Reportaža
moja-kafica
moja-kafica
reportaža/2.10.2016.

Mali dragulj starog Beograda

reportaža
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Dunja Ćirić

Gotovo da nema žitelja Beograda koji ne zna gde je Nušićeva ulica. Pitanje koje se pri dogovoru za susret s prijateljem u ovoj ulici, u epicentru, uvek postavi jeste – je l’ u gornjem, pešačkom ili donjem delu kuda ide i saobraćaj.

U ulici našeg najčuvenijeg komediografa, u gornjem pešačkom delu, poznato je, sada „stanuju“ desetine stolica i stolova u načičkanim kafeima, poslastičarnica, market i nekoliko radnjica.

Sećanje na Nušića je jedna od dve asocijacije na duh nekih starih vremena u tesnom sokaku prepunom života. Kao mali dragulj sakrio se tamo i jedan starinski izlog koji nosi na sebi patinu dugu sedam decenija.

Nekada časovničarska radnja, u kojoj su stari Beograđani, komšije, ali i novopridošli prestonički žitelji popravljali svoja vremenska sokoćala, iza svog starovremenskog izloga sačuvala je tradiciju časovničara Jovana Milunića, ali i otvorila prostor za umetnike.

Sadašnja vlasnica Sofija Bobić svoj porodični lokal nazvala je „Paspartu“, a intimno ga zove Monmartr u malom.

Danas je „Paspartu“ galerija, ali i časovničarska radnja u kojoj se mogu dobiti manje usluge u vezi sa satovima. Popravki više nema, ali zamene baterija i sitnih intervencija ima kao sećanje i znak poštovanja na očev zanat, ali i duh starog Beograda.

– Časovničarsku radnju je osnovao tatin stric Andrija Glišić, predratni filmadžija i vlasnik bioskopa „Kosmaj“, posle čije je smrti ovim divnim zanatom nastavio da se bavi moj otac Jovan Milunić – priča za Kaleidoskop Sofija Bobić, koja je završila enterijer na Primenjenoj akademiji.

Da je ovaj neveliki prostor s dušom oduvek bio mesto dobrih vibracija govori i činjenica da je Sofijin tata, koji je decenijama predano popravljao satove i vraćao ih u život njihovim vlasnicima, ujedno bio i strastveni kolekcionar zidnih satova.

Jovan Milunić, časovničar, nikada nije trgovao vrednim primercima starih satova. On ih je skupljao za svoju dušu, a mušterijama popravljao i sređivao ono što se moglo srediti.

– Bilo je to drugo vreme, sporije, s više prisnosti i razumevanja, pa je Jovan tako dane provodio da bi oživeo neki kolekcionarski primerak – kaže Sofija.

U uglu današnje galerije i sada stoji veliki sat, star preko sto godina. Svakih 15 minuta označi da je prošao frtalj vremena, ali nas i podseti da su ljudi prolaznici kroz vreme. Precizan je i radi, baš kao „švajcarski“ sat.

Na zidovima galerije, kao voćkice na drvetu prepunom plodova, načičkane su umetničke slike. Ima tu i predmeta primenjene umetnosti, lampi, činija, šolja, nakita. Sve odabrano s posebnom pažnjom, spremno za uživanje darivanja.

Publiku čine ulični šetači, koji ovde svrate da predahnu i upiju malo lepote. Kupci su najčešće pripadnici današnje srednje klase.

Sofija posle višegodišnjeg iskustva misli da naši ljudi imaju osećaj za lepo, vole umetnost, a da tajna leži samo u jednoj stvari – u kvalitetu.

– Knez Mihailova je postala ulica patika, mi se trudimo da Beogradu podarimo nešto lepo – kaže ona.

Najdraža mušterija im je bio petogodišnji Marko, koji je sam odabrao jednu sliku, mama i tata su je platili, a on je ponosno, čvrsto držeći poklon za svoju sobu, odšetao Nušićevom u pravcu Terazija.

Mala je ovo ulica, mali je i lokal galerije, ali su čudesno spojeni taj Nušić i taj stari zidni sat star sto godina – vraćaju nas u vreme građanskog Beograda koji je znao da ceni kvalitet, lepotu i jednostavnost, da živi život u kome je stanje dobrog duha jednako stanju lične egzistencije.

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box
reklama box