Teatar
teatar/11.10.2016.

Gluma ima isceliteljsku moć

teatar
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
  • Nemanja Jovanović
Autor fotografije:

Piše: Olivera Stojimirović

 

Nikola Rakočević je glumac koga sa razlogom sve češće prate ozbiljne reči hvale, čiji se dijapazon kreće na skali od izvrstan do sjajan. S druge strane, Rakočević odaje utisak odmerenog, mladog čoveka, koga ispunjava posao koji radi i koji ne pati od virusa i dečjih bolesti slave. U novopostavljenom „Hamletu”, svog matičnog JDP-a, igra Klaudija, a za RTS snima osavremenjenog Nušića u seriji čiji je tvorac Dušan Milić. O ovim novim ulogama, nagradama, popularnosti govori za Kaleidoskop.

Novi „Hamlet”, u režiji Aleksandra Popovskog, drugačiji je od dosadašnjih postavki ovog komada kod nas.
– Popovski je imao drugačiju ideju „Hamleta“, njegova glavna ideja je nepravda. On priča o svom ličnom iskustvu, od Istanbula do Londona. Glavni problem ljudi koje je sretao bila je upravo nepravda u različitim sistemima i uređenjima – državnim, društvenim... Ideja je da to nije mladi Hamlet koji prvi put otkriva nepravdu u svom životu, već je to Hamlet koji doživljava nepravdu iznova i iznova i budi se iz groba, iz mrtvih, i ponovo preživljava nepravdu. Reditelj je hteo da pokaže ciklični povraćaj nepravde u našim životima i kako se izboriti s tim. To je ono za šta se Aca Popovski odlučio, a sam komad, kao što bi rekla Jasna Đuričić, nosi  sve što postoji u dramaturgiji od njegovih početka do današnjih dana. Svi mogući odnosi nalaze se u „Hamletu“.

A ni vaš Klaudije nije tipičan.
– To je metamorfoza za današnje vreme, gde ne postoji evolucija političara koji bi morao da bude školovan. Nebitno je njegovo opredeljenje da li će biti dobar ili zao, pitanje njegovog karaktera je važno, a mi to više nemamo. Mi imamo ljude koji odluče da se bave određenim stvarima. Neko od njih ima prijatelje, on postane političar i vlada zemljom. Nema preduslov za političara. Moj Klaudije je metafora za to. On nije čovek sa iskustvom, sa predispozicijama, kvalifikacijama ili znanjem, već se jednostavno našao tu. Otvorilo mu se. Ima jaku želju, što nije zanemarljivo. To može biti snažan motiv.

Ovaj Hamlet nije vaš jedini Šekspir, imate sreće s klasičnim repertoarom...
– Za mene to ima izuzetnu snagu i  moć. To izuzetno pozorište. I „Romeo i Julija“ i „Otelo“ i „Hamlet“ jesu najlepše što je iz pozorišta izašlo. Svaki od tih tekstova ima izuzetno jaku dramsku radnju, kompleksne likove, vrhunsku poeziju u sebi, koja je vrlo prirodna i snažna. Izuzetno je važno za glumca da oseti koliko je stih zapravo prirodan u pozorištu. Zato što su to vrlo jake reči koje imaju gotovo onomatopejsko značenje. Kad čujem Šekspirove stihove, doživljavam vizuelizaciju događaja. Kad kaže Barbancio: „Moj jad je kô bujica što nosi sve druge, a ostaje isti“, vrlo je jasno u kom stanju i stadijumu se on nalazi.

Trenutno ste jedan od najtraženijih mlađih glumaca u svom pozorištu, je li to opterećujuće?
– Nije teret, to je moj posao, odlučio sam da se time bavim. Moj posao je izazovan i drago mi je što imam prostora da radim. Što se tiče ljubavi između pozorišta i mene, ona je obostrana. Volim ovo pozorište, to je mesto gde sam prvi put malo više saznao o glumi na višem nivou. Kao u „Banatu“ sa Dejanom Mijačem i u „Barbelu, o deci i psima“ Biljane Srbljanović, i ja sam emotivno vezan za ovu ustanovu kao mesto gde sam saznao prave stvari o glumi, shvatio da primam znanje, dobijam dar...

Mlade glumce često zadesi ili pozorište ili televizija i film, vas ima i na jednoj i na drugoj strani.
– Biće da je stvar u tome što ja volim glumu, pa mi ona vraća, svim svojim darovima i medijskim oblicima. Ali ako bih tražio objašnjenje zašto podjednako radim i na TV-u i na filmu i pozorištu, samo delom bih to pripisao sreći ili slučajnosti. S druge strane, mislim da je izuzetno važno slušati ljude. Biti sposoban da čuješ nekog i da se prilagodiš određenom svetu i uslovima za rad, da imaš osećaj sa čime radiš. Meni je bilo pomalo i teško i naporno zbog te pojačanosti koju morate da emitujete sa scene u odnosu na film, ali, na moju sreću, pozorište nije htelo da me ispusti iz svojih nedara. Na filmu ponekad ne morate ništa da radite, dovoljno je nekad da bez ijednog pokreta, samo mimikom, proživljavate nešto. Što se tiče pozorišta, to nije dovoljno, ali je neophodno, s tim što ta emocija mora da bude i za nijansu naglašenija. Ali ako za nešto imam talenta, to je da umem da se koncentrišem i čujem čoveka pored sebe i probam s njim da izađem na kraj, da čujem ideje koje ima reditelj i da probamo zajedno da ih realizujemo.
Pozorište je divan medij i veoma volim taj osećaj i razmenu energije s publikom, što je nezamenljivo. Sigurnost koju imam u trenutku kada se kaže „ton, kamera, akcija”, u tom ograničenom prostoru koji je samo moj i koji se zove kadar, neprocenjiva je. To osećanje sigurnosti i slobode, to vam daje energiju i moć, inspiriše vas da budete najbolji što možete u tom trenutku. Ne mogu da razdvojim ta dva medija, niti želim, niti imam više emocija za jedno ili drugo – to je gluma. Mislim da je umetnost izuzetno dragocena. Svaka pojava u javnosti nešto znači i može da ima isceljujući efekat i za one koji to gledaju, ali i za one koji se time bave.

