Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/6.04.2019.

Ervin Ćatović: Kosovski pejzaži sećanja

vizuelne-umetnosti
  • Lična arhiva
Autor fotografije:

Razgovarao: Roman Jević



Ovogodišnja Prolećna izložba u Paviljonu “Cvijeta Zuzorić” sadrži preko 120 radova umetnika iz Srbije i regiona. Izložba je otvorena 21.marta, prvog dana proleća, jubilarni 90. put, uz napomenu da ove godine Udruženje likovnih umetnika Srbije proslavlja stogodišnjicu postojanja.

Ervin Ćatović je dobio Zlatnu paletu za slikarstvo, Vukašin Milović Zlatno dleto za sklupturu, Lidija Atanasijević Zlatnu iglu za grafiku, a Radomiru Kneževiću je dodeljena nagrada za proširene medije.

Prema navodima žirija, kojim je predsedavao član UO ULUS-a Bojan Otašević, zajednički imenitelj za sve laureate jeste da su ,,u pitanju stvaraoci koji su već decenijama prepoznati i valorizovani na domaćoj i međunarodnoj umetničkoj sceni".  Pored Otaševića, žiri su činili članovi Umetničkog saveta ULUS-a Anđelka Bojović i Vesna Ristovski, predsednik UO ULUS-a Miroslav Lazović i kustoskinja ULUS-a Olivera Vukotić.

Ervin Ćatović, kako je naveo žiri, polazi od ličnog, intimnog i snažnog unutrašnjeg impulsa koji poetsko uobličenje dobija u fragmentima prirode.

To je istovremeno odličan i važan povod za razgovor sa Ervinom Ćatovićem, dobitnikom Zlatne palete za slikarstvo.

Pobednička slika ,,Sećanje“ je izrazito koloritna, ekspresionistička, spektar boja oslikava vaše emocije i raspoloženje. Da li biste otkrili poruku koju slika šalje publici, ono što vas je inspirisalo ili biste ostavili posmatračima da sami analiziraju?

Poruka je univerzalna i ne bih želeo da u njoj otkrivam šta je mene inspirisalo, ostavio bih posmatračima da sami analiziraju moju poruku, uvek pokušavam da pravim svoj film, svoju likovnu priču i moje slikarstvo je vrlo prepoznatljivo i po tom asocijativnom motivu to jest po asocijativnoj poruci kojom prepuštam likovnoj publici da sami nađu svoju likovnu tematiku po želji, u stvari šta njih na mojoj slici asocira. Verovatno neće biti istovetna analiza kod svakog posmatrača ponaosob, ali to i jeste poenta realizacije moje likovnosti. Neka svako u slici pronađe svoje uzbuđenje. Neka svako u slici pronađe svoj mikrokosmos.  

Koje slikarske tehnike koristite pri stvaralaštvu? I gde tražite inspiraciju za pejzaže?

U poslednje vreme koristim akril na platnu, iz razloga što dosta temperamentno i brzo slikam. Ranije sam radio ulje na platnu, i sada se ponekad ulju vraćam kao sjajnoj, recentnoj i već klasičnoj likovnoj, slikarskoj tehnici, ali akril mi je pogodan zato što se slici brzo vraćam, i na taj način mogu brzo da intervenišem. Ono se brzo suši, stvara fine glazure koje postižem koristeći akrilnu boju na vodenim bazama, a opet kada želim pastu, izvlačim kao da slikam uljem na platnu. Znači, pokušavam da od svakog slikarskog materijala ili tehnike izvlačim maksimum što tehnika pruža. Inspiraciju za pejzaž uglavnom izvlačim iz svog unutrašnjeg nemira, uglavnom su to, kako i sami vidite, vrlo dinamične i temperamentne slike i ja tim iskazujem pejzaže moje prošlosti, detinjstva, sećanja. To je memento na moj život i moje stvaranje.

