Književnost
književnost/3.01.2017.

Život je lepši ako umete da čitate

književnost
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Jelena Pavlović

Zoran Paunović, profesor engleske književnosti, esejista i prevodilac, autor je brojnih članaka i ogleda iz oblasti engleske, američke i irske književnosti i popularne kulture. Napisao je studiju o Vladimiru Nabokovu “Gutači blede vatre”, kao i eseje iz anglo-američke književnosti “Istorija, fikcija, mit”, između ostalih o Džordžu Gordonu Bajronu, Robertu Luisu Stivensonu, Don Delilu, Džimu Morisonu, knjigu koja predstavlja izuzetan doprinos srpskoj anglistici i širem razumevanju optike književnih pojava u savremenom svetu. Lucidno i pitko, a teorijski čvrsto utemeljeno, Zoran Paunović otkrio je mnoštvo različitih lica moderne i postmoderne književnosti na engleskom jeziku.  Prvi je preveo “nemogućeg” Džojsovog Uliksa na srpski, ali i dela Džozefa Konrada, Džulijana Barnsa, Vilijama Trevora, Pola Ostera, Peti Smit, Boba Dilana… Za svoj prevodilački rad višestruko je nagrađivan, ali ako ga pitate kako čitati prevod, odgovoriće vam: “Nikako. Čitajte original.”

Godinama je među omiljenim profesorima beogradskog univerziteta. Kada njegove studente pitate šta će sa predavanja profesora Paunovića pamtiti, odgovoriće da su se često raspravljali ko će sedeti u prvim redovima i da i dan-danas najbolje znaju ono što je on predavao.

Zajedno sa Mihajlom Pantićem, Božom Koprivicom, Tamarom Krstić i Jasminom Vrbavac, u sastavu je žirija za NIN-ovu nagradu za književnost, čiji će dobitnik biti poznat sredinom januara.

Da li smatrate da odjek cenjenih nagrada postaje sve tiši s godinama?

Odgovor je, nažalost, nedvosmisleno potvrdan: odjek nagrada je sve tiši ne toliko zbog samih nagrada, koliko zbog toga što je književnost u današnjem svetu izgubila snagu, smisao i značaj kakav je imala vekovima unatrag. U vremenu u kome se za literaturu proglašava svakovrsna štampana roba, od romansiranih pseudoistorijskih tvorevina namenjenih jačanju nacionalnog ponosa do naivno bajkovitih priručnika o tome kakvu šminku treba koristiti ako želite da se udate za vlasnika BMW-a, prava književnost ima sve manje mogućnosti da bude savest i duhovni putokaz svog vremena. Pomerena na marginu, ona prečesto gubi bitke sa delima koja je nevešto (ali vrlo isplativo) oponašaju, i tek s vremena na vreme uspeva da na sebe skrene pažnju kakva joj je nekada podrazumevano pripadala. Povod za takvu pažnju neretko čine upravo književne nagrade – smanjenu pažnju, naravno, u skladu s utišanim glasom književnosti. No, možda je i to dovoljno za nadu da će preživeti – i nagrade, i književnost. Rukopisi ne gore: samo ponekad predugo ostaju neprimećeni.

Iz godine u godinu na konkursu za NIN-ovu nagradu dobijate sve više romana, a prošle godine čak 6 puta više nego što ih je bilo sredinom pedesetih kada je ova nagrada ustanovljena. Da li hiperprodukcija može doneti poboljšanje kvaliteta srpske književne scene?

Ne može. I to pre svega zbog jednostavne činjenice da knjigu danas, uz minimalna ulaganja – ne samo materijalna, nego i kreativna – može da objavi bukvalno ko god to poželi. Čudna je i dirljiva ta želja da se uprkos svemu (pa i nedostatku bilo kakvog dara) bude pisac, i iz nje proisteklo uverenje da je objavljena knjiga neka vrsta diplome koja svedoči o tome da je njen autor postao pisac. Iz kvantiteta stvorenog na temeljima takvih zabluda teško može da se rodi kvalitet. Takva transformacija bila bi moguća u nekom bolje uređenom izdavaštvu, u kome na putu od rukopisa do knjige postoji dugi niz koraka i kritičkih provera – takav da onaj ko sve te korake pređe zaista može sebe da smatra piscem. To, naravno, ne znači da dela koja su objavljena isključivo zahvaljujući ličnom trudu i ulaganjima njihovih autora unapred treba ignorisati. Znači samo to da među takvim knjigama po pravilu ima više slabih, nego dobrih i odličnih romana. Naglašavam, međutim, da svakom delu treba pristupiti bez ikakvih predrasuda, s uverenjem da svaka knjiga ima svoj razlog postojanja. To što ga je u nekima od njih teže pronaći, ne treba da bude opravdanje za duhovnu lenjost i čitalački snobizam.

