Muzika
muzika/7.12.2016.

Srećan rođendan Vejtse!

muzika
  • GettyImages
Autor fotografije:

Piše: Bojan Marjanović

Danas je tačno šeždeset i sedam godina otkako je u jednoj kalifornijskoj bolnici zakmečala beba, novorođenče kome će roditelji nadenuti ime koje će u narednih pola veka postati drago i poznato mnogima koji širom ovogstarog, dobrog svetahodaju sa rukama u džepovima i svoje tihe tuge i radosti razumevaju kroz reči i tonove. Danas, naime, Tom Vejts slavi svoj šezdeset i sedmi rođendan.

A malo je, baš je vrlo malo stvari na istom tom starom, dobrom svetu koje me znaju izbaciti iz takta tako silovito kao kada neko, sve se gušeći u vlastitoj pseudopameti, kaže kako rođendani nisu važni ili, još gore, kako mrzi rođendane. Istina, sve se može dekonstruisati, po svemu se možeš popišati, sve možeš gledati očima cinika i, zaista, uglavnom bi bio u pravu radeći sve to. Jednostavna je i gorka ta istina da smo okruženi ujedinjenim iluzijama i pukim društvenim konstruktima. Ipak, neke se konvencije možda i ne moraju sasvim razbiti već se mogu, u nekom obliku, sačuvati kao neka vrsta simulacije sigurnog mesta - sasvim nalik onome kao kad si se kao dete igrao šuge ili deda Lede, druga te deca jure, ti zadihano bežiš od njih, priđeš nekoj ogradi, uhvatiš se za nju i vikneš Kućica! i onda tu najednom, tobože, postaješ siguran i nedodirljiv.

Na sličan način – kao neku vrstu kućice, bezazlene konvencije koja, za razliku od