Pisanje je perverzna antipsihoterapija

"Male ljudske drame uvijek se odvijaju u sobi, u nekom gradu, između dvoje ljudi koji pokušavaju sačuvati svoju ljubav od nezajažljivih, proždrljivih ekrana koji nas usisavaju u nepravdu. O pokušaju da se sačuva čistota ljubavi, da je se oguli od naslaga diktatorskih nakana svakog pojedinca, od sebičnosti, a sve to u svijetu koji se, tako se svakom poštenom biću čini, raspada po šavovima govore pjesme Bojana Marjanovića", govori pesnik Marko Tomaš o novoj pesničkoj knjizi Bojana Marjanovića “Između dva rata” koja će se krajem sledeće nedelje naći u beogradskim knjižarama, dok je promocija planirana već sredinom oktobra.

O mogućnostima i dometima poezije, o ispitivanjima granica, o autorima bez kojih ne bi mogao da zamisli sebe, o borbi sa životom u koji smo bačeni, a najviše o novoj knjizi, razgovarali smo sa Bojanom Marjanovićem, urednikom magazina “Liceulice”, proznim piscem, jednim od osnivača multimedijalnog studija Trosed I jednim od urednika književnog programa Gradska knjižnica u KC Gradu, dobitnikom NIN-ove stipendije za roman u nastajanju za 2015. godinu, kao i nagrade Laza Lazarević za neobjavljenu pripovetku za 2013. godinu.

Šta za tebe znači biti pesnik u današnjem vremenu i šta ti uopšte predstavlja poezija kao žanr?

Majakovski u pesmi “I pesnik je radnik” kaže: “Ko više – pesnik il` tehničar – tvori i koristi? Oba, svako kako može. Jer srca su takođe motori. Duša je isto motor, samo složen".
Svaka mistifikacija pesničkog posla mi je vrlo strana jer navodi na otuđivanje pesnika od stvarnog sveta u kom živi, a onda se poezija pretvara u tek puki esnafski vašar taštine, u besmisleno elitističko palamuđenje koje ne može biti dobro ni za onoga ko poeziju piše, niti za one koji bi poeziju čitali, a koje jedino služi daljoj depolitizaciji književnosti.

O knjizi “Između dva rata”

Rat nije direktno tema ove knjige, više je to neka sveopšta pretnja ratom, sveopšti strah od rata i njegovo predosećanje. Istorija nas uči da su revolucije i promene društvenih paradigmi pojave koje se često, na ovaj ili onaj način, vezuju za ratove. Meni se čini da je dominantna paradigma sveta u kom živimo – dakle, neoliberalni kapitalizam – doveden do ivice pucanja. Jasno, on je po svojoj prirodi od samog starta eksploatatorski i zločinački, ali je, kancerogen kakav jeste, počeo da izjeda i zemlje kapitalističkog centra u kojima se kapital drugačije akumulirao te je u njima postojala ta neka odvratno ignorantska iluzija o “kraju istorije”. Sa ekonomskom krizom i merama štednje, ratovima i izbegličkim talasima, te sve češćim ispoljavanjima socijalnog nezadovoljstva i u centru i na perifieriji, jasno vidimo da istoriji svakako kraj nije došao, ali da se ovoj dominantnoj ideološkoj postavci kraj, nadajmo se, sprema. Moj pesnički subjekt živi upravo u tom trenutku u kom, kao što kaže Gramši, “staro umire, a novo se još nije rodilo” i u takvom svetu i takvom životu on uviđa da se nalazi između dva rata. Naslov dolazi odatle. Taj pesnički subjekt se ne raduje tom ratu kao takvom, iako promišlja i priželjkuje neka nova i drugačija društvena uređenja, ali, to što se on tom ratu ne raduje, opet ne znači da ne ume da sagledava svet oko sebe i da procenjuje koji su mogući pravci u kojem bi taj svet mogao otići.

Za sebe kažeš da si “poliidentitetsko čudo koje bi u isto vreme da mašta o socijalnoj revoluciji i pravednijem svetu, ali ako bi nekako mogao da se u svemu tome ne odrekne koka-kole, Levi’s farmerki i filmova sa Arnoldom Švarcenegerom”. Da li ova diferencijacija ima veze sa diferencijacijama koje su vidljive i u tvojoj poeziji?

Da, to sam rekao u jednom intervjuu neposredno nakon prve knjige. Tad mi je bilo jako važno da, uprkos svojoj jasnoj ideološkoj opredeljenosti, zadržim dozu autoironije i da tog svog pesničkog subjekta ne samoproglasim nekim levičarskim Isusom zakovanim na svoj revolucionarni krst, već da to bude jedan trodimenzionalni lik, jedan glas sa čijim se samoispitivanjima i nesigurnostima možete poistovetiti. Tu potrebu imam i dalje i mislim da je ona krucijalno važna, mada, iz ove perspektive, čini mi se da sam u prvoj knjizi ipak preterivao sa tim autoironijskim i autoreferencijalnim igrarijama.

