stvaraoci u drugim oblastima? Ili ne deliš moje mišljenje?

Nisam primetio da je to pravilo.

Da li je u tebi Ninova nagrada inicirala veće ambicije, i kakve?

Ne mogu da kažem da mi je nagrada pojačala ambicije. Pojačala se prodaja knjige, a prodajom se ne stiču ambicije. Čovek može da stekne neku dozu sigurnosti, da ustanovi da je to što radi dobro primljeno, i da mu to bude podstrek. Ali ambicija mora da prethodi tome.

Kakav je tvoj život u Firenci, gradu umetnosti?

Udoban i radan.

Kako na tebe sada gledaju kolege profesori i italijanska javnost, da li njima nešto znači Ninova nagrada?

Nije to baš zanimljiva vest za italijansku javnost. Možda će biti, ako jednog dana roman bude preveden na italijanski. Zasad imamo ponude za prevod na neke druge jezike. Što se kolega tiče, naravno, mnogi su mi čestitali, kao i studenti, koje sam zapravo doveo u priličnu nepriliku zbog pomeranja časova, budući da sam nekoliko dana proveo u Beogradu. Naravno, malo ko zna o čemu je reč, pa zato, kad me pitaju, prosledim im englesku stranicu Wikipedije o NIN-ovoj nagradi. Ona je, za razliku od srpske, vec ažurirana.

U srpskim medijima se često iskazuješ kao kritizer vlasti i svih njenih populističkih poteza, uključujući i otvaranje MSUB, da li ćeš ipak ići na retrospektivu Marine Abramović?

Ponovno otvaranje Muzeja savremene umetnosti svakako je dobra vest. Problem je kada se to dogodi u kontekstu jedne apsolutističke vlasti čiji je estetski vrhunac pevajuća fontana, i koja ne samo da proglasi otvaranje MSU svojim uspehom, već u skladu sa svojim vrhovnim liderom pretenduje na sveznanje, pa već koncipira i program izložbi u muzeju. Ukoliko Marina Abramovic prihvati taj poziv biće to samo potvrda njene indiferentnosti prema Beogradu. Nadam se da to neće biti slučaj.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

STIV AVERIL, INTERVJU: UZBUDLJIVA SARADNJA SA U2
ZORAN PAUNOVIĆ, INTERVJU: ŽIVOT JE LEPŠI AKO UMETE DA ČITATE
LJUBAVNA PRIČA O MARINI ABRAMOVIĆ



 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box