Trenutno za TV radite savremenu verziju Nušića.
– Od juna snimamo Nušića, a Dušan Milić je došao na ideju da poveže sve Nušićeve komedije i drame i da od njih napravi sitkom. Sve priče povezuje jedan lik, Milorad Cvijović, koga igram. Počinjemo sa „DR”, kada mu otac kupije diplomu, da bi on kasnije pobegao na svoj splav koji se zove „Dolar”. Nakon toga beži sa devojkom u selo Radakovac, gde postaje sumnjivo lice, i gde ga njen otac juri jer misli da je revizor. Zatim prelazamo na „Narodnog poslanika” i ulazimo u „Vlast”, gde Cvijović postaje deo vladajuće garniture. Kasnije dolaze „Protekcija”, pa „Pokojnik”, i tako dalje.

Zanimljiva je ta neprolaznost Nušića…
– Nušić je pisao o ljudima svoga vremena, dosta se snažno bavio mentalitetom, ali je to nama vrlo prepoznatljivo. Ali s druge strane, koliko god ga optuživali za surovost, radio je to dosta emotivno i nežno, iako o svojim likovima govori na opor način i neštedimice oštro, bez suvišnih replika. On o ljudima priča sa simpatijama. S jedne strane, njegovi likovi nisu siromašni, oni su u većini slučajeva dobro situirani, ali njih goni nešto više od novca. Dirljivo je koliko Nušić to lepo prepoznaje u njima; na primer, čovek koji ima ogromno bogatstvo ima želju da njegov sin bude dr. Ima neki odnos prema znanju, neko poštovanje. On misli da znanje nešto vredi, da nesto znači, bez obzira na to što kupuje diplomu, i to radi na brutalan i banalan način.

Nekada ste umeli da kritikujete aktuelne društvene pojave.
– Nemam od kritike ništa, a više nemam ni toliku potrebu da kritikujem. Siguran sam da ću umreti (smeh). Zamislite, doprlo mi je do mozga da ću jednoga dana sigurno biti mrtav. Sad, imamo neke ljude koji to ignorišu i ne žele da saznaju i mnogo živaca i energije troše da to spreče, iako se to ne može sprečiti i to je jedina istina kojom mi raspolažemo. Najgluplji izbor je da pokušamo da sprečimo smrt tako što ćemo besomučno juriti za novcem i pozicijom koja će nam davati određenu moć, da mislimo da smo nedodirljivi i da ćemo sebi obezbediti večnost. Vrhunac ljudske nemoći je borba za poziciju i ličnu moć i promovisanje. To je traćenje životne energije. Ali deo između života i smrti može da bude izuzetno lep ako se posvetite životu i ljubavi.

Od tog famoznog Berlinala, pa i ranije, koliko su nagrade bile važne za vas?
– Značile su, i te kako. Pomogle su, one inspirišu da idete dalje, naročito ako ih dobijete bez svoje ili tuđe inicijative ili pomoći. Onda su još značajnije.   

Stiče se utisak da vas mediji nepravedno zaobilaze.
– Zbog toga što verujem u težinu reči, a nekoliko puta sam i sam javno izgovorio glupost u medijima. Bojim se da traćim medijski prostor koji je i inače zagađen. Trudim se da sve svoje emocije, stavove stavim u komade koje radim, to je ono čime se ja bavim. Besmisleno mi je da čitam o tuđim problemima, da li je neko bio s nekim. Devalvira se i čovek i privatnost.

Gde ste postavili granicu? Kako?
– Kada govorite o privatnosti, vi ne govorite samo o sebi nego i o ljudima oko vas. Igram Klaudija, igram Parisa, ne igram Nikolu Rakočevića. Nemam potrebu da pričam više od toga. S druge strane, želim da se vozim gradskim prevozom. Imam pravo da budem čovek i pored toga što sam glumac. Sreću me ljudi, žele da se fotografišu, i to je u redu… Nemam nikav problem s tim. Ne bojim se da dam izjavu, da govorim o pozorištu, ali mi je neprijatno da stranice novina popunjavam bez veze.

 

Ne bih se menjao s premijerom

– Ne bih se menjao s premijerom. Da mi je rođeni brat i da sedimo sad i pričamo, ja se ne bih menjao sa njim. To je nenormalna količina energije i truda i rada – ne znam za šta. Žao mi je zaista što neko 20-30 godina svog života provede u neviđenom stresu da li će biti izabran. To je strahovit stres za biće, organizam, a život može da bude divan kada te vodi ljubav.

Čitajte još:
Ana Radmilović  
Teofil Pančić   
Mihailo Medenica   
Dragoljub Draža Petrović   
Milica Piletić
Nikola Dragomirović

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.