Da li Vas iznenađuje to što su se u najužem izboru za 2015. godinu našla čak tri dotadašnja dobitnika NIN-ove nagrade?

Imali su odlične romane, pa su se sasvim zasluženo našli u užem, potom i u najužem izboru. Zadatak žirija jeste da izdvoji najbolje romane objavljene tokom godine; “minuli rad” tu ne igra nikakvu ulogu – da nije tako, među romanima koji trku za nagradu trče do samog kraja uvek bismo imali samo dela poznatih i mnogostruko potvrđenih pisaca, dok bi put za nove književne glasove bio potpuno zatvoren. Pogled na dvanaest romana iz prošlogodišnjeg užeg izbora ukazuje na finu ravnotežu mladosti i iskustva kad je reč o najvišim dometima romansijerskog stvaralaštva na srpskom jeziku.

Da li mislite da je ova nagrada poslednjih godina postala fabrika novca, a da se pisci na određeni način tretiraju kao roba?

Duga je i časna istorija NIN-ove nagrade – takva da je njen značaj i dalje pre svega književni. I to takav da je po ugledu koji donosi laureatu i dalje neprikosnovena među ovdašnjim književnim nagradama, bez obzira na to što neke od njih svoje dobitnike daruju višim novčanim iznosom.  Naravno, činjenica je da  takozvani komercijalni efekat NIN-ove nagrade nije nimalo zanemarljiv – no tu je reč pre svega o naknadnom učinku nagrade, odnosno, o činjenici da ta nagrada kao nijedna druga skreće pažnju čitalaca na delo i pisca. Od izdavača zavisi koliko će ta pažnja biti materijalizovana: ali pre toga, u proceduri izbora romana, rad žirija je od početka do kraja zasnovan isključivo na književnim kriterijumima.

Kako vam izgleda savremena književna produkcija? U kakvom je stanju, po Vašem mišljenju?

Elektronsko izdavaštvo učinilo je knjige dostupnijim nego ikad; istovremeno, digitalni svet stvorio je nepregledno mnoštvo vidova konkurencije knjigama i čitanju. Protiv te konkurencije, knjige, odnosno izdavači, bore se na razne načine: spektakularnom reklamom, zabavnim i senzacionalističkim sadržajima, sajamskim i ostalim popustima, ponekad čak i literarnim kvalitetima objavljenih dela. Književna produkcija haotična je kao i svet u kome živimo: u tom preobilju mnogo je toga dobrog, ali još više lošeg. Utešno je to što nam je ostavljena kakva-takva sloboda izbora, odnosno mogućnost da izbegnemo zavodljive zamke dobro prerušenog ništavila i domognemo se istinskih vrednosti, koliko god one bile skrajnute i skrivene.

Ima li danas cenzure u savremenoj produkciji i može li se uopšte bez komercijalnosti u našem dobu?

Cenzura se kroz istoriju uglavnom bavila sprečavanjem dve vrste prekršaja: vređanja morala i vređanja osećanja onih koji su na vlasti. Stoga bi se moglo reći da je u današnjoj književnosti praktično nema. Jer, s jedne strane, tabloidno-voajerska priroda popularnih medija porušila je sve moralne obzire i sve tabue, pa ne postoji više ništa o čemu se ne sme pisati. S druge strane, književnost vlastodršcima nije zanimljiva kao potencijalni izvor opasnih, subverzivnih ideja, zato što – bar u poređenju s internetom i štampanim medijima – dopire do relativno malog broja ljudi. Zbog toga se oni u čijim je rukama vlast radije bave uređivanjem novina i komentarisanjem komentara sa interneta. Kao i regrutovanjem podobnih komentatora, čiji kratki pismeni sastavi ostavljaju utisak da nisu čestito pročitali ni školsku lektiru. U društvu u kome je književnost marginalizovana, pisci mogu da govore šta hoće. 

Da li je tačno da posle 25. godine niste pročitali nijednu knjigu koja je na Vas značajnije uticala? Da li ste se kasnije nekoj od tih knjiga ponovo vratili?

