Reportaža
moja-kafica
moja-kafica
reportaža/3.10.2016.

Umetnost na točkovima

reportaža
  • Ivan Zupanc
  • Ivan Zupanc
  • Ivan Zupanc
  • Ivan Zupanc
Autor fotografije:

Piše: Dragana Nikoletić

Umetnobil je poput živog stvora, fizički, i po onom što predstavlja. Dok se trucka beogradskim rupičastim asfaltom, odeven u umetnička dela, pomalo smešan i blesav, taj mutant između oklopnog vozila i kamp kućice mami osmehe i uzdahe prolaznika. Slučajne publike, na koju cilja njegov idejni tvorac Ivan Zule Zupanc, vizuelni umetnik mlađe generacije, obdaren sentimentima prethodnih naraštaja. Stoga se u sklopu svog društveno angažovanog projekta odlučio za nabavku modela pokretne kuće iz osamdeset i neke godine prošlog veka. Vremena koje je simbol za drugačije međuljudske odnose, bez posredstva elektronskih društvenih mreža.

Usmereni na drugačije načine komuniciranja, i oni unutra ubrzo stanu da se smeju, iako razmenjuju ozbiljna iskustva. Tako umetnobil opravdava svoje zvanje vozila-medijuma za promenu percepcije u sadašnjim, stvarnim okolnostima.

Kako to ovaj medijum čini? Tako što je mobilno mesto različitih akcija. Ne nužno umetničkih, jer Zule veruje da boravak u umetnobilu iz svakoga može da izvuče konstruktivni potencijal. Da ljude poveže, da iz njih ispliva kreativnost, da ih oplemeni, da menjajući sebe promene i okruženje. A da pritom praktično ne izađu iz „četiri zida“.

Šarmantno spolja, vozilo još više očarava iznutra. U njemu je celo malo rasklopivo domaćinstvo. U začelju garnitura za sedenje tapacirana nekad modernim meblom, zatim astal, kreveti na spuštanje, furnirani ormani, zavese, koje se drugim, gustim slojem bojom gađaju s nameštajem. Na policama prepotopski radio i televizor. U nastavku minijaturna kuhinja sa sve šporetom, frižiderom, sudoperom. I naravno, kupatilce s tuš-kabinom.

Pozadi dugačko staklo na podizanje, kao da svakog trenutka možeš da postaneš akter filma „Ko to tamo peva“ i otvoriš bife nasred džade. Podeliš s drugima ono što kusaš u kabini, u ovom slučaju – ideju o drugačijem doživljavanju realnog.

Ovaj prijatan retro ambijent po potrebi je i galerija, radionica zvuka, studio za radijske emisije, a prvenstveno mesto susreta. Kućica je i sama muzejski primerak, dobro očuvana, originalna do poslednjeg detalja.

„Vozilo kao da je izašlo iz vremenske kapsule“, opisuje Zule besprekorno stanje kamiončeta, koje kao da je samo čekalo njega u garaži prethodnih vlasnika. Obezbeđeno preko konkursa za Aktivističke ideje pojedinaca u organizaciji Beogradske otvorene škole, uz finansijsku pomoć Fonda za otvoreno društvo iz Srbije, naglo je promenilo svrhu i zateklo ga još pomalo nespremnog.

Stoga grca dok se ne zalaufa i ne poleti koliko mu dozvoljava gabarit. I Zule se s njim zagreva, ideje su mu brže od primene. Treba tu još štošta dodati, oslušnuti potrebe društva, da se umetnobil uspostavi kao podrazumevajuća institucija. Da na njega računaš za „hitne intervencije“, kad prosto moraš da reaguješ na određene situacije i nešto izvedeš ad hok. Da znaš gde je kad poželiš da se nađeš s omiljenim umetnikom, jedan na jedan: dakle, intimno vođenje kroz izložbu. Da u kabini pogledaš video-projekciju ili čak filmski mikrofestival... Zule je otvoren za sve predloge i nove napade sopstvene mašte, dok god se čuva udobnost gostiju i enterijer objekta-domaćina.

Zato su zasad veliki radovi izloženi samo spolja, na „fasadi“ kuće, na strani bez prozora. Putujuća postavka se menja, pa su umetnobil dosad oslikali Aleksandar Denić (narodni slikar) i Magični Čiča (Dragan Radović) svojim tekstualnim umotvorinama.

Da je reč o umetničkom istraživanju, govori i raznolikost žanrova koje kuća na točkovima gaji, spajajući, primera radi, horsko pevanje i pripovedanje. Tako je početak projekta „Umetnost na točkovima“ označio nastup Horkestra, da bi potom deca iz Svratišta i podmladak sugrađana skupa s odraslima izmišljali priče o skulpturama oko Muzeja savremene umetnosti, inspirisani njihovim izgledom i tek malčice podstaknuti sugestijama stručnjaka. U događaju nazvanom „Evribadi na livadi“ posredno su učestvovali i autori remek-dela iz prošlog stoleća. Noubadi nije trubio o tome kako je, kada i zašto MSU zatvoren, jer od toga nema nikakve koristi.