Dolazite iz umetničke porodice, vaš otac Hilmija Ćatović bio je slikar koji je stvarao, predavao i bio poštovan širom bivše Jugoslavije. Pored talenta i ljubavi prema slikarstvu koje ste nasledili od oca, da li je bilo teško izgraditi sopstveni prepoznatljiv stil?

Kada se radio o mom ocu Hilmiji, koji je bio veliki slikar i veliki profesor, moram pojasniti da sam izrastao u njegovom ateljeu, a da sam kasnije na Fakultetu umetnosti bio u njegovoj klasi. To je bila slučajnost, zato što u to vreme, u Prištini, gde sam studirao, i na fakultetu gde je moj otac predavao, upravo mi, nealbanci, smo studirali u klasi profesora Hilmije Ćatovića. Tu su bili Srbi, Crnogorci, Muslimani, znači svi studenti koji su govorili srpskim jezikom, a sve ostale klase su bile na albanskom jeziku. Tako da sam po nekom reciprocitetu, ključu i ja bio u njegovoj klasi.

Moram priznati da je bilo vrlo teško izgraditi sopstveni, prepoznatljiv stil: živeti uz velikog slikara, čije je stvaralaštvo prepoznatljivo u bivšoj Jugoslaviji i napraviti svoju likovnu priču, poetiku i rukopis nije bilo ni malo lako. Nisam se samo ja trudio, već i moj pokojni otac je znao da ja negujem jedan drugi nerv, temperament koji je on pokušao da pretoči u likovni rukopis. Učio me je kako da ga u dobrim stvarima kopiram, a opet da budem svoj. Nije bilo lako, ali godine vrednog i predanog rada su stvorile prepoznatljiv stil.

Ko su vam bili slikarski uzori na početku karijere? I da li biste izdvojili umetnike klasičnog slikarstva čiji vam se radovi najviše dopadaju?

Prvi uzor mi je bio sam otac, ali pošto sam pokušavao da se odvojim od njegove tematike i da uđem u svoj likovni rukopis, pokušavao sam i gledao uspešne stvaraoce i profesore, kako na mojoj akademiji tako i šire. Sećam se da su u jednom periodu u mom slikarstvu te jarke crvene i crne boje podsećale malo na stvaralaštvo velikog slikara Petra Lubarde, koji je ujedno bio i profesor mom ocu u srednjoj umetničkoj školi u Herceg Novom; zatim tu je bio i Milo Milunović koji je imao jedan neverovatan rafinman u umetnosti i pokušavao sam da se naslonim na njegovo slikarstvo. Takođe, pratio sam sve što je bila savremena umetnost, ne prateći trendove, jer trend nikad nije bio motiv za koji sam se opredeljivao, jer smatram da je stvaralaštvo, odnosno dobra slika nešto vrednije i više od samog trenda u umetnosti. Pokušavao sam da naučim od velikih stvaraoca ono što se moglo naučiti.

Da li je neka slika sa ovogodišnje Prolećne izložbe na vas ostavila poseban utisak? Koje biste slike i autore izdvojili?

Izložba je jako dobra, vrlo je recentna, ima veliki broj stvaralaca na izložbi, jedan broj autora i nije prošao u drugi krug i nije mogao da izloži svoju sliku, jer je žiri za selekciju izdvojio preko 120 slikara i naša su se dela našla na postavci. Ima veoma dobrih dela, ali ne bih nikog posebno izdvajao. Ima prepoznatljivih stvaralaca koji su dugo sam vrh srpske likovne scene, ima i mlađih, ima puno i moje srednje generacije. Ima veoma dobrih radova, i ja bih ipak ostavio likovnoj kritici i publici da se time pozabave.

