Reportaža
moja-kafica
moja-kafica
reportaža/1.12.2016.

Nađi blago i beži: escape room

reportaža
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Escape room je koncept inteligentnog provoda i postaje hit u Beogradu nakon što je osvojio Zapad. „Potiče od virtuelnih igrica“, objašnjava Goran, menadžer jedne od tridesetak prestoničkih soba gde tokom određenog vremena (obično jedan čas) ekipa od tri do šest ljudi rešava različite zagonetke. Sobe jedna drugoj nisu konkurencija jer, iako je iskustvo vrhunsko, jednom proživljeno je besmisleno ponoviti. Iz tog razloga, kad prvu „provališ“, najčešće poželiš da i u druge pronikneš. To je kao neka vrsta korisne „navlake“.

Nije važno da li si srednjoškolac, zanatlija ili doktor nauka, da li ti je 15 ili 70 godina, imaš podjednake šanse za uspeh, kao i priliku da se dobro zabaviš. Deci je čak i lakše jer se fokusiraju na jedno, dok je odraslima pažnja rasuta. Krenu u jednom smeru, dođu donekle, i onda se okrenu onom drugom što im se učini važnijim. I oni brže podlegnu zamkama sujete, što će reći, pre ignorišu zapažanja ostalih praveći se pametni. 

Ovo je timska igra, a ne takmičenje, važno je da pratiš i povezuješ svoje i tuđe zaključke. Oni te onda vode ka cilju. Svako tu ima svoju specifičnu ulogu, pa se tokom igre lako iskristališe ko je rođeni lider, ko samo simulira, ko bez ikakve pompe dolazi do rezultata, a ko ovo prihvata bez zanovetanja. Stoga je pogodna i kao vrsta tim bildinga.

Takođe, i svaki korak je dragocen, u smislu zadovoljstva, intrige i pronalaženja izlaza. „Jednom je jedan učesnik bio bravar, i bez ikakvog problema je otvorio sve katance, ali mu to ničemu nije poslužilo. Jer – ovde nema prečica“, smeje se Goran, uvodeći nas u samu srž igre.

Na ekipi Kaleidoskopa je da nađe nagradu koju je osvojio kuglaš – protivno nameštaljki i opkladama – i potom je tu negde sakrio.

Sve što se nalazi na mnoštvu detalja može da bude ključ rešenja, ali i ne mora. Goran nas je izazvao obiljem kombinacija. Tad još nismo znali da su u igri relevantni i zvuci i svetlosni efekti, ne samo predmeti, a ko zna da li bi nam to i koristilo.

„Odložite sva moguća pomagala, telefon, papir, olovku“, Goran nam je rekao pravila. A onda se povukao, da bi nas posmatrao kamerom s pulta „Velikog brata“.

Meni nije bio baš neki dan, a činilo se – ni mojim suigračima. Luku su mučili ispiti, Oksanu to što ne sme maltene ništa da fotografiše da ne bi otkrila neku tajnu sobe. Ni ja nisam bila u boljoj poziciji iz istog razloga, ali sam bar verbalno mogla do detalja da prenesem emocije. A one su bile uskomešane tekućim problemima. Toliko da sam imala utisak da u mozgu nema mesta za nove muke, iako je escape room, zapravo, čista gimnastika. Vežba logike.

Shodno uputstvima, razmileli smo se po sobi. Šta li znači ovaj natpis, ova etiketa, gde treba da gledamo, šta da uzmemo u obzir, nemo su se rojila pitanja. Njuškali smo po ćoškovima u ulozi detektiva, bez stvarne odgovornosti, osim da ne ispadnemo tupavi. Bar se to meni vrzmalo po glavi, što mi je dodatno sve otežavalo.

Minuti su prolazili na kompjuterskom tasteru, i nakon desetak minuta kanal komunikacije s Goranom se otvorio (ne smem da kažem kakav) i on nam je ponudio prvi trag. Baš kao što je i nagovestio ako predugo lutamo. Jedva sam obuzdala zadovoljstvo što sam to nešto prva zapazila, ali je to, ujedno, bio i vrhunac mojih dometa. A šta znači prvi trag kad od izvora idu bar dva putića, što bi rekla novokomponovana pesma.

Vratili smo se na zanemareno skretanje, na stranputicu, i odmah shvatili u čemu je fazon. Otkriće je vodilo drugom, ovo trećem, petom. Nešto se najzad pokrenulo. Bili smo sve skladniji, pa ni sujeti nije bilo više mesta. Zato sam svaki svrsishodan potez svojih „cimera“pratila ushićenom cikom. 

Delovalo je da se misterija razrešava, a onda smo opet zabagovali. Vrteli se u krugu istih misli, pa je ponovo usledila pomoć „Velikog brata“. I vratila nas na jedan od prethodnih koraka. Tu smo se sad bolje snašli, tačnije Luka je uradio „nešto“ što je prokrčilo put daljoj istrazi.

