Teatar
teatar/8.10.2018.

Kosovsko pozorište koje je postalo život

teatar
  • Marijana Mitrović
  • tvmost.info
  • Printscreen / YouTube
  • Pixabay
Autor fotografije:
Kaleidoskop media 


Premijerom predstave „Ženidba” nastale po delu Nikolaja Gogolja u režiji Milana Karadžića, večeras će na sceni Doma kulture u Gračanici Narodno pozorište u Prištini proslaviti 70 godina od osnivanja.

UPRKOS svemu - rečiti je slogan pod kojim se odvija obeležavanje jubileja, koji će uz premijeru “Ženidbe” pratiti promocija publikacije, kao i izložba o istorijatu Narodnog pozorišta u Prištini.

Predrag Radonjić, direktor Narodnog pozorišta u Prištini, koje taj naziv nosi od 1994, istakao je da je ovaj teatar do 1999. godine jedini na teritoriji Kosmeta (na kojoj se profesionalni pozorišni život odvija 73 godine) imao multietnički ansambl, sa srpskom i albanskom scenom. Posle toga pozorište je proterano iz Prištine, da bi 2005. nastavilo sa radom u Kosovskoj Mitrovici, a 2014. se seli u Dom kulture u Gračanici. Trinaestočlani ansambl iz Gračanice nastupa širom Evrope i regiona, a na Kosovu i Metohiji predstave su izvođene i u Leposaviću, Zubinom Potoku, Štrpcu...

Iako bez matične scene borba za svakog gledaoca je bila prisutna, a ansambl pozorišta je nastupao po selima, napuštenim domovima kulture, portama crkava, dvorištima privatnih kuća u nameri da opstane. Pozorište je postalo nosilac misije koje je u samom temelju teatra, a to je bliskost sa gledaocima bez obzira na okolnosti.

A o specifičnostima teatra koji svojoj publici ide “na noge”, po srpskim enklavama Kosova i Metohije 2016. godine pisala je naša koleginica Dragana Nikoletić. Prenosimo integralno reportažu iz National Geographic Srbija.


Narodno pozorište Priština - Teatar koji je postao život

Dragana Nikoletić / National Geographic Srbija
 

Praznično raspoloženje obuzelo je meštane Velike Hoče, jedne od dve preostale srpske enklave u Metohiji, tog zimskog dana što je „mirisao“ na proleće. Delimično, seljane je razgalilo sunce koje je konačno nadvladalo oblake, ali su se svi uzmuvali i zbog posete Narodnog pozorišta iz Prištine. Jedinog teatra čije predstave mogu da vide u višedecenijskoj izolaciji, a čiji komad zbog manjka pozorišnog iskustva zovu „priredbom“.

„Ajh-ajh-ajh... dobar“, navodili su vozača kamiona dva dečaka, vireći iza metalnog „zabrana“ tovarnog dela punog školskih stolica, dok je vozilo milelo unazad. Mališani su bili veseli i „važni“ što imaju aktivnu ulogu u pripremanju predstave. Orni da poređaju raznolika sedišta. Scena je već bila postavljena: kulise gospodske sobe s kraja 19.veka kad je Branislav Nušić napisao „Narodnog poslanika“, crnom gumom optočeni sanduci u funkciji pokućstva, slični jednostavni „tepisi“... U pozadini se belasao Saraj, dvor srpske vlastele iz turskih vremena, i sam kao deo „pomerene“ scenografije.

Nebo je pretilo da opet promeni ćud, a to se i desilo baš kad je većina zauzela mesta. Nastala je pometnja, bežanija pod strehe od uglačanog kamena. Jedina koju kratki udar kiše nije uznemirio bila je baka što je „dala struju“ ansamblu: ona je mogla s prozora „da ge gljeda“, kako je komentarisala na čudnoj hočanskoj varijanti prizrensko-timočkog dijalekta. Bila je od uha do uha nasmejana.

Univerzalni Nušić je bitno pomogao da se smeh zaori „salom“ pod još tmurnim nebom na sve replike na koje bi publika reagovala i u Novom Sadu, Kruševcu, Beogradu...  Ni glumcima nisu smetale naslage blata, nesvojstvene redovnim prilikama. Briljirali su, iako je „sam događaj“ u ovako specifičnim okolnostima, „bitniji od predstave“, kako je naglasio Predrag Peđa Radonjić, pomoćnik direktora Pozorišta. Poteklog iz glavnog grada KiM-a, a od 1999. godine u egzilu. Zato nije čudno što nakon predstave i počasnog ručka, na predlog jednog od glumaca „hoćemo kući“, drugi odgovara „a gde nam je kuća?“.