S obizorm na to da se bavite i profesorskim poslom, da li smatrate da je sa studentima potrebno više praktičnog rada i da li ste zadovoljni osnovom sa kojom dolaze na studije? Da li mislite da škole slikanja i radionice crtanja mogu pomoći deci i mladima, pre nego što dospeju do fakulteta? Koji je to period odrastanja i sazrevanja kada se mladi umetnik izdvaja iz šablona i počinje da gradi svoj prepoznatljiv stil?

Da, svakako mislim da je studentima potrebno više praktičnog rada, pogotovo na akademiji, rad od pet dana, šest dana, cele sedmice je malo. Jer umetnost je nešto što ne možemo vezivati za školski čas, za čas u nastavi na fakultetu. Umetnost se doživljava, vidi, oseća. I mislim da uporedo sa teoretskom nastavom, koja je jako potrebna, praktična nastava je u stvari toliko potrebna da vežbe i samostalan rad iziskuju i prostor i vreme svakog studenta ponaosob. To je ono što fakultet umetnosti izdvaja od ostalih fakulteta i neguje jedan homogen i nadasve kontinuirani rad gde iz godine u godinu pokušavate studente da naviknete da im je fakultet druga kuća, da pokušavate da im usadite da što više budu sa svojim delom i da se jednostavno mora u umetnosti dosta raditi, ne bi li se napravila ozbiljna priča, jer nikad za dobru sliku i crtež nema dovoljno vremena. Uvek se može bolje i više.

Što se tiče škola slikanja i radionica, one mogu pomoći deci i mladima, ali imamo loša iskustva. U predškolskom uzrastu, u nižim odeljenjima osnovne škole, uglavnom sva deca su kreativna, na neki način talentovana, ali se po nekom čudnom reciprocitetu stvari, deca kasnije udaljavaju od umetnosti. Verovatno jer im školski sistem nameće druge nastavne sadržaje koji ih više okupiraju nego Likovno vaaspitanje i onda je potrebno ponekad, pored osnovne škole, decu voditi kroz kreativne radionice u okviru školskog sistema, ili galerija i privatnih škola.

Svakako tim mladim ljudima će rad i kreativnost pomoći bez obzira čime će se baviti. Ne moraju svi biti umetnici, nastavnici likovnog, dizajneri, ali će kroz obrazovanje postati ljudi koji su estetski i etički više potkovani, obrazovani, koji će imati ispunjen i vokabular, i stil ponašanja, i stil odevanja i sve ono što krasi jednog mladog intelektualca, ili bi makar trebalo tako biti. Bez obzira kojim će se poslom jedinka baviti u životu, poznavanje umetnosti, poznavanje umetničkih normativa, dizajna, kreativan odnos prema svetu pomoći će mu da na jedan uspešniji, inventniji način dođe do samoga sadržaja.

Kao kulturni radnik, pokazali ste i u praksi brigu za kulturu i kulturnu baštinu u Novom Pazaru, gradu u kojem živite. Pre desetak godina ste se žalili tadašnjem ministru kulture Predragu Markoviću na stanje u kojem se nalazila stara tvrđava. Da li je došlo do rekonstrukcije i kakvo je danas stanje tvrđave?

Moje prvo radno mesto bilo je vezano za Kulturni centar u Prištini, tamo sam bio i kustos i urednik likovnog programa, i glavni urednik i dugo sam se bavio ne samo galerijom koju sam vodio i izložbom slika, nego i svim ostalim medijima u umetnosti. Bavio sam se i organizacijom sadržaja iz vizuelne umetnosti, teatra, filma, muzičkim i književnim svečanostima, sve što su i tada veliki centri za kulturu imali kao svoj svakodnevni repertoar. Briga za kulturu i kulturnu baštinu je nešto što bi trebalo da sve nas ponaosob i te kako vezuje i ja ne vezujem brigu samo za Novi Pazar, govorim i za Kosovo i za Prištinu.

