Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/13.11.2019.

Autoportret kao pokušaj samospoznaje

vizuelne-umetnosti
  • Privatna arhiva
Autor fotografije:
Razgovarao: Roman Jević / Foto: Privatna arhiva



Na nedavno završenoj izložbi slikarsko-grafičke sekcije ULUPDS-a (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije) značajno mesto našao je rad mlade beogradske slikarke Jovane Dragić.

Jovana Dragić se pored slikanja bavila i pedagoškim radom kao nastavnik likovnog u osnovnoj školi.

Njeni radovi iskazuju jak senzibilitet i ovo je dobra prilika za razgovor sa umetnicom, jer je ove godine je učestvovala na tri kolektivne izložbe i time obezbedila svoje mesto u kulturnim tokovima života Beograda.

Nakon ovogodišnje prolećne grupne izložbe u paviljonu Cvijeta Zuzorić, zatim Galerije Narodne banke Srbije, ovom prilikom ste tokom oktobra izlagali u Konaku Kneginje Ljubice. Kakvi su vam utisci i koliko ste zadovoljni vašim radom u 2019. godini?

Iskrena da budem, nisam baš zadovoljna jer je ciklus slika „autoportreti“ ostao nedovršen, pa je izostala samostalna izložba. Rad na ovom ciklusu je nešto što me očekuje i početkom naredne godine, a tada će priča biti zaokružena samostalnom izložbom.

Šta vam je bila inspiracija i kako ste došli na ideju da naslikate autoportret (sa naočarima)?

Autoportreti su moj pogled ka sebi. Neki moj pokušaj samospoznaje.

Koju tehniku koristite i kakvu poruku šaljete publici ovim širokim spektrom boja?

Crtam flomasterom na platnu, bez prethodnog skiciranja, zatim crtež bojim uljanim bojama. Volim jarke, žive boje, jer me kreativno stimulišu. Poruka je kao i lepota u oku posmatrača. Može je biti a i ne.

Kako je zanimljivo zapazila profesorka Ivana Šošić Barac, vaše slike teže da predstave pritisak ubrzanog življenja na međuljudske odnose. Kako se vaš pogled na društvene pojave i savremeni način života novog vremena reflektujete na vaše radove? Da li je to poruka da zastanemo i obratimo više pažnju na boje i oblike i svet oko sebe a manje na svakodnevnicu, obaveze i stres koji pritisakaju savremenog čoveka?

Profesorka Ivana Šošić Barac je moje radove iz ciklusa „izgubljene duše“ doživela na taj način. Ne postoji obrazac u kome bi se moje slike mogle tumačiti. Ako onom ko ih posmatra bude želju da o njima razmišlja, već se oteo od te svakodnevice. Tumačenje uvek ostavljam posmatraču.

Da li vam je još neki rad kolega privukao pažnju na grupnoj izložbi?

Recimo „Sav taj bluz“, digitalna grafika Ane Marinović.

Kako je studiranje na Fakultetu likovnih umetnosti i rad sa profesorima , mentorima uticao na vaš stil slikanja?

U crtačkom smislu značajno su mi pomogli časovi večernjeg akta.

Bavili ste se radom sa decom, da li nakon master studija razmišljate da upišete doktorske i da nastavite sa akademskom karijerom?

Ne razmišljam o doktorskim studijama i akademskoj karijeri. Rad sa decom je interesantan i dinamiĉan, a naročito ume da fascinira kreativnost dece sa autizmom.

Ko su vam bili uzori od domaćih i svetskih slikara, kada ste se odlučivali da će slikanje biti vaš životni poziv?

Ne mogu zaista da kažem da sam imala uzore. Divim se radovima Egona Šilea ali mi nije bio uzor. Dopadaju mi se radovi kolege Vuka Vučkovića.


Jovana Dragić rođena je u Beogradu, gde je završila osnovno i srednje obrazovanje. Nakon diplomiranja na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti upisuje Fakultet primenjenih umetnosti - smer slikarstvo u klasi profesorke  Anđelke Bojović, a master studije zavrsava 2013. godine. Učestvovala je na brojnim grupnim izložbama, a trenutno priprema samostalnu izložbu.


PROČITAJTE I:

IZLOŽBA "SRPSKI KRALJEVSKI PORTRETI"


 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box