Ivan Tasovac u mantilu sa frizurom "Mladog Ajnštajna" stoji na lepom plavom tepihu ispred Muzeja savremene umetnosti na Ušću reka kojim su navodno još mitski argonauti plovili u potrazi za zlatnim runom samo uzvodno. I nama je ovde sve uzvodno….
Pročitajte još: PIKASO - RASPOJASANOST GENIJA
Ovde ulaze samo oni sa pozivnicom - kaže teta na ulazu.
Samo sa pozivnicom, ali opet ih sve skupa mrzi da traže pozivnice na proveru.
Ovde metalne stvari - kroz ovaj zavrzlamator.
Ako stavim ključeve tu, propašće - kažem.
Onda koleginici dajte s’ druge strane. Naravno, ja uvek volim da dam koleginici pa joj dam i ključeve i Kodak Easy Share C140 fotoaparat od 8.2 megapiksela i mobitel, a ona će na to da i dalje zujim.
Zu, zu, zu… Je l' imate još nešto metalno?
Da, kaiš, je l' treba i njega da skinem?
Ne - kaže ona glasom u kom se razabira da joj to i nije tako odbojan predlog na duže staze. Druga cica deli bele prospekte sa svetlo plavim fontom, a treća me kiti značkom u obliku muzeja, a on je, sasvim logično, u brainwash spinu u kom obitavamo i, kao što znamo, oblika je eksterijerne kulise iz "Paklene pomorandže". Super je značka stilizovana u obliku tri slova Y: why, why, why.
U prizemlju iza ograde, nalik konc logoru, performans na pesku devetog kruga pakla sa nadzornikom sa đavolskom psećom glavom egipatskog anubijusa na štakama, nalik na bezdušnog robota pozornika iz George Lucasovog THX-1138, a oko njega polunage drage devojke (i momci koji se tako osećaju) umrljane crnom farbom sa drečavo plavim kontaktnim sočivima izvode rutinu nalik na onu pratećih igračica na Bangers turneji Majli Sajrus ili Pusiket Dols.
Na spratu otmena, odmerena devojka kustos stoji pomno kao stražar pokraj malih ćupova na parketu. To čuvaš da posetoci ne bi ukrali? Kaže: Da - uz osmeh koji otkriva da joj je ta montipajtonovska situacija u kojoj se našla smešnija nego meni. Šta zna Srbin šta je eksponat, a šta đinđuva za poneti… Naročito ako ga nisu puštali ni u jedan bitan muzej u sopstvenom gradu celu dekadu.
A i ono ostalo unutra - pola toga da ste našli kraj kontejnera ne biste se ni okrenuli, a kamoli pomislili da mu je mesto u muzeju. Neki kič JB Titov multiptih, pa neke lego kocke koje vise kraj prozora, pa neka plastična budalaština na kojoj piše KLINIKA. Da li Švarcvald ili očna koju je tvorac ovog remek dela, čini se, izbegao u ključnom trenutku svog estetskog razvoja. Pa onda neka krugovalna Big Booty sa zdenca što je isto neka SEKVENCA. Art ili škart? Šta bi rekao Rolan Bart?
Srećom, taman kada sam dobazao do jedne od boljih stvari na postavci - drečavo žute slike pre prigodnog naziva datoj situaciji PIJANA KOČIJA Marijan Detonia iz 1935. pravi profi performeri su iskočili na scenu pred nju. Gradonačelnik Beograda (na lebu i vodi) Siniša Mali koji se bahato mahnita okolo kao kondukter mlečnog puta i znatno odmerenija Vrhovna Kancelarka Ana Brnabić u drečavom, svedeno queery rezedo kompletu koja zastaje da odmeri lezbo scenu na platnu Save Šumanovića. Fotoreporteri počinju da se bacaju oko njih strašnije nego one performeke dole po pesku i guraju me ka platnu iza mene.
Tu iskače sledeća Vril devojka vestalka, hvatajući me za belu košulju: Zaboga, ušli ste u sliku. Obrisaćete boju! Da, baš sam oduvek želeo da imam takvu kič fleku na košulji, a ne ovo što piše EFORTLESS TOM TAILOR 957872. Pa gužva je ženo…
Blicevi kao light speed na Milenium Falconu, jer tu je i skupštinski rokenrol dinosaur Maja Gojković koja se opasno približava pijanoj kočiji da bi, vozamo se na taljiga, ušla u nju kao Meri Popins with her rusty spoon full of sugar. Nju niko ne odmiče a crowd sad potiskuje Vril vestalku muzeja nazad ka slici iz koje sam ja malo pre izašao. Pazi da ti sada ne skineš boju, kažem joj šeretski. Ja sigurno neću, šišti ona besno svojim koloraturnim sopranom!