Moj otac je bio profesor slikarstva, majka profesor književnosti, dugo se i puno pričalo u kući o kulturi, umetnosti, tradiciji, kulturnoj baštini, o različitosti koja je bila evidentna, ne samo na Kosovu, nego i sada u Sandžaku. Mi možemo zahvaliti Bogu da sam rastao u takvim sredinama u kojima smo imali jako puno istorijsko kulturnih sadržaja, bogatstvo kulturne baštine i ta ostavština je prepuštena čoveku da se njome bavi, u mnogim slučajevima, na neuspešan način.

Tako se desilo da su spomenici kulture u mnogim krajevima zapostavljeni, da se njima nije mnogo bavilo i da su iziskivali jedan ozbiljniji i recentniji prilaz. Ja sam se kao kulturni radnik, likovnjak, čovek koji je rastao u tom miljeu, vrlo rado hvatao u koštac sa tim problemima, smatrao sam da svako može dati svoj doprinos. U jednom momentu kad me je palo da budem na položaju gde sam rukovodio kulturom u okruženju, tada sam tražio od Predraga Markovića, tadašnjeg ministra, da se sanira i rekonstruiše bedem stare tvrđave u Novom Pazaru, što je u međuvremenu i urađeno. Pokušavao sam se oglašavati i pomoći i u drugim slučajevima, gde je kultura bila stvar nebrige institucija i ljudi.

Ponekad nažalost bezuspešno pokušavamo da promenimo neke stvari, ali entuzijasta kakav sam, čovek mog položaja i umetničke orijentacije mora se time baviti nesebično i mora u tome istrajati. Ja sam pokušavao svih ovih godina, a trudiću se i dalje, da kulturna baština moga kraja, Srbije i Crne Gore i šire, gde god budem imao priliku da pozitivno utičem, ja ću to pokušavati. Mnogi moji profesori kojih se sećam su dosta napravili na tom planu, pokušaću i ja da dam mali doprinos zaštiti kulturne baštine i promovisanju iste.

Pored Univerziteta u Novom Pazaru, profesor ste i na Fakultetu umetnosti Univerziteta u Prištini, ispostavi u Zvečanu. S obzirom na stalne političke napetosti na severu Kosova, da li stanovništvo sa tih prostora ima mogućnosti da posećuje kulturne događaje? Vaša izložba ,,Šuma“ je, čini se, imala dobar odziv publike pre nekog vremena?

Da, pored Univerziteta u Novom Pazaru, profesor sam na fakultetu u Prištini, koji je sada u stvari Srpski univerzitet u Severnoj Mitrovici. Ja sam na tom univerzitetu ponikao, bio sam student i postdiplomac, tu sam i počeo da radim nakon godina provedenih u kulturi, sva zvanja sam stekao na tom fakultetu. Igrom slučaja, jedan od osnivača Fakulteta umetnosti je bio i moj pokojni otac. Smatram da je to jedan ozbiljan fakultet, koji pored likovnog ima i dramski i muzički odsek, vrlo je prepoznatljiv i u ono vreme kao i sada. Sve ove godine su stvorile probleme u regionu, ratove, iseljenja, nezavidne naše situacije gde smo svi za jedan kratak period morali da napustimo i rodna mesta, i grad u kojem smo boravili.

Zatim je došao period u kojem smo mogli da se opet vratimo na Kosovo, u pitanju je bio jedan od najvažnijih i najdražih trenutaka kad smo se vratili sa fakultetom na Kosovo, u Severnu Mitrovicu, stvorivši mogućnost da možemo ponovo da radimo. Mladi ljudi, ne samo sa Kosova, nego iz okruženja, koji su i ranijih godina gravitirali ka fakultetu, sada su naši redovni studenti. Ono što krasi taj fakultet je sjajan tim profesora: slikara, vajara, grafičara, dizajnera, muzičara, glumaca, režisera, ljudi koji su od nemogućih uslova, koji su bili u početku, doveli do iznenađujuće dobrih rezultata.