Da nije bilo onog čega jeste – rata, secesije Kosova, bombardovanja NATO-a, izgnanstva sa matične scene, Srpska drama Narodnog pozorišta Priština bila bi, možda, sasvim običan, po logici stvari – inertan, hram boginje Talije. Ovako, ansambl je jedinstven po tome što svoju publiku lično poznaje. Jer, poseta Hoči samo je jedan u nizu sličnih poduhvata, uvek obojenih jakim emocijama domaćina i gostiju.

„Godine 2005. bivši direktor Radosav Stojanović predao mi je dužnost u jednoj dvospratnoj zgradi u Leposaviću“, priča sadašnji direktor Nenad Todorović na terasi Doma kulture „Gračanica“. Obnovljeni objekat iz vremena socijalizma, blještav u odnosu na okolinu, već je drugu sezonu sedište pozorišta. Njegov zaštitni znak je instalacija „Missing“ ispred ulaza, sačinjena od slova oblepljenih fotografijama svih nestalih Srba tokom ratnih dešavanja, a očigledna asocijacija na spomenik nezavisnosti Kosova „Newborn“ u Prištini. Dokaz duboko podeljenog društva, sa još nezalečenim ranama, „srpskog i albanskog idiotizma“, po Todorovićevim rečima. Opet je u toku Nušić, sa nešto drugačijim adrenalinom u žilama glumaca.

 „Taj stan je bio jedini iz kog se nije osećao miris sarme u čitavom stambenom objektu“, i Todorović je pod udarom uzbuđenja, ali se pribrano drži hronologije.  Ne osećajući pripadnost ovom ambijentu, a bez ikakvog imanja osim kopija radnih knjižica zaposlenih, predatih u kartonskoj kutiji, rado su prihvatili predlog lokalnog političara Marka Jakšića da se presele u severnu Kosovsku Mitrovicu. Tada i počinje „priča o pozorištu koje je postalo život, i životu koji je postao pozorište“, što bi rekao glumac Bojan Stojčetović uvodeći u dokumentarni film „Pozorište iz kutije za cipele“ Peđe Radonjića. „Tačnije, prištinski teatar, ma kako radikalan bio, kaskao je za haotičnom kosovskom stvarnošću“, objašnjava Todorović. Deo tog „apsurda“ bila je i činjenica da je Mitrovica sa svojih 30-ak hiljada stanovnika tek njihovim dolaskom dobila nešto nalik Domu kulture. Samo nalik, jer iako su izvođena dela klasika i savremenih autora, dvospratna kuća sa kitnjastim belim terasama, nije bila dorasla pozorišnim potrebama. „Sobe su korišćene i za čitajuće probe, i kao magacinski prostori“, svedoči Todorović. Ali, opet, mitrovačka kuća kupljena od Albanca, uz „gratis“ frižider, bila je primerenija od mesta odakle su pošli. Gde je probe „Porodičnih priča“ Biljane Srbljanović (1999) pratila mitraljeska paljba i česte eksplozije granata.

Publika u Mitrovici je od početka „gutala“ sve – od vodvilja do teških, patetičnih drama. „Teatar je bio vrsta izduvnog ventila za prepuno gledalište“, seća se Todorović. Obdaren većom „dozom ludila“ od „običnih“ direktora pozorišta, to mu nije bilo dosta. Krenuo je u „kulturološku misiju“ po gradovima Kosova, na noge publici koja je još samo jezički i srcem pripadala matici Srbiji. Pred četiri starice u Đakovicu, šačicu srpskih stanovnika Peći, slični broj Prizrenaca, nešto veći Orahovčana... Pred baku Smilju Bajčetić iz sela Donja Plešina kod Uroševca, koju su komšije zaboravile kada su  bežale iz svojih domova, na „bremenitim“ traktorima. Na predstave su pozivani i Albanci, uprkos jezičkoj barijeri, ali su se odazvali samo oni na službenoj dužnosti zaštite manjinskog stanovništva, u uniformama kosovske policije.

