Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/24.02.2019.

“Osuđenici” – greške na koje nemamo pravo

vizuelne-umetnosti
  • Jelena Jeremić
Autor fotografije:
Razgovarao: Roman Jević


Samostalna izložba slika i crteža "Osuđenici" Vladimira Miljkovića, u Kući kralja Petra I  dobra je prilika za razgovor sa mladim talentovanim slikarom Vladimirom Miljkovićem. Zainteresovani posetioci moći će da pogledaju izložbu do 28. februara. 

Koja je osnovna ideja postavke ,,Osuđenici“ i  koju poruku šaljete publici?

Radovi imaju cilj da podsete, upozore, svedoče i provociraju na dijalog. Poruka može biti jasna samo ako publika prepozna na koje probleme ove slike ukazuju i na koje greške naše društvo više nema pravo.

Kojim okolnostima možete najviše da zahvalite za inspiraciju?  

Inspiracija za ovu postavku je vreme. Vreme, koje je prošlo nekim drugim ljudima i ovo vreme koje sada prolazi meni. Na osnovu tog vremena, gradim stav koji oblikuje i moje vizuelno izražavanje. 

Dolazi do izražaja vaše interesovanje za istoriju. U vašim radovima, prepliću se istorija, politika, sociologija... Pored osuđenika sa Nirnberškog procesa, mogu se uočiti i nacističke SS uniforme sa svastikom, zastava Islamske države sa polumesecom, cionistički simbol i crvena zvezda petokraka. Šta je zajedničko za te totalitarne ideološke i verske poretke? I da li postoji kontinuitet nasilništva i totalitarizma posmatrajući ideje i delovanje tih pokreta kroz čitav 20. i 21.vek?

Istorija je polazna tačka u građenju ovih radova, ali i argument. Zato ne možemo verovati samo jednom izvoru informacija, jer onda izostaje ono što je istina. Važno je prepoznati kada se manipuliše idejama, verom, ljudima. Neke ideologije prošlih režima su se infiltrirale u sve pore društva do te mere, da prosto nema naznaka kada će isčeznuti. Nasilništo i totalitarizam su svakako prisutni, s tim da su njihovi izvršitelji danas, daleko perfidniji. Nijedna od gore navedenih organizacija i režima nikada nije bio prijatelj umetnosti, pogotovo kod nas. To jasno svedoči o napadu na slobodu!

Kakva je odgovornost umetnika prema društvu i epohi u kojoj živi, radi i stvara? Da li smatrate da umetnik može svojim radom da utiče na svest i stavove ljudi, nasuprot bombardovanju informacijama i svakodnevnoj propagandi sa masovnih medija?

Nažalost, sve manje verujem da može. “Njih” je više i bolje su raspoređeni.

Od kraja Drugog svetskog rata pa do danas, kultura je često zanemarena, nekada čak i zabranjena, odbačena i u medijima suptilno okarakterisana kao manje interesantna. Plašim se da će nas to skupo koštati, jer su kultura i jezik jedini identitet jednog naroda.

Umetik samo može da bude svedok svog vremena. Ovom izložbom, pokušao sam to i da budem, koristeći primere i događaje iz prošlosti koji prete da se ponove u našem vremenu. 

U jednoj prostoriji, posetioci izložbe mogu videti i portrete našeg proslavljenog glumca Ljube Tadića i boksere Maksa Baera i Rokija Marćana. Šta je ono što ih povezuje?

Pomenuti radovi nastaju nakon slike “Nirnberg”, i na jedan drugačiji način prikazuju sud i sradanje.

Portret glumačke gromade Ljube Tadića je zapravo u službi portreta Sokrata, čiji je lik Ljuba maestralno tumačio u drami “Odbrana Soktarova i smrt”, 1971. godine. Sokrat, otac etike, koji je stradao za ideju o plemenitijem čoveku i boljem svetu, doživeo je istu sudbinu kao nacisti u Nirnbergu 1945-1946. koji su na svojoj duši imali milione nevinih ljudi. Portreti čuvenih boksera Maksa Baera i Rokija Marćana, kao i njihove životne priče, imaju cilj da posmatrača uvedu u jedan i ne toliko drugačiji proces suđenja. U takvoj situaciji, sudnicu zamenjuje ring, šampion brani svoju titulu poput ideala, izazivač misli suprotno, a tu je i sudija od čijeg savesnog suđenja zavise obojica. Publika je poput porote, koja krvožedno očekuje kraj. Jedina razlika sa predhodnim primerima je u tome što je radnja umesto verbalnog, fizičkog karaktera. 