U saradnji sa Republikom Srbijom uspeli smo da uzdignemo fakultet umetnosti na jedan recentan nivo. Sve to daje na uvid da se radi o veoma ozbiljnom fakultetu, koji je osnovan davne 1974. godine kao drugi Fakultet umetnosti u Republici Srbiji, pre Novog Sada, Niša, Kragujevca, Novog Pazara. Radi se o fakultetu koji po svom značaju, istoriji, sadašnjem radu zavređuje svaku pažnju.

Što se tiče umetničkih sadržaja u Severnoj Mitrovici, trudimo se da damo suštinski značaj, da budu kvalitetni sadržaji, da bude rafinman umetničkog doživljaja, što nije uvek lako… Imamo i galeriju gde možemo da izlažemo i mi redovni profesori, i profesori sa strane, i naši studenti. Pravio sam izložbu pod nazivom Šume, jedan metaforičan projekat i bilo je jako dobro posećeno, i na otvaranju i svih mesec dana koliko je trajala, i moram reći da upravo taj naš neverovatan senzibilan odnos koji imamo prema Kosovu, tu neraskidivu nit koja nas veže sa Kosovom, izrodila je jednu recentnu umetnost koju stvaramo i reprezentujemo u Mitrovici i Zvečanu.

Izložbe naših studenata su zapažene ne samo na severnom Kosovu, već i kada izlažu u drugim gradovima Srbije, imaju nešto autentično što nosi naš fakultet. Ja sam u zvanju redovnog profesora, vodim kreativno crtanje na četvrtoj godini. To je predmet koji me ispunjava, uz slikarstvo, i pričinjava mi zadovoljstvo edukativan rad sa studentima.

Da li se u Beogradu ove godine može očekivati izložba koja bi obuhvatila veći opus vašeg stvaralaštva? I kada beogradska publika može očekivati novu postavku vaših radova?

U Beogradu sam izlagao više puta, sve su to bili sjajni prostori, galerije, izlagao sam samostalno u Kolarcu, galeriji 107 u Zemunu, na Senjaku, izlagao sam i u ULUS-ovoj galeriji u Knez Mihailovoj. Ti projekti su bili zapaženi i ostavili dobar utisak na publiku. Izlagao sam na sijaset kolektivnih izložbi i u većini slučajeva sam bio po pozivu. Ono što je zadovoljstvo, u velikom likovnom centru kao što je Beograd, slobodno ću reći najvećem na Balkanu, mene je takav centar uvek lepo prihvatao, ja sam mu se vraćao sa ponosom i zadovoljstvom, moje stvaralaštvo su kritika i publika uvek lepo prihvatali.

Nadovezujem se i na priču koju je svojevremeno moj pokojni otac govorio, koji je u Beogradu imao veliki broj svojih izložbi i mnogih nagrada, uticao je i na mene da sam od malena zavoleo Beograd. Beograd poznaje dobro umetnost, dobru sliku, uvek ću se rado vratiti, neke stvari ne zavise od mene, zavise i od likovne kritike, od ljudi koji se bave kulturom. Kada pozovu, vrlo rado se odazovem, u suštini to mi je i obaveza.


Ervin Ćatović rođen je 12.septembra 1966. godine u Prištini. Fakultet likovnih umetnosti i postdiplomske studije završava na FLU u Prištini. Tokom studija boravio je više puta u Italiji i Francuskoj. Član je ULUS-a od 1991. godine. Radi kao redovan profesor na FLU u Prištini (Severnoj Mitrovici) i profesor je na Univerzitetu u Novom Pazaru. U bogatoj karijeri izlagao je pored gradova u Srbiji (Beograd, Niš, Novi Pazar, Novi Sad, Priština, Mitrovica, Vranje, Prokuplje, Čačak) i u Crnoj Gori, BiH, Hrvatskoj, Nemačkoj, Norveškoj, San Marinu...


PROČITAJTE I:

REMEK DELA IZ PALATE KIĐI U BEOGRADU


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box