Potom se u umetnobil ukrcao Lukatoyboy, zvučni eksperimentator, koji je na megafonu proizvodio buku, razne šumove i emitovao slučajne razgovore uhvaćene voki-tokijem. Da bi situacija bila još provokativnija, iz razglasa su se čuli motivacioni govori neke kompanije iz 90-ih, s trake pronađene u dubinama buvljaka u Zemunu, a ko juče da su snimljeni. U etar je puštena i konstruktivna kritika vlasti koju je brzinski izdeklamovao perač šoferšajbni na nekom semaforu, budeći „spoljašnji“ svet iz letargije.

Umetnobil opipava puls javnog mnjenja i posredstvom radijske emisije „Opšte mesto“, autora Đorđa Brankovića. Primera radi, lutajući autobuskim stanicama u prepodnevnim časovima, istraživao je zašto su neki letos ostali kod kuće, dok su drugi zapucali u Grčku da bi grcali isplaćujući rate ostatak godine. „Ovaj jezički performans imao je autoreflektujuću dimenziju i njegov cilj bio je društveno preispitivanje“, objašnjava Zule.

U sklopu skonosti ka slučajnosti, organizovano je krstarenje Beogradom otvorenim pozivom na Fejsbuku. I eto nas četiri na parkingu, prethodno zagolicane pitanjem ko će nam biti sadrug.

Prva je, kao što je i red, stigla domaćica Vera Erac, s jedinom dužnošću da odredi smer kretanja. A to su bile – staze njenog detinjstva. Psiholog po struci, ali predana govoru tela – slobodnom plesu i teatru pokreta, taman je počela da obrazlaže principe svoje Mrdaonice kad je došla Sandra Sara Raes Oklobdžija. Maltene direktno iz Brisela, gde se još traži. Sve što joj se učini zabavnim, dovede do mastera, a onda posegne za nekim drugim vodama, malo se vajkala, a malo i dičila neobičnim obrtima sudbine.

Beograd je ipak mali grad, pa je treća bila meni poznata osoba. Boba Stojadinović, umetnica, veteranka u svim svojim oblastima. Prvenstveno autorka neobičnih projekata kao što je zakazivanje „sudara“ publici da bi ih vodila u hotelsku sobu gde ih je čekala promenjiva postavka radova, Boba je i honorarno skupljala kosu za rad Zorana Todorovića. Predstavnika Srbije na Venecijanskom bijenalu 2009. Veliki deo „Topline“, kako se rad zvao, isporučen je iz salona „Šišanjac“ na Vidikovcu, pa ga Boba u prolazu prepoznaje kao deo sopstvenog iskustva.

Posredstvom umetnobila isprepletani, naši životi su imali raznih dodirnih tačaka u prošlosti. Pa su Vera i Sandra provele mnoge mesece u sličnom vozilu. I obe doživele uzlete i pehove, od kojih su drugi zanimljiviji kad se svrše. Tako je prvoj kombi ukraden s celokupnim životnim inventarom, a drugoj je kamp kućica izgorela u nedavnoj eksploziji. Zajedničko naravoučenije je neka vrsta dobitka kad moraš da opet kreneš od nule, kad se resetuješ i time prosvetliš. Istina, Sandri je bar ostao motor. Donela ga je u Srbiju u koferu, u nadi da će neko umeti da ga popravi. Ili će bar poslužiti kao deo umetničke instalacije na kojoj trenutno radi.

Ponešto o novom početku znala je i Boba, spoznavši to na postdiplomskim studijama u Roterdamu. Jedino sam ja ćutala, istrenirana da slušam. Moj mi se život kao nikad do tada učinio maleckim. Uostalom, bolje se izražavam dok pišem, a dok pričam – i samoj mi je dosadno.

Za tih dva i po sata saznale smo mnogo o Ceraku, budžacima Pionirskog grada, prostorima slobode u Košutnjaku. Razmenile prva sećanja na dečje nestašluke, primerene kraju u kom smo odrasle. Prešle na zrele uspomene, toliko jedna o drugoj otkrile. Utisak da je sve vreme ovog sveta naše bio je pogrešan. Predviđeni termin je brzo iscurio.

Prijatnost stvorena tokom spontanog susreta dugo me je držala, ali, činilo se, ništa više od toga. Međutim, za dubinu duše zakačile su se Verine reči o veličanstvenoj, isceljujućoj moći pokreta i preda mnom se prostro novi univerzum. Baš to nešto novo za čim sam čeznula.

Tako su se ispunile proročke Zuletove reči: „Ko zna šta će proizaći iz tog kratkotrajnog druženja“.

Još me je nešto zaintrigiralo u njegovim vizijama. Mogućnost da na mesec dana drugi koristi vozilo-medijum. Stvorila mi se slika iz nikad neproživljenih snova. Ne znam kada će to biti tokom naredne tri godine, koliko bi trebalo da traje projekat. Ali kad sam do sada čekala, strpeću se još malo, dok ne pronađem idealnog saputnika.

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box