Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/14.10.2016.

Umetnici VS kustosi

vizuelne-umetnosti
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić, fotograf Aleksandrija Ajduković
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić, fotograf Aleksandrija Ajduković
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić, kustos Una Popović
  • Oksana Toskić, kustos Una Popović
  • Privatna arhiva, umetnik Vladan Jeremić
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva
  • Privatna arhiva, umetnik Vladan Jeremić
  • Oksana Toskić
  • Marica Radojčić Prešić, privatna arhiva
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Umetnici nemaju nikog bližeg od kustosa, po profesionalnoj liniji. A neki bi rekli da obrnuto važi čak i više. Jer, o čemu bi ovi drugi promišljali, šta bi kontekstualizovali, paradigmatizovali, dokumentovali, stavljali u diskurs... čime bi baratali, da nije vrednih ruku neimara arta.

Ali, s druge strane, kako bi se umetnici pozicionirali na sceni bez kuratora? Ko bi svedočio o njihovoj poetici i značaju za istoriju umetnosti? Ipak, iako prirodno jedni na druge upućeni, danas su često u koliziji.

Kako je do toga došlo? Zanimanje umetnik postoji odvajkada, bilo da je umetnik u službi magije, religije, moći mecene, bilo sopstvenih težnji i interes(ovanj)a.

− Kustos postaje zvanje tek sa osnivanjem prvih muzeja, u doba prosvetiteljstva velikih sila XVIII veka. Kustosov posao bio je da brine o kolekcijama i time stvara identitet nacije ili postavkom dokazuje njenu (političku) dominaciju, da obrazuje širu publiku, lično se ne eksponirajući suviše – objašnjava Maida Gruden, urednica likovnog programa DK „Studenski grad“. Tek početkom XX veka, umetnost počinje da se otima institucijama, ali time kuratori ne gube ništa od svoje uloge. Štaviše, funkcija im se usložnjava.

Danas, na Zapadu, reč „kurator“ može da se upotrebi uz rođendansku žurku, izbor fotografija na Instagramu, pa čak i uz kuhinju.

− Nije to loše, tako je izraz postao narodskiji, manje apstraktan − smatra Una Popović, kustoskinja Salona Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. S druge strane, i svako ko se dohvati četkice sebe naziva umetnikom, što profaniše tu odrednicu.

Kustosi kao zabavljači

Dug je put kustos imao da pređe od sporedne role do zvezde, a jedan od prvih koraka na tom putu vezuje se za otvaranje Muzeja Moderne umetnosti u Njujorku 1929. godine. Tada kurator počinje da komunicira sa živim autorima, ali i gledalac postaje njegov aktivni sagovornik. Dalja demokratizacija kulture nakon previranja 1968. godine, čini da kustos postaje i kritičar, menadžer, edukator, čak sa izraženom zabavljačkom crtom, a sve radi približavanja umetnosti narodu.  

Umetnost pak teži konceptu, novim medijima, izlasku iz klasičnih galerija, hrli svakodnevici, pa je kustosiranje ovih trendova, zapravo, subverzija u odnosu na tradicionalno shvaćenu ulogu kustosa. U tome se ističe Harold Zeman, začetnik „nove ere“ kustoskog prestiža. Dobro plaćenog posla, premda je umetnost kojom se bavio prezirala tržište.

Sada počivši, Zeman je stoga logična „meta“ eksperimenta Tanje Ostojić, naše međunarodno najpoznatije umetnice mlađe generacije. U performansu „Biću tvoj anđeo“, Ostojićeva je u stopu pratila Zemana, umetničkog direktora Venecijanskog bijenala 2001. Ljupko mu se smešila, pokrivajući čitav splet njegovih usputnih dužnosti – od eksluzivnih večera, preko konferencija za novinare, do zvaničnih i after party prijema. A sve aludirajući na basnoslovan budžet Bijenala i time apsolutnu moć kuratora. Zemanu se to izgleda nije svidelo, jer ju je isključio iz svih svojih narednih projekata.