Nijedna posle dvadeset pete (ili tu negde) nije uticala kao one pre toga – pored ostalog, možda, i zato što se autoritet pisaca koji su me učili životu zasnivao i na tome što su bili stariji od mene, samim tim i nekako podrazumevano iskusniji i pametniji. Danas sam, bojim se stariji od većine njih (tačnije, od onog životnog doba u kome su oni napisali te za mene tako važne knjige), ali pametniji (ni od njih, ni od sebe samog iz vremena kad sam ih prvi put čitao) nisam postao. Zato im se često i rado vraćam: i Bulgakovu i Andriću, i Džojsu i Crnjanskom, i Nabokovu i Pekiću, i Virdžiniji Vulf i Kišu, i mnogim drugima koje ovde neću spomenuti. Nije to večito vraćanje ni nostalgija, niti posledica nekakve svesne odluke: neke vas knjige jednostavno dozivaju kroz vreme i ne daju vam da ih ostavite, nikada. 

Da li se slažete sa Kišem „da prevođenje oslobađa sopstvenog lirizma koji uvek predstavlja opasnost za prozu“?

Nisam pisac, pa ne mogu to da potvrdim. Ali mogu da primetim da prevođenje oslobađa kreativni naboj za koji često i ne znamo da ga posedujemo. Susret prevodioca sa književnim delom koje “traži” da se prevede sličan je prvom susretu muzičara s novom partiturom: dok je čita, on oseća kako ga svrbe prsti i kako jedva čeka da se dohvati instrumenta da bi je odsvirao. I jedan i drugi, i prevodilac i muzičar, prilikom čitanja teksta “čuju” u sebi kako bi to što čitaju zvučalo u njihovoj interpretaciji: tako nastaje onaj stvaralački poriv koji je možda i najvažniji preduslov za uspešno stvaralačko tumačenje tuđeg dela.

Upoznali ste mnoge pisce prevodeći, dubinski ste zašli u njihov svet. U koje od njih ste se razočarali, a koji su Vas još više zadivili?

Ni u jednog se nisam razočarao. Dubinsko, dakle prevodilačko, zalaženje u piščev svet obično donosi prijatna iznenađenja, sadržana u otkrivanju mnogih na prvi pogled nevidljivih nijansi smisla i lepote. Takvo istraživanje književnog sveta – bar prema mom iskustvu – retko može da otkrije skrivene nedostatke i slabosti piščevog rukopisa. Praznina i opsenarska šminka obično se vide na prvi pogled, pa u dela u kojima primetim takve odlike ne zalazim ni kao čitalac, a naročito ne kao prevodilac.   

Čiji jezički iskaz ste osetili najbližim svom prevodeći? Na koji način birate knjige za prevod?

Knjige biraju mene. Ako dok čitam osetim želju o kojoj sam maločas govorio, želju da delo preoblikujem i prenesem u svoj maternji jezik, to je pouzdan znak da ima razloga da se upustim u takvu avanturu. A u toj avanturi, u procesu prevođenja, svaki pisac na čijem delu radim postaje moj pisac, i svaki iskaz postaje moj iskaz. Jer, prevodilac ne treba da projektuje sebe u delo koje prevodi; on treba da poništi svoje ja i pretvori se u onog ko je to delo napisao: mora da razmišlja, oseća i govori kao taj pisac. Ako toga nema, rezultat je u najboljem slučaju korektan prevod, ali bez duše.

Koje Džojsovo delo je bilo teže za prevođenje – Uliks ili Fineganovo bdenje?

Obećavam da ću na to pitanje odgovoriti kad jednog dana završim Finegana. U ovom trenutku, možda bih dao pogrešan odgovor.

Napisali ste, u svom tekstu “Kako čitati prevod?”, da “postoji veliki broj knjiga koje nikad neće biti prevedene,  a to svakako zaslužuju”. Na koje ste knjige mislili?

Romani Virdžinije Vulf, na primer, kod nas još čekaju svog pravog prevodioca. Tananu prefinjenost i višeznačnu liričnost njenog proznog izraza nije, bar po mom mišljenju, uspeo da uhvati i prenese na srpski niko od onih koji su to pokušali. Slično važi i za Greama Grina, a smatram da i Dikens zaslužuje jednu temeljnu prevodilačku reviziju: jezički i stilski osvežena, njegova bi dela kod nas svakako pronašla mnogo novih čitalaca.