„Bilo je potresno, svi su plakali“, i sad je ganuta Ivanka Simić, organizatorka, ili „momak za sve“ u liku lepe, mlade žene. Ona je jedva uspela da se ugura u konvoj, do jutra je slala pozive medijima, kad su joj javili da kreće sa ansablom. „Vrištala sam od sreće“, kaže, jer je predosećala katarzu koju može da donese samo direktan dodir sa ovim posebnim „sojem“ publike. „Zamalo da me ne povedu jer su na turneju pošli samo tehnički najneophodniji. I probrani novinari“, smeška se, „zauvek ispunjena tim osećanjem“. „Todorović je hteo da rastereti vojnike KFOR-a u pratnji“, tumači njegovu odluku. Želeo je da smanji gužvu u „svakoj sobi, kući, garsonjeri, prostoriji većoj od 30 kvadratnih metara... koja je mogla da primi bar jednog glumca“, kako je turneju najavio direktor.

Tamo gde je bilo blata, postavljali bi najlon, da sedišta, i sa njima gledaoci, ne zaglibe u mulj. Kad je padala kiša, reflektore su čuvali sistemom spojenih kišobrana. Presvlačili se u odajama bez vrata i prozora. I plakali, kao što reče Ivanka, krišom brisali suze da još više ne poremete domaćine. Međutim, slika u kojoj baka Smilja sedi pod kišobranom sa natpisom „One Kosovo for all“ (Jedno Kosovo za sve) u svom sirotinjskom dvorištu, imala je i duboko tetarsko opravdanje. Pozorište je ciljalo na gradsku publiku, okosnicu pozorišnog života, u tom trenutku stešnjenu iza bodljikave žice. Ali, to je sada crtica iz prošlosti, dragocena i zbog toga što su reportaže sa turneje osvanule u svim medijima.

Svojom ljudskom i umetničkom snagom, hrabrim teatarskim postupkom, ubedili su i nadležne da zaslužuju sopstvenu zgradu. „Iako smo mi smatrali da nam je pravo mesto u Mitrovici, koja jedina ima privid urbanog, sa nekoliko semafora i Univerzitetom, ponudili su nam tek obnovljeni Dom kulture u Gračanici“, priča dalje Todorović. I šalom da „bez blata nema zanata“ ilustruje „svoj intimni“ pristanak, iako je došao „skoro na gotovo“, nakon trogodišnjeg odsustvovanja. Usled političkog otkaza.

Uglavnom uz norveške donacije, sala je moderno opremljena, između ostalog, i reflektorima što se „na dugme“ spuštaju i podižu. Sala možda nije puna do poslednjeg mesta, ali pojedini i po više puta gledaju predstave. I posle se fotografišu sa glumcima. Međutim, mnogima iz ansambla je i dalje draža avantura izmeštanja iz redovnih prilika. Kao tada u Veliku Hoču, ili Goraždevac, Sredsku, nešto ranije ili kasnije.

Kao najveći domet u profesionalnom smislu ipak ocenjuju „Hotel Kosovo“, mjuzikl po tekstu i u režiji Todorovića. Na brutalan način komad priča o sudbini povratnika, 15 godina privremeno skućenog u prihvatnom centru u Kruševcu, a sada suočenog sa novim prilikama u svom zavičaju, a pre svega „sumanutom gospođom Istorijom“. Koja je tokom njegovog izgnanstva sasvim poludela, za šta su najviše zaslužne njene „marionete“, predstavnici vlasti. Koji su doveli do toga da mali „običan“ čovek, naprosto – nestane. „Kad veće reditelske ’face’ iz prestonice ignorišu Kosovo, spalo je na mene da o tome progovorim“, parafraza je Todorovićevih reči uoči premijere.

Predstava je gostovala u Beogradu, Nišu, na festivalu Sterijino pozorje u Novom Sadu... Budući skupa, jer angažuje i hip-hop plesnu grupu „Strit dens“ iz Kosovske Mitrovice, neizvesno je kada će biti njeno naredno izvođenje. Pomalo je i opasna, u jednoj sceni Branko Babović, poznatiji kaoĐura Palica iz TV serije „Kursadžije“, prevrće se preko sedišta kombija, što ga je koštalo dva polomljena rebra.