Ali, Ostojićevoj je upravo takav pristup pomogao da se istakne (ili nametne), izađe iz senke mnoštva. I da ujedno potvrdi pravilo da malo ko u Srbiji može da uspe ukoliko ga nije prepoznao neko sa strane – bilo preko nagrada na međunarodnim „oktobarcima”, bilo preko umetničkog gastarbajtovanja. I veoma retko posredstvom izložbi koje su organizovali domaći kustosi u inostranstvu, intenzivno od devedesetih, kada je počelo i projektno finansiranje programa iz domena kulture i kada kustos i tu postaje važniji od umetnika.

Za sve je kriv taj Soroš, tada glavni finansijer, rekli bi konzervativci, premda se i na toj sceni desila podela. S jedne strane, na grupice kustoskih miljenika, sa realnim zaslugama ili bez njih, a s druge, čitave armije „anonimnih“ autora. Finansijski gledano, sve je manje para bilo za umetnike, a sve više za kuratore. Doduše, ni za sve njih, jer ovo je ipak mala bara, pa je profitirao uzak krug kuratora.

Oni što se nisu pripojili ničijem „toru“, ponekad bi digli glas protiv tog stanja. Marica Radojčić Prešić, matematičarka i vizuelna umetnica, sa dugim stažom u konceptualnoj umetnosti, kaže:

− Kustosi uglavnom misle da su bogomdani, a u stvari su listom lenji, neobrazovani i neprofesionalni. Umesto da, kao što treba, obilaze izložbe, oni se sa umetničkim radovima upoznaju preko interneta. Ne znaju čak ni da naprave postavku, premda im je to osnovni posao. Uplaše se kada je sadržaj prezahtevan, kad, recimo, treba da teče nekoliko projekcija istovremeno. U stanju su da zbog tog straha otkažu otvaranje. Zato sam navikla da sve konce držim u svojim rukama – ljutito će Radojčićeva.

To zvuči u redu, ali može upravo da bude izvor konfrontacija. Jer, najprofesionalniji kustosi insistiraju na saradnji sa umetnicima. Pa onda, tamo gde su ta vrata zatvorena, izostaje zajednički čin izlaganja. Isto važi i obrnuto, kad kurator ima „zakucan“ koncept, a na umetnicima je da se prilagode. O tome govori nedavna afera u kojoj je opet glavna – Tanja Ostojić.

Naime, kurator Bogomir Doringer pozvao ju je da učestvuje na izložbi „Ajnhajtclub” (Klub jugoslovenskih gastosa „Jedinstvo”) u bečkom MQ21, ali je pritom nije obavestio ko stoji iza koncepta. Da je, zapravo, naručilac austrijsko Ministarstvo inostranih poslova, s težnjom da dobije lepu sliku integracije emigranata. Prišavši radu ozbiljno, počela je da istražuje i (ponovo) se uverila u suprotno. Doringer je od nje tražio da svoj rad prilagodi osnovnoj zamisli, što je Ostojićeva odbila.

To se, inače, zove cenzura, ali se ponekad prilagođavanje podrazumeva. Nisu svi tog gabarita (doduše, s mnogo drugačijih veza) kao Tanja Ostojić. Pa pokleknu, promene originalnu ideju, utope se u želju kustosa.

− Zvezde kuratori ipak nisu više toliko dominantni kao što je to bilo devedesetih godina – smatra Vladan Jeremić, angažovani umetnik. I on prati hronološki sled od vremena kad su kuratori potisnuli istoričare umetnosti i kritičare, da bi njih danas istisnuli galeristi, menadžeri prodaje i producenti izložbi.

− Mada, rola kuratora je i dalje vodeća u dramaturgiji umetničkog sveta − navodi Jeremić i dodaje:

− Neki kuratori su sposobni da se uključe ravnopravno u proces stvaranja zajedno sa umetnicima i da doprinesu kvalitativno izložbi ili samom radu, dok velika većina samo „šopinguje” po poznatim galerijama, tj. naručuje poznata imena i izlaže ih u svom aranžmanu, zadajući sebi neku opštu i često površnu temu koja se uklapa u mejnstrim. Tako pokušavaju da svoje ime vežu za druga poznata imena i vode se neoliberalnom logikom brendiranja.

