Piše: Božidar Kalezić
“To detinjstvo je vrlo nezgodno, jer čovek zapamti i lepe i ružne stvari“ - tom rečenicom počinje trejler filma Zaveštanje, sačinjenog od autentičnih svedočenja o stradanju civila u logorima NDH. Svoja sećanja na nesrećno detinjstvo u logorima kazuju ljudi sada već u poznim godinama života. Neki od njih nisu ni dočekali da vide film.
Od dečijeg sećanja, reditelj, pisac i humanista Ivan Jović sačinio je dugometražni dokumentarni film. Užasi viđeni očima deteta kod gledaoca uvećavaju saosećajnost do mere da prete da ga dovedu do graničnih emocija koje je teško kontrolisati. Te burne emotivne reakcije, bes i revolt, reditelj filma je, da je hteo, mogao da iskoristi, i da tim bojama oboji priču; da mu to napravi film. Ali, reditelj je bio svestan da u rukama ima temu sa kojom mora pažljivo da rukuje. Bio je svestan da ta, osetljiva tema, pa i njegov film, mogu biti zloupotrebljeni u dnevnopolitičkim prepucavanjima i završiti u mulju ispraznog populizma, agresivnog primitivizma i bljutavog politikanstva. Imao je u vidu opasnost koja preti umetničkom dokumentu i dokumentararizmu od takvih zloupotreba.
“Ja znam da sam kao dete posmatrala: kako su mogli tako visoki zid da naprave?” - seća se logorašica momenta kada je prvi put ugledala Jasenovački logor za koji Bojan Jovanović u knjizi, "Antropologija zla” kaže: "Jasenovački logor, iako nije bio najveći koncetracioni logor u Evropi, po surovosti zločina, kako se ocenjuje, bio je najveći zločinački projekat u istoriji, a njegovi zločinci najkrvoločnija ljudska bića u celokupnoj istoriji čovečanstva.” Na primer, Petar Brzica, „koljački car “ zaklao je 1.360 logoraša samo u jednom danu.
Nemoguće je reći sve do kraja, jer se "na površini do kraja kazanog pomalja ispraznost i odsustvo aktivnog traženja sebe”. I zato je reditelj svoje stvalalačko težište usmerio u pravcu kreativnog interpretiranja svih užasnih detalja u iskazima svedoka, u želji do dođe do filma istine, do filma kao svoje jedine istine. Bez obzira što je film sačinjen isključivo od iskaza svedoka užasa, i bez korišćenja arhivskog materijala (oko 100 svedoka i 450 sati snimljenog materijala) reditelj jasno poručuje da je film Zaveštanje samo verzija stvarnosti, a ne stvarnost sama po sebi.
Takav pristup, koji ne rasplamsava užareno jezgro uzavrelih emocija, mogli bi, oni koji zagovaraju princip "zub za zub” proceniti kao suviše racionalno gledanje na taj deo naše istorije, o kome se suviše dugo govorilo samo kroz zube, doduše, čvrsto stegnute.
“Meni su unuci tražili, koliko puta, da im pričam, ali ja to nerado pričam”, kaže u poslednjem segmentu filma, jedna od logorašica. Sećanje ove logorašice i svih stotinak ostalih, kao svojevrsni blesak iz dubine potisnute mračne prošlosti, zabeleženo je u poslednjem trenutku, i višestruko govori o refleksu i talentu Ivana Jovića, i njegovom umeću da primeti nepatvoreni život, i da ga stavi u funkciju svog pogleda na svet i svoje filozofije. Jer život je onoliko interesantan koliko smo mi radoznali i koliko smo u stanju da se uhvatimo u koštac sa onim neobjašnjivim u njemu.
Masovni zločin nad decom spada u kategoriju iracionalnog i neobjašnjivog, i u Zaveštanju autor pokušava da dokuči tu metafiziku zla. On u filmu obznanjuje svoju estetiku, svoj metodolološki pristup i humanizam u nameri i želji da gledaoca pokrene prema istini, u pravcu objektivnosti. Čovek teško može biti vlasnik sveukupnosti, apsoluta i vrhunske istine, to može samo Bog. U završnici filma, jedna od učesnica izgovara: “Ja sam sve to preživela, ali ipak kažem: Bože pogledaj me. Ima Boga…”. Kao da autor filma poručuje: treba tragati za istinom uz Božju pomoć. Kroz film teče reka Sava uz pesmu “Oj, Savice tija vodo ladna“ i taj vizuelni motiv je nekoliko puta funkcionalno ponavljan u filmu. Otud završavam ovaj tekst stihovima Dušana Matića: “Nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke/ Nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči/U kosi svakoj zvezda će kasno da se javi/I kasna zvezda u svakoj reči da se javi “.
Pročitajte još:
Komentari