Kroz red penzionera blazirane posetiteljke izvode svoj ketvok kao na pisti, a prostor muzeuma je sav kao neispunjeni amiški ambar iz Piter Virovog “Svedoka”- ima mesta da mladi skejteri navežbaju svoje lupove bolje od Majkla Džej Foksa. Neki brkati deda u jelečetu se zagledao u drvenu skulpturu kao u davno izgubljenog rođaka: Odakle si krele?
Jedna posetiteljka ima zanimljiviji dezen na svojoj bluzi od pola eksponata na trećoj galeriji, a druga počinje ubrzano da diše čim je na crnoj skulpturi ugledala golog piše… Sva se glupavo zacenjuje od smeha i vadi svoj pametni telefon da ga uslika. Neka starija žena na to iskusno sad ću ja da slikam ovo šta ti slikaš! Ma slobodno, kaže ova i ne prestaje da se kliberi… Slikam je i ja za arhivu, jer ipak ne sreće čovek svaki dan ženu koju takve tinyest little sitnice mogu toliko da ispune do te metafizičke mere vrtoglavice. Zaobilazim minhauzenovsko đule s branko-kockastom rupom Ivana Kožarica zvano L 50 i opet se spuštam na donji nivo da vidim dokle je stigao Cat People performans from hell…
Klinčići urednika programa Doma omladine drže se, čučeći, za ogradu i beskrajno uživaju u ovoj arhetpskoj polu porno predstavi kao da su jedini skontali o čemu je tu zaista reč, a on se sav izgubljen okreće bez svoje, do skoro gajene, umberto-ekovske brade i staje mi na nogu. Izvinite - kaže mi, ja ga tapšem po ramenu i kažem Nema na čemu, ali me on ne prepozna i automatizovano ode u stranu negde zanesen svojom zanesenošću. Pa me posle pitajte zašto neću više da držim predavanja tamo…
Čujem napičenu ribu iza sebe kako svom pratiocu kaže: E, ako ovo nije najgora izložba na kojoj smo bili… Like ever. Drugi su isto mahom zgroženi prosatanističko setovskim kvazi baletom, treći, koji su naravno u većini, skopofilno oduzeto zure u baletane. Filip Čukanović s Pinkovih poplava poput balerine zaskače nekog starog DeBeovca koji će mu reći kako je sve ovo sega-mega-giga-em-kej-ultra vrhovna kultura. Paz’ da nije. Kad bi tako bilo trebalo bi svakoj iole fotogeničnoj i duhovitoj devojci koja ume da napravi svoj selfi na fejsbuku da isklešete sve sa istog u mermeru pa da prinesete žrtvu paljenicu ispod toga.
Nagledam vam se ja više umetnosti svaki dan kad prođem pored grafita na hipodromu…
I neke radijske bakutanerke s drugog programa RTS-a zaskaču neku nemoćnu staricu da im kaže kako joj se ovo sve sviđa, a on zvuči kao omiljeni citat iz španske serije: Nikad nisam doživela ovako nešto.
Na izlasku opet aparat koji zuji na hevi metal. Pitam bezbednjaka: Je li to da bi se znalo da je onaj koji je uneo pištolj isti i izneo? On kaže: Jeste. A šou je tek počeo kada im se pridružio Drug Predsednik Srbije, medijski i worholovski najslikaniji čovek u istoriji istorije posle Norme Džin, Mortensen Dimađo. Ali i bez njega ovo je sve much too much…
Na izlazu iz Muzeja savremene umetnosti postojano stoji, kano klisurina, spomenik Borisa Kidriča deportovan iz parka kraj Vlade Srbije. Kidrič gleda u zemlju kao da ga je svega ovog iza njega sramota. I nije jedini. Nije jedini…
Pročitajte još: ELITIZAM JE POSTAO SINONIM ZA PRIMITIVIZAM
ART+otvaranje+Muzeja){kind=link}
Komentari
Vaš izveštač sa otvaranja Muzeja savremene umetnosti ne zna da prepozna rad Dušana Otaševića. Da li ste sigurni da je ovo pravi način pisanja o savremenoj umetnosti?
Svaka čast za činjenicu da je MSUB konačno otvoren, i što je toliki narod pohrlio, ali upravo je sam čin otvaranja bio besmisleni spoj "tabloidnog i elitističkog diskursa",sa sve hapšenjem umetnika. Suštinsko nerazumevanje savremene umetnosti koja reaguje na stvarnost i, na neki način, ignorisanje truda umetnika da opstanu bez institucija, tržišta, zdrave kritike,u klimi preusmeravanja novca miljenicima, angažovanja prema partijskim aršinima... Ko ne bi pohisterisao??