Vizuelne umetnosti
vizuelne umetnosti/12.01.2017.

Nedoumice oko Paviljona Srbija u Veneciji

vizuelne-umetnosti
  • Marko Đoković
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

U nedostatku kulturne infrastrukture - što će reći, muzeja, profilisanih galerija, kritike, saradnje između kustosa i umetnika, vrednovanja kolekcionarstva, bez tržišta, dovoljno prostora u medijima  - logično je da jedan post na Fejsbuku izazove veliku pometnju u javnosti.

Naime, Živko Grozdanić Gera, umetnik, bivši direktor MSU Vojvodine, postavio je na svoj profil oglas da je srpski paviljon na Đardinima, u Veneciji, na prodaju. U stvari, Grozdanić je samo preneo ono što je video na TV-u, da Srbija želi da otuđi objekte od kojih nema koristi, a iziskuju troškove održavanja ili one koji su još predmeti podele imovine među bivšim SFRJ republikama.

“Zapanjio sam se što se među tim građevinama našao i Paviljon ‘Srbija’,  jer mi je bilo poznato da ga je kupio Milan Kašanin, direktor Muzeja princa Pavla i prvi komesar jugoslovenske postavke na Venecijanskom bijenalu, te da ga je Srbija nasledila”, objašnjava za Kaleidoskop  Grozdanić.  I što, bar kako on smatra, ovaj objekat ima veliki značaj za državu.

Poznavaoci Gerinog opusa listom su mislili da je provokativni post jedna od njegovih umetničkih akcija uperenih protiv režima, ali je širu javnost zapanjila razrada ove vesti u dnevnom glasilu Blic. List je, kao i Grozdanić, reagovao na prilog  B92 u kome se navode reči glavnog sekretara Ministarstva inostranih poslova Veljka Odalovića da Srbija želi da proda pet objekata u inostranstvu, u Moskvi, Nju Delhiju, Dar es Salamu i  “ono što je ostalo od bivše države na Venecijanskom bijenalu”.  Njih Srbija ne koristi, a plaća za održavanje 600.000 evra mesečno, rekao je Odalović.

Ministarstvo kulture i informisanja se od svega ogradilo konstatacijom da o navedenom nema nikakvih informacija, premda je ova institucija apostrofirana kao nadležna za rešavanje spornog pitanja. Ni MIP nije potvrdio vest o prodaji nabrojanih nepokretnosti, ali je ona pokrenula lavinu zamerki na račun uskraćivanja pažnje nadležnih Paviljonu  “Jugoslavija” iz 1938, sada “Srbija”,  iako sa starim nazivom iznad ulaza.

“U trenutku kad sam ja bio komesar,  kustos postavke Raše Todosijevića, 2011. godine, začudilo me je u kakvom je katastrofalnom stanju Paviljon”, Grozdanić prepričava.  Zatečen lošim elektroinstalacijama, on se zapitao zašto se situacija bar organizacijski bolje ne rešava. “Kad bi pripreme počele na vreme, bar ne bismo bili u pat-poziciji da koristimo skupe usluge domaćina, već bi deo posla obavili naši tehničari”, primećuje.

I navodi da je ovo samo deo šire slike o zanemarivanju savremene umetnosti u Srbiji. Postoje “fabrike” njenih činilaca - brojne akademije, ali sve posle je put u neizvesnost. Kako Gera ocenjuje, naši umetnici su na visini zadatka, ali im uslovi produkcije ne idu na ruku u tržišnoj utakmici. Čiji je deo i Bijenale.

Takođe, umetničko delo nastaje tek prolaskom kroz sistem (pomenutu kritiku, pozicioniranje od strane kustosa, obradu u stručnim časopisima…),  a kada nema sistema, nema ni realno vrednovanih artefakata, naglašava Grozdanić. Državu ne zanima, tvrdi, ni plasiranje domaćih autora na drugim bijenalima (a ima ih 50-ak) niti sajmovima, recimo, u Bazelu, apeluje.