Jeremić označava dva suprotstavljena oblika dejstvovanja. Prvi, koji prevazilazi podelu rada na umetnika i kuratora i oba subjekta stavlja u radni, demokratski kolektivni proces. Drugi je hijerarhijski i uspostavlja jasnu liniju između uvaženog reprezenta kuratora i galeriste i sa druge strane, mesa za eksploataciju u svetu umetnosti.

Umetnost fotošopiranja

Zbog svega toga, umetnici danas rado preuzimaju ulogu kuratora, pa je tada i međusobno razumevanje veće zbog iskustvene upućenosti u problematiku stvaranja.

− Situacija se usložnjava kad je reč o radovima izvedenim u novim tehnologijama. Njih kustosi trpaju u isti koš, konglomerat nazvan „digitalna umetnost”, bilo da je reč o videu, 3D modelovanju, 3D animaciji… I pored neobaveštenosti, oni priređuju „autorske izložbe”, i o tome pišu, mahom po copy-paste šablonu. Istine radi, treba reći da ni umetnici koji se bave digitalnom umetnošću nisu na višem nivou. Najčešće je to „umetnost fotošopiranja” koja računa na tehnološku nepismenost najšire publike, ali i stručnjaka – navodi Marica Radojčić Prešić.

Iz svekolikog neznanja, rađaju se i skandali. Da neko uspe da podvali prestižnoj galeriji seriju digitalnih printova premazanih lanenim uljem kao originalne slike nekog poznatog realiste. To, srećom, nije često, ali poziva na pozornost. Na opštu uzbunu.

Saradnja ponekad ide i u dobrom pravcu, pa su kustosi, ukoliko su deo institucije, od velike pomoći u operativnom delu posla.

− Svojim autoritetom, poznavanjem tehničkih mogućnosti, olakšavaju formiranje postavke – objašnjava umetnica Aleksandrija Ajduković, čija je izložba fotografija „No name rivijera“ u toku u Salonu MSUB-a.

Aleksandrija je od onih stvaralaca koji dobro znaju šta hoće, pa ipak je sugestije kuratorke Une Popović prihvatila sa radošću. Jer, za nju je i sama izložba novi rad.

− Umetnicima je najčešće dosadno da prikazuju stare radove, ali su kustosi ti koji vide tu potrebu, upravo da bi im odredili mesto na sceni – kaže Ajdukovićeva.

Una Popović svojom dužnošću smatra i izvesnu relaksaciju publike, još uvek zbunjene savremenim tendencijama. Neki kuratori su rođeni menadžeri, sa osećajem za ideju koja ima prođu, a bez prave ljubavi prema umetnosti. Neki su, opet, pasionirani zaljubljenici, ali ipak malo ko šeta studentskim izložbama i poznaje scenu po vertikali. Radije se drže krema, jer tu je uspeh (manje-više) zagarantovan.

Umetnici su, takođe, često pasivni, zadovoljavaju se da prođu na konkursima ograničenog broja domaćih galerija. Samo retki „bunare” preko, obilaze belosvetske art dilere, ne bi li ih neko zapazio. Takvi znaju svoje mesto (mada je nekad nužno i da ga stavom precene), pa znaju i teorijski da ga obrazlože. Ali nisu svi rečiti, služe se slikom (skulpturom, instalacijom…) da izraze svoj osećaj i misao, pa su prepušteni kuratorskim odrednicama. Ili njihovom izostanku.

Neki, opet, pozajme tekst kustosa kako bi rečju objasnili šta su hteli da kažu. Neki i dalje veruju da reči nisu potrebne kad je u pitanju umetničko delo. Sve više njih veruje da im „kustosi nisu potrebni”, jer samo komplikuju, premda im jednima bez drugih nema istorijskog opstanka.

Iako je ovaj tekst napisan s namerom da bude objektivan, mnogo toga je prećutano, jer i sama spadam u armiju nepoznatih umetnika, u stalnom iščekivanju prepoznavanja. Ili je tek začeprkano u ovoj neprestano aktuelnoj i neverovatno širokoj temi.

Čitajte još:
Ana Radmilović  
Teofil Pančić   
Mihailo Medenica   
Dragoljub Draža Petrović   
Milica Piletić


 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
User
sonja pavicevic
16.10.2016.

izvanredn i zaista objektivan tekst koleginice

reklama box
reklama box
reklama box