Rekli ste jednom da „Šekspir ima takvu moć transformacije da, kad god se u određenom vremenu otvori, počinje da progovara jezikom primerenim baš tom vremenu“. Kojim jezikom govori u JDP-u?

Još uvek, nažalost, nisam stigao da pogledam Hamleta u JDP-u, ali o toj neprolaznoj aktuelnosti Šeskpirovog dela mogao bih nešto da kažem na primeru Henrija VI, koji se već duže vreme (preko pedeset predstava) s uspehom igra u Narodnom pozorištu. Tokom pripreme ove predstave, koja je svoju izuzetno uspešnu premijeru imala u londonskom, tačnije Šekspirovom, pozorištu “Glob”, pitao sam reditelja Nikitu Milivojevića “zašto baš Henri”? Pitanje je, priznajem, bilo motivisano strepnjom u pogledu mogućnosti da takav komad, koji ni u Engleskoj nije igran dvesta godina, ostvari kontakt s našom publikom. Odgovor je glasio: “Videćeš, to je drama o nama.” Ispostavilo se da je zaista tako:  beskrupulozna borba za vlast pokazala se (nažalost) kao prepoznatljiva i sasvim bliska istorijskom trenutku u kome živimo, ili bar pokušavamo da živimo. A kad jedna sasvim konkretna priča iz davne engleske istorije doseže takvu univerzalnost, nema potrebe isticati koliko toga mogu da nam kažu ona mnogo poznatija Šekspirova dela. Šekspira ne treba osavremenjavati: treba ga igrati – za savremenost će se on sam pobrinuti.

Šta trenutno čitate i koju muziku slušate?

Trenutno, iz razloga o kojima smo već govorili, čitam gotovo isključivo savremeni srpski roman. Dobra strana takvog čitanja ogleda se u činjenici da bih nemali broj tih knjiga čitao i onako “za sebe”, izvan dužnosti koju imam kao član NIN-ovog žirija; ona manje dobra tiče se izvesnog čitalačkog zasićenja koje se javlja u takvim prilikama. Tu vrstu zasićenja lečim čitanjem knjiga koje ne spadaju u fikciju i nisu napisane na srpskom jeziku. Trenutno, to je, po ko zna koji put, Džojsova biografija koju je napisao Ričard Elman, kao i poetsko-prozna Tarantula, Boba Dilana. Ta knjiga zaista ne liči ni na jednu drugu (zlobnici bi rekli da ne liči ni na šta – no to je njihov, a ne Dilanov problem.).

A što se muzike tiče, najviše slušam onu koja je nastala u najkreativnijem periodu istorije roka, dakle tu negde između 1965. i 1975. godine, dela velikih autora poput Koena, Dilana ili Nila Janga, velikih grupa poput Beatlesa i Stonesa, heroja Zapadne obale kakvi su Jefferson Airplane i The Doors, ili onih s američkog juga, ponajpre The Allman Brothers Band. To slušam uvek – a trenutno najviše slušam dinosauruse takozvanog progresivnog roka – grupe kao što su Emerson, Lake and Palmer, Yes, ili Genesis. Svojevremeno ih je pank revolucija ismejala i oduvala sa scene, a reč je o vrhunskoj muzici koja je, eto, uspela da nadživi onu koju je stvarao Džoni Roten. Makar u mom plejeru. Pod onu odrednicu “uvek”, moram da dodam, svakako spadaju i Bob Marli i Majls Dejvis.  

Godinama ste jedan od najomiljenijih profesora beogradskog univerziteta. Kako vam uspeva da zadržite pažnju mladih ljudi tako da im “predavanja prolete kao minuti”, kako sami kažu?

Nema tajni. Morate voleti svoj posao i ljude s kojima radite. Kad je reč o mom pozivu, morate, dakle, voleti i književnost i mlade ljude koji vas slušaju: iz toga se rađa silna i neprolazna želja da im svoju ljubav prema književnosti prenesete u što je moguće većoj meri – ne kao nešto što će im pomoći da polože ispit, nego kao nešto što će ih oplemeniti i ostati u njima zauvek. Velika je radost kad vam se učini da ste svojim studentima otvorili neke svetove u koje će i kasnije rado navraćati. Život je lepši i bogatiji ako umete da čitate.

Pročitajte još:

Četiri decenije Kišove Grobnice

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box