S obzirom na to da si prevashodno bio prozni pisac, da li te je poezija naučila „sažetijem mišljenju, izostavljanju onoga što se samo po sebi razume i upozorila na opasnosti koje se kriju u uzvišenom usmeravanju misli”, kako kaže Josip Brodski?

Da, meni se nekako čini da bi svaki dobar prozni pisac u sebi morao imati tu pesničku veštinu sažimanja, izostavljanja viškova, osećaja za ritam. Većina proznih pisaca koje volim su u isto vreme i odlični pesnici ili se, makar, iz njihovog dela naslućuje potencijal da bi to mogli biti. Ne podnosim epski opširne prozaiste opterećene samodovoljnim i samodopadljivim velikim naracijama. Takve mi knjige vazda smrde na nepodnošljivu autorsku pretencioznost i sujetu, kao i na svojevrsno potcenjivanje čitaoca jer se stavlja u pasivnu poziciju u kojoj treba da strahopoštujuće trepće pred enciklopedijskim egzibicijama tog književnog hroničara i mudraca. Dakle, što se mene tiče, u prozi gotovo uvek vredi ona maksima da je manje više. Pritom, ovde svakako ne mislim na puki broj strana nekog proznog štiva. Na primer, Džontan Frenzen ispisuje briljantne, iskričave i provokativne knjige na po 500 ili 600 stranica, a neki nadobudni smarači vas ubiju u pojam i sa stotinak strana teksta.

Faruk Šehić je u recenziji tvoje prethodne knjige „Politika, pornografija, poezija“, napisao da je samoća glavni junak ove knjige. Ko je glavni u „Između dva rata“?

 Čini mi se da je ova nova knjiga unekoliko drugačija od prethodne jer tamo gde je u prošloj bila “politika” u nekom svom dnevnijem i dnevničkijem obliku, sad sam pokušao da malo strukturalnije posmatram ideološke okvire istorijskog trenutka u kom živimo, kao što tamo gde je bila “pornografija” i opčinjenost telesnim, u novoj knjizi sad postoji znatno jači fokus na razmatranju toga kako, jebiga, u ovakvom svetu pokušati odgajiti i sačuvati emocije prema voljenoj osobi. Kad ovde koristim eufemistički oblik “emocije”, mislim na ljubav, a kojoj sam ja, ovaj put, pokušao da priđem bez svih onih (auto)ironičnih naslaga. Te izlizane i izvikane teme se, je li, pametan svet kloni, ali kao što ide refren one stare pesme grupe Bombaj štampa “patetika, al’,  jebiga, ja stvarno nisam prelež’o ljubav kad sam bio mali”.

Koji stvaraoci su najviše uticali na tvoj autorski senzibilitet i da li uopšte razdvajaš svoje sfere pisanja?

Trudim da ih previše ne razdvajam i da sebe kao pesnika, proznog autora i novinara posmatram kroz jednu te istu prizmu, pa tako funkcionišu i moji uzori. Na moje pesme utiču prozni i filmski autori, na novinske tekstove muzičari i pesnici, a na prozu već nešto treće. Od Karvera, Čarlsa Simića, Encensbergera, Ferlingetija, Selindžera, Bukovskog, Ginzberga, Šimborske, Česlava Miloša, Vonegata, Vojislava Despotova, Virdžinije Vulf, Sema Šeparda, Frenzena, Roberta Maklijama Vilsona, preko Nika Kejva, Džima Džarmuša, Toma Vejtsa, Koena, Peti Smit do Roberta Perišića, Viktora Ivančića, Dubravke Ugrešić, Marka Tomaša, Faruka Šehića ali i Džonija Štulića, Rundeka, Gorana Bregovića, Dina Šarana, Dubravka Ivaniša Rippera… Skupa gledano - šarenoliko društvo, i politički i estetski, ali svi su mi oni u nekom trenutku ponudili neke važne spoznaje. Teško mi je da zamislim samog sebe ovakvog kakav jesam bez tih ljudi. Mada, jedna stvar koju uviđam na ovoj svojoj listi je neverovatna disproporcija u broju muškaraca i žena koja pokazuje kako su i zvanični i alternativni kanoni u kojima smo se formirali duboko patrijarhalni, ali I to kako i ja sam nisam uradio bog zna šta da se emancipujem od tog falocentričnog sranja.

Šta misliš koje su mogućnosti poezije u 21. veku, a koji zapravo njeni stvarni dometi?

Sa jedne strane, književnost, kao uostalom i sve druge delatnosti, trpi usled terora tržišne logike neoliberalnog sveta u kom živimo, a knjige pesama tu naročito loše prolaze - štampaju se u malim tiražima, njima se bave male izdavačke kuće kojima mnogi resursi naprosto nisu dostupni, a biblioteke savremenu poeziju gotovo da ni ne otkupljuju. Međutim, sa druge strane, demokratizacija digitalnog sveta koju internet nosi sa sobom omogućava pesmama da – zbog svojih formalnih odlika – lako putuju i dolaze do najrazličitijih čitalaca. Naravno da u tom moru poezije na internetu ima svačega, ali rekao bih da je to prostor na koji se mora sve ozbiljnije računati u borbi za opstanak poezije.

Da li ti pisanje više otežava ili olakšava život?