„Na premijeri je bio i ministar kulture Ivan Tasovac, pa nam je direktor Doma Živojin Rakočević rekao da se svi lepo obučemo“, pripoveda šef obezbeđenja, koji se, od „treme zapio, pa propustio ministra“. „A spremio sam mu lep poklon – češalj“, kaže, aludirajući na neobičnu Tasovčevu frizuru. I nudeći još jedan primer kosovskog neuništivog humora. Svi se grleno smeju, što rasteruje blagi strah pred nastupom, kao i flaša rakije koju zabranjuje Ivanka, do pada zavese.

Živi pozorišni organizam traži stalne promene. Tako je prošla sezona prištinskog Narodnog bila u znaku gostovanja beogradskih reditelja. Gorana Markovića, koji „Kosovo sada gleda drugim očima“. Slobodana Skerlića, Milana Karadžića i Gorčina Stojanovića, čiji je „Narodni poslanik“. Sledeća će biti posvećena stranim režijama, pa Mauricio Fere iz Berlina „merka“ glumce za svog i „Revizora“ Nikolaja Gogolja. “Samo što će naš revizor da bude komesar za proširenje“, nova je dosetka na račun skučene situacije.

Ansabl je stoga pomalo i uzrujan, dok večera nakon predstave u hotelu „Konstantin“ u Lapljem selu, u blizini Gračanice. Sutradan će biti obznanjena podela. Sad reditelj Darjan Mihajlović, koji je napravio lane „veliki bum“ postavkom Molijerovog „Tartifa“ u  Fereovom pozorištu, prevodi njegove reči sa „zajedničkog“ francuskog jezika. U Berlinu je režirao i Todorović, dve adaptacije Grimovih bajki, pa su zajedno punili salu čitava tri meseca. Ukupno – više od 70.000 posetilaca. „Zapadno pozorište je u krizi, previše je politički korektno, nedostaje mu angažovanost. To se najbolje premošćuje komedijama“, kaže Fere, preko Mihajlovića. U istom komediografskom maniru će nastaviti i u Gračanici, a potom i Beogradu. „Ako ovde bude funkcionisalo, radiće i bilo gde drugde“, nagoveštava Fere internacionalne uspehe. Biće tu i dosta gorčine, ako je suditi po ranijim predstavama u koje svaki glumac doda ponešto iz sopstvene percepcije.

Jedino čega neće biti, jeste saradnja sa albanskim kolegama. Njih bi „njihovi“ smatrali izdajnicima kad bi nastupali na sceni prištinskog Nacionalnog teatra. Zato Enver Petrovci i druge zvezde albanskog ansambla, traže honorar od po 5.000 evra. Da im se isplati rizik, komentariše Todorović.

Nakon prvog radnog sastanka povodom „Revizora“ u gračaničkom Domu kulture, svi odlaze svojoj kući, pravoj. Neki, kao Anika Grujić, Bojan Stojčetović, Igor Damjanović... u Beograd. Neko nepredvidljivijim pozorišnim putevima, kao Branko Babović, zvani Palica. Radonjić ide na konak u obližnju Čaglavicu, ili „prištinsko Dedinje“, premda njegovo tamošnje stanište nema dodirnih tačaka sa raskoši. A Nenad Todorović, natrag u Kosovsku Mitrovicu, na oko sat vožnje pd Gračanice. Instalacija „Missing“ im ostaje za leđima.

„Simbolično“, rekao bi direktor Narodnog pozorišta Priština. „Gde nema života, sve je u znacima“. Ali, tekući repertar kao i predstave u planu, odjeci u tamošnjoj i ovdašnjoj javnosti, ali i gostovanja Bitef teatra i Beogradske filharmonije u Gračanici, neoboriv su dokaz da nečeg zaista važnog ima na Kosovu. Životnog, a ne figurativnog. Jer, ovde egzistencija zaista ima sve atribute teatarskog.


PROČITAJTE JOŠ NA KALEIDOSKOP MEDIA:

CECA BOJKOVIĆ, INTERVJU: NA SCENI SI SLOBODAN ČOVEK
DARIJAN MIHAJLOVIĆ, INTERVJU: VLAST OD HEROJA NAPRAVI TIRANINA
BRANISLAV TRIFUNOVIĆ, INTERVJU: ZATUPLJIVANJE JE PREVIŠE UZELO MAHA


 

 

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box