Na većini slika ,,Disident“, ,,Sram“, ,,Sumnja“, ,,Porodično stablo“, ,,Epidemija“, ,,Nirnberg“ portreti su zamagljeni, zamućeni, i ne može im se jasno videti lice, što ostavlja još jači utisak. Koja je ideja ,”intervencije“ na portretima?

Ideja je da kroz sve te portrete, figure, kompozicije i planove, pokušam da iskažem svoj lični utisak i moje shvatanje sveta u kojem živimo. Naravno, to je više nego opšte objašnjenje i ono može biti univerzalno za sve moje slike, ali pokušavam da odem korak dalje u vizuelnom prikazu i da oslikam ne samo spoljašnjost, već i enterijer portreta. Tada se mešaju tkivo, emocija i karakter. Rezultat je bogat kolorit i jedna amorfna forma, koja je možda nekome morbidna, ali je ipak jedan iskorak, a to meni mnogo znači.

Da li su radovi pojedinih domaćih ili inostranih slikara ostavljali utisak na vas i predstavljali istovremeno neku vrstu uzora? I koje biste slikare izdvojili?

Naravno! I sugurno da se njihov uticaj u većoj ili manjoj meri može prepoznati na mojim radovima. S obzirom na istoriju našeg naroda, ipak se slikarstvo održalo i danas ima bogato kulturno nasleđe. Uvek kada nabrajam neko izostane, ali recimo da od naših slikara volim Đorđa Krstića, Petra Lubardu, Miću Popovića, Petra Omčikusa, Dadu Đurića, crteže Vladimira Veličkovića, Marka Čelebonovića… Od inostranih, verovatno su najviše uticali Arnulf Rainer, Džon Hartfild, Robert Roušemberg, Francis Bejkon, Frenk Oerbah, Viliem De Kuning… 


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

EKSKLUZIVNO: INTERVJU SA FOTOGRAFOM BITLSA, DONALDA TRAMPA... HARI BENSON: NISAM BIO ROKENROL FOTOGRAF


S obzirom da trenutno pohađate doktorske studije na FLU, da ste prethodno završili master u klasi profesora Radomira Kneževića, da li, pored slikarstva, planirate  da se  budućnosti bavite profesorskim pozivom?

To je jako odgovoran posao. Profesori su ljudi koje pamtimo za ceo život, pogotovo kada pričamo o studijama drugog ili trećeg stepena, kada neke od njih i sami biramo. Zato je od izuzetne važnosti da taj profesor bude jaka ličnost, sigurna u svoje stručno i pedagoško znanje. Pored odgovornosti, bar u mom pozivu, ako je organizacija dobra, to može biti jedan jako lep i dinamičan posao pun harmonije i duhovnosti. 

Biografija

Vladimir Miljković rođen je 10.juna 1994. godine u Šapcu. Diplomirao je 2017. godine na Fakultetu Primenjenih umetnosti u Beogradu, odsek grafika i knjiga. Master studije završio je na Fakultetu Likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, u klasi profesora Radomira Kneževića, sa prosekom 10. 2018. upisao je doktorske studije na istom fakultetu.

Izlagao je na XVIII Bijenalu studentskog crrteža 2015, Bijenalu studentske grafike 2016, FESTUM 2015. i 2016. godine, izložbi Portret u galeriji Stambol kapija 2015; Linoart 2016; Izložba UGA u art-holu zgrade Politika, EX-YU jubilej konkuts za grafiku 2016.

Dobitnik je pohvale na konkursu za crtež fondacije Vladimira Veličkovića u galeriji Haos 2016, a izlagao je na međunarodnoj izložbi minijatura Rochester Contemporery art Centar New York. U šabačkom Narodnom Muzeju izlaže na 61.i 62. Oktobarskom salonu, a izlagao je i na Niš Art fondaciji u galeriji Filip Moris u Nišu i u Kući legata u Beogradu 2018. godine.



POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box