„Šta si to uradio?“, pitale smo uglas, jer nam je još uvek više bilo stalo do igre nego do njenog ishoda. Objasnio nam je ono što je njemu bilo očigledno, a nama skriveno izmaglicom, u datom trenutku, beskorisnih konkluzija. Obodreni, nastavili smo potragu za blagom. Izgubili smo pojam o vremenu, a ono je neumitno isticalo. Od mene je bilo sve manje koristi. Tika-taka, tika-taka, ko je ovde glupan-baka? 

S druge strane, Oksana je mnogo puta briljirala, slično je bilo i s Lukom, dok sam se ja, već shvatate, načisto pogubila. Malo me je tištalo što su njih dvoje logički okretniji, a malo i tešilo što su, ipak, mnogo mlađi. Maltene deca, i time u statističkoj prednosti.

Kao za inat, iz moje tašne na polici počeo je da zvrnda telefon. Uporno. Prvo se nisam obazirala, ali pošto je taj neko bio baš dosadan, poniznim glasom, iz poštovanja prema pravilima, pitala sam nevidljivog Gorana: „Je l’ smem da se javim?“.

Odgovorio je potvrdno, a bolje da nije jer me je taj razgovor totalno smutio. Stvarnost izvan ta čet’ri zida uzela je danak. Dok sam ja trabunjala, Oksana i Luka su uveliko napredovali. Sad više nije bilo rezona da mi prepričavaju i tumače već sprovedene postupke.

Od tog trenutka bila sam apsolutno neupotrebljiva. Prsti su se mučili oko nameštanja šifri, sabiranje se pretvorilo u neku izmišljenu matematičku operaciju, nekad poznati simboli izgubili su značenje... Prevladala je sramota od mladih kolega, od „Velikog brata“, od svih ranijih ekipa, a posebno od sebe same. Da budem iskrena, više sam od sebe očekivala na tom poligonu za dedukciju, indukciju i druge logičke metode, za koje sam smatrala da su mi bliske. U sopstvenu intuiciju, često nezamenljivu prilikom nekog uvida, nisam imala mnogo poverenja ni pre ni posle escape rooma.

I taman kad sam pomislila da se Goran smorio zbog našeg sporovoznog odgonetanja, on je ušao, načinio nekoliko poteza (naravno da se ne sećam kojih i koliko), i odjednom je odnekud iskrsla vreća s blagom. To nije uobičajen postupak, bar ne u tom vremenskom okviru, ali mi smo, kao novinarska ekipa, bili povlašćeni.

Kad sam videla „nafatiranu“ vreću, zatapšala sam od radosti, baš mi se dopalo to tras po parketu. Više nije bilo važno da li smo je sami pronašli, iako, u dubini duše, u to nisam ni sumnjala. Da je bilo više vremena, da je nas bilo više, da smo bili više usredsređeni... Ali to „kad bi – šta bi, da–bi“ nije realan saldo naše escape igre.

Izvesnu utehu mi je pružio podatak da su se sve ekipe tokom prethodnih godinu i nešto slično ponašale. Da su samo dve došle do rešenja bez pomoći. I da je njegova intervencija gotovo uvek neophodna, jer se maltene svi timovi (malo) pre ili kasnije „ugase“. Pa ipak mi je, negde, krivo što se i nama to dogodilo (sad sam deo krivice prebacila i na „decu“).

A šta bi bilo da su pravila diktirala da nema napuštanja sobe sve dok se sami ne izborimo sa zadatkom? Možda bih grebala po vratima, urlala, samo da se domognem slobode.

Tako sam, svojim duševnim previranjem, dokazala da je ovo zaista vrsta testa karaktera.

„I kako se osećate?“, pitao nas je Goran na kraju, premda je (bar otprilike) znao odgovor. „Sjajno, razmrdano“, Lukin i moj ogovor su bili istovetni, i podržani široko razvučenim osmehom. Oksana je bila manje entuzijastična jer nije ljubitelj detektivskih igara. I kad je ujedno i u misiji fotografisanja, ne može da bude sasvim opuštena.

Potom smo se „pobednički“ slikali pred kartom sveta, u svetlećem ramu, kao u vrsti slavoluka, kao i ostali, „legitimni“ posetioci ovog escape rooma. Možda se nećemo navući i već sutra tražiti novu „igraonicu“, ali ćemo sigurno opet doći Goranu u goste kad proširi ponudu.

Još nešto: sigurni smo da nam ne zamerate što vam nismo otkrili u kojoj su vezi lanci, katanci, police, ladice, etikete… Kao što ni vi ne izbrbljate kraj dobrog trilera onom ko namerava da ga gleda.

Ili se možda varam?

Pročitajte još:

Kuba: Romantizam i diktatura

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box