Muzika
muzika/11.04.2019.

Proći će i vreme polugolih umetnika

muzika
  • Promo
Autor fotografije:

Razgovarao: Boris Marković

Violinista Roman Simović, koji je nedavno s Londonskim simfonijskim orkestrom doživeo neviđene ovacije, ne samo kao koncert-majstor, već i kao neplanirani solista, nastupiće na Kolarcu s pijanistom Vadimom Holodenkom. Beogradskoj publici u subotu 13. aprila sviraće dela Šimanovskog, Šuberta, Isajia, Prokofjeva i Sen-Sansa.

Roman Simović, koncert-majstor Londonskog simfonijskog orkestra (LSO), domaćoj publici je poznat kao umetnik koji se sluša s pažnjom, čiji se nastupi završavaju ovacijama, koji intenzivno sarađuje sa, danas verovatno najtraženijim dirigentom u svetu, Valerijem Gergijevim, na listu svojih uspeha dodao je još jedan. Nije reč samo o nedavnom nastupu na Transsibirskom festivalu koji uređuje čuveni violinista Vadim Rjepin, već „hvatanje u koštac“ s nesvakidašnjim izazovom, prevazilaženje situacija u kojima bi malo ko poželeo da se nađe. Kako londonski mediji pišu, pretprošle nedelje je Simović zaista spasio koncert Londonskog simfonijskog koncerta, jer je neposredno pre njegovog početka od nastupa odustala sopran Diana Damrau. Simović je odlučio da stane pred orkestar i publiku i da svira, ni manje ni više, Violinski koncert Petra Iljiča Čajkovskog.

Kako biste opisali umetnički habitus Vadima Holodenka i vašu saradnju u kontekstu kamerne muzike?

Vadim je “vanzemaljac”. On pripada onoj grupi ljudi kao sto su Kisin, Pletnjov, Sokolov. Pripada ljudima koji osećaju nešto što mi, obični smrtnici, ne možemo da osetimo. Na njegovom poslednjem resitalu u Italiji nisam mogao da zaustavim suze... Vadim je izuzetno jak čovek i ubrzo će osvojiti svet. Siguran sam da će vreme polugolih umetnika proći i organizatori koncerata će početi ponovo da dovode prave umetnike. Lično, trenutno uživam da sviram sa njim i mislim da smo jako dobar duo i super se “kapiramo”.

Situaciju u kojoj ste se našli pre desetak dana je nesvakidašnja. Koliko vam je trebalo vremena da prihvatite izazov i stanete pred orkestar i publiku s delom koje niste pripremali za taj dođaj, bez uvežbavanja s orkestrom?

U toj situaciji nemate uopšte vremena za razmišljanje. To je kao kad se spoje trkački bolid i dobar vozač.

Koliko je takva situacija bila stresna za vas, kao iskusnog umetnika?

Scena je već sama po sebi stres. Kada je direktorka orkestra ušla u salu i rekla da Diana ne može da peva i da moramo da improvizujemo, pitala me je da li mogu bilo šta da odsviram. Morali smo da vidimo koje note imamo trenutno u nototeci, da okupimo ceo orkestar i pitamo za dozvolu da radimo takvu „ludost“. Kada sam rekao da ću svirati, nisam mogao da držim čašu u ruci od količine adrenalina.

Kako ste iskoristili vreme pripreme pre nastupa?

Ušao sam kod maestra Nosede i rekao: „Dobro, znamo ovo delo“. Treći stav sviramo u celini i brzo. Za ostalo neka nam je Bog u pomoći. LSO je savršena mašina i oni mogu sve. Na kraju krajeva, ne pamtim da sam ikada probao više od petnaest minuta s Valerijem Gergijevim, s kojim sam svirao desetak različitih violinskih koncerata. Ali, to možete u Rusiji. Na Zapadu postoje pravila.

U kom smeru su tekle vaše misaone pripreme?

Sve što sam u tom trenutku želeo jeste da se opustim. Setio sam se Novaka Đokovića kad su ga pitali šta radi i o čemu razmišlja kad servira za pobedu – rekao je da diše. Mislim da sam uspeo da nađem Zen. Sve ostalo je dobar dirigent, logično sviranje soliste s dobrom glavom i nervima.

Da li je Čajkovski bio jedini izbor?

Mogli smo da sviramo i Bramsa, Mendelsona, Prokofjeva – prvi i drugi koncert, Stravinskog, ali ta dela bismo morali da probamo. Sve te kompozicije imam negde u glavi. Međutim, Čajkovskog sam svirao nedelju dana pre toga u Milanu.

Nakon koncerta, koji je prošao uz ovacije publike i koji je kao nesvakidašnji događaj odjeknuo i van Londona, kakvi su bili utisci?

Dobio sam pozive i od Sajmona Retla i mnogih drugih. Ljudi su se zahvaljivali. Sad sam bio u Sibiru kod Vadima Rjepina na festivalu koji mi je rekao: “Vidim da si izvukao Čajkovskog iz rukava”. Napisao mi je poruku Norman Lebreht. U ovakvim situacijama veoma je važno da imate podršku od orkestra. Atmosfera je bila kao na fudbalskoj utakmici.

U Beograd stižete nakon koncerata u Rusiji na Tanssibirskom festivalu, čiji je umetnički direktor jedan od vodećih svetskih violinista Vadim Rjepin. Dva koncerta kamerne muzike s Bramsovim kvartetima svirali ste u Novosibirsku i Iskitimu. Kako ste zadovoljni saradnjom s kolegama i reakcijom publike?

Vadim je napravio ogroman festival. Ruski političari za razliku od naših cene kulturu. Znaju da je to najvrednije što imaju. Bio je to pravi “dream team” na sceni: Antonio Menezis koji je 1982. godine pobedio na Konkursu “Čajkovski” i snimao sa Karajanom, Denis Kozuhin koji je kao i Vadim pobedio na Konkursu Kraljice Elizabete u Briselu, Milena Simović za koju su svi rekli da je jedna od najboljih violista koje su čuli i moja malenkost. Svaki put se čudim kako delo može da zazvuči sa jednom probom kada ste okruženi vrhunskim muzičarima!


Svojom briljantnom virtuoznošću i urođenom muzikalnošću Simović je do sada osvojio najznačajnije svetske scene kao što su Velika sala moskovskog Konzervatorijuma Čajkovski, Sala Pozorišta Marijinski u Sankt Peterburgu, Velika opera u Tel-Avivu, Rudolfinum u Pragu itd. Kao solista, nastupa s najpoznatijim orkestrima i najtraženijim dirigentima, među kojima su Gergijev, Papano, Harding, Jarvi, Belohlavek, Kasado i dr. Redovno nastupa na najznačajnijim svjetskim festivalima kao što su Verbije, Bele noći, Istočni festival Valerija Gergijeva, Dubrovačke ljetne igre, KotorArt, BEMUS, NOMUS, sarađujući s umetnicima poput L. Kavakosa, E. Kisina, J. Vang, F. Kapisona, M. Majskog, Š. Minca, I. Golana, J. Rahlina i dr. Svira na violini Antonija Stradivarija iz 1709. godine.


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box