Za poslednje možda ne treba kriviti naše vlasti (ni kulturnu strategiju)  jer druge međunarodne izložbe, dvogodišnje i ređe, pozivaju pojedince, dok samo u Veneciji države predstavlaju umetničke “reprezentacije”, naglašava multimedijalni umetnik Zoran Todorović. Todorović je sa Katarinom Zdjelar činio prestižni tandem 2009. godine.

Todorović deli Grozdanićevu zabrinutost tretiranjem savremenog vizuelnog stvaralaštva, podozrevajući da se niko odavde i ne bi selektovao za Veneciju, da Paviljon nije srpsko vlasništvo.

Ovako mu dođe kao da se Srbija još trudi da iscedi preostalih par kapi iz  “suve drenovine”,  odnosno, da bar nešto izvuče iz objekata – gubitaša, po našoj analizi izjava.

Ali u tome država ni sama nije ekonomična. Pa, kao što je već istakao Grozdanić, sve rešava u “zadnji čas”. Tako se traži i smeštaj za predstavike i tehničko osoblje uoči postavljanja radova, umesto da se kupi neki stančić, po vrlo povoljnoj ceni, budući da Venecija beleži pad populacije. Ovako bi to premostila većina zainteresovanih koja, na žalost, o tome ne odlučuje.

Samom Paviljonu se može još što-šta zameriti. Pored sporne struje, tu je i krov koji prokišnjava, ali je dovoljno solidan da izigrava magacin. Jer, kako magacina nema, eksponati i potrebni materijal se privremeno odlažu na krovu. Pravo je čudo, smatra Todorović, što se niko nije pozabavio projektom rekonstrukcije zdanja, u okviru Bijenala arhitekture u Đardinima. Arhitekte koriste isti prostor za izlaganje.

Istina, jednom je u skorijoj istoriji Paviljon obnovljen, baš 2009,  kad su nas predstavljali Todorović i Zdjelar, ali je i tome prethodio skandal. Ministarstvo inostranih poslova je te godine rebalansom budžeta ukinulo stavku na ime održavanja venecijanskog objekta, ali je naknadno obezbedilo sredstva. O uspehu popravki govori Grozdanićevo nezadovoljstvo stanjem galerijskog prostora već dve godine nakon obnove.

Možda je ovogodišnji izbor kustosa Nikole Šuice, tj. klasično slikarstvo Vladislava Šćepanovića, Dragana Zdravkovića i Milene Dragićević, direktna posledica neuslovnosti paviljona za prezentaciju dometa našeg  savremenog vizuelnog arta. Po mišljenju konceptualista, i ovo je pogubna odluka, i vraćanje “tri koraka unazad”, ali možda ima opravdanja u realnom stanju stvari. Šta je uzrokovalo duplo veći izdatak na ime učešća (200.000 evra) troje umetnika u odnosu na njihove prethodnike, ostalo je u još mutnijoj zoni spekulacija.

Ipak je sve, pa čak i izvesna regresija, bolja od mogućnosti da nestanemo sa najvažnije, a svakako najpoznatije manifestacije. Bez obzira na to što joj je uloga odavno - promocija državne kulturne politike. Dela koja odražavaju umetničku stvarnost mogu se videti na Kaselskim dokumentima i drugim visoko profilisanim izložbama, naglašava Todorović.

Kad bi se oglas koji je objavio Grozdanić na društvenoj mreži stvarno bazirao na istini, šta bi nam ostalo? Da se sporadično pojavljujemo u Veneciji, kao Crnogorci, zagrađujemo prolaze kao Makedonci, ili nas uopšte ne bude, kao umetnika iz BiH. Ili da kupimo drugi, skromniji prostor, kao Slovenci i Hrvati, što bi, čini se, najteže uspelo kad nismo u stanju da brinemo ni o onom što je već u našem vlasništvu.

Država kao da zaboravlja da su njeni reprezenti i umetnici, bar podjednako kao sportisti.

Pročitajte još:

Klasični umetnici o savremenoj umetnosti

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box