Reportaža
reportaža/15.01.2017.

Kandomble vera i smisao života

reportaža
  • Promo
  • Promo
  • Promo
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

„Mogu li da uđem?“, pita neko pristojan, ili sramežljiv, ili neko ko sumnja da je dostojan ulaska...ili neko poput Koštane Banović, koja hoće da opipa afrobrazilsku religiju kandomble. Sasvim drugačiji svet od onog u kom je odrasla i decenijama živela, a ipak tako blizak.

Zabranjena u Brazilu tokom kolonizacije Portugalaca, kandomble se pritajila, odnosno preteče tog verovanja – animizam, vudu i drugi vidovi okultizma koje nadmeno smatramo primitivnim. Onda je u vreme većih sloboda vaskrsla,  obuhvatila te razne kultove, i dalje prikrivena znamenjem hrišćanstva.

„U kućama pripadnika kandoble vere uvek se nalaze mali oltari sa statuama svetaca, a podno oltara i ispod zavesice, drže se glineni ćupovi nastanjeni njihovim božanstvima“, objašnjava  Koštana, inače Sarajka. Koštana se davnih dana uputila interejlom po Evropi i nastanila u Holandiji. Danas je umetnica neobičnog žanra povezanog sa antropologijom, profesorka univeziteta u Utrehtu. Ono što spaja nju nekad sa ovom sada,  jeste sklonost ka ritualima. Kao savršenijem obliku komunikacije od jezika.

„Rođena sam u komunističkoj porodici, pa me je baka krišom vodila u crkvu. To stanje duše izvan i iznad svega, uvek sam želela da prizovem u svojoj umetnosti“, otkriva Banovićka.

Zatečena na ostrvu Itaparika, u Zalivu Svih Svetih, u brazilskom delu Atlantika, strankinja, kakvom se već dugo smatrala, bele puti, što je bukvalno spoznala tek pošto su je crnpurasta deca vukla za rukav, u želji da se s njom fotografišu, zovući je „Bela“, probala je da se približi lokalnom stanovništvu učestvujući u njihovim religijskim ceremonijama i istražujući i živeći njihove religije. Začudo, svi drugi su bili potpuno uvereni da ona tamo pripada, prepoznavali vedrinu i otvorenost svete Barbare i Bogorodice, čije je energije Koštana isijavala, u vidu onostranih sila Jansa i Ošun, volšebno pridošlih iz Afrike, iz Ifa i Joruba religije.

Samo je ona sumnjala. Zato je dokumentarno-umetnički film „Mogu li da uđem“, prikazan u Domu kulture „Studentski grad“ i priča o potrazi za identitetom.

Naročito su je privlačili obredi koji počinju udarcima bubnjeva, da bi prisutni vremenom pali u trans. Znak da su božanstva nastanila njihovo telo su čudni glasovi koje „posednuti“ ispuštaju. Tuđi, duboki, prodorni. Ceremonije znaju da traju i čitavu noć, s obzirom da se, kad se već uspostavi kontakt, učesnici preoblače u bogove s kojima su sjedinjeni, i nastavljaju da plešu do jutra.

Žene igraju u belim čipkanim haljinama, sve titraju od neobičnih pokreta. Ponekad su u kadrovima prisutni i muškarci, gotovo nagi, tamnih sjajnih mišića, premda je Koštanin fokus pretežno na kondomble-damama, jer ona se bavi mahom ženskim kul(turn)im nasleđem. Te gospođe, uglavnom vremešne, na nju prenose teorijsko versko znanje, ili joj proreknu sudbinu bacanjem „govorljivih“ školjki. Zanesene i posvećene, anđeoskih lica, tumače joj buduće. 

Nje radi, kandomble sveštenica,  jedna mila baka, u ulozi ceremonijal-majstora, žrtvovala je dve kokoške, spretno im zavrćući šiju. Onda se napila njihove krvi, što je nama možda strašno, ali njima simboliše oslobađanje životne energije. Neki bogovi traže žrtvu na četiri noge, kada to biva koza ili ovca, ali Jansa i Ošun iskaju dvonožno stvorenje, pa im se najčešće daruje kokoška.

Ne znam kako je Koštana sebe videla na tim svedočanstvima drugog duhovnog buđenja, ali meni je delovala nekako zbunjena. „Film, zapravo, govori o projektu koji je propao“, smeši se, jer se u Evropu vratila sa starim, autentičnim religijskim osećanjima. Umetničko-pravoslavne veoispovesti.  Njen Bog  joj nije zamerio zbog „izdaje“, znajući da su joj namere bile čiste.

Još zanimljiviji su uvidi takozvanih kandomble sveštenica. Kad se Koštana ponovo vratila na Itapariku da im pokaže svoj rad, ta baka koja je žrtvovanjem koka htela da je preobrati, bila je presrećna. „Rekla je da ’ga je tad prvi put videla’, odnosno oblik onog koji je u nju ušao, dok je bila u transu“,  kaže umetnica.

Pored profesure, Koštana živi i od pisanja projekata, usmerenih na putovanja i antropološko-umetničkih istraživanja. Pregledajući video materjale iz svih tih silnih zemalja, shvatila je da uvek traži jedno te isto, ali da slično važi i za junake njenih filmova. Da svi tragaju za smislom života i nadom u bolje.

Film Koštane Banović „Mogu li da uđem?“ dobio je nekoliko nagrada, a nedavno, u oktobru 2016, Gran Pri na Internacionalnom festivalu etnografskog filma (ATIFF) u Jerevanu, u Jermeniji.

Skup svih dominantnih osećanja sa brojnih putovanja po raznim kontinentima, tokom 12 godina, Koštana je prenela u film „Između kuća i kosmosa“, u obliku „subjektivne video kolekcije“. Film je izveden premijerno na Jihlava internacionalnom festivalu dokumentarnog filma u Češkoj, u oktobru već minule godine.

Kad bi više pričala o sebi, Koštana bi svoj rad povezala sa Majom Deren, čija joj je poetika najbliža. Po mom neukom kritičkom mišljenju, „Mogu li..?“ je spoj sklonosti ka eksperimentu Marine Abramović, i radoznalosti Leni Rifenštal, i njenom opsednutošću lepim.

Jer, te Koštatine bake, u beloj čipki, glomazne, krupne, ponekad bez zuba, sveštenice i sledbenice, zapravo su prelepe. Spoznajnice smisla života, te velike srećnice.

Pročitajte još:

Ljubavna priča o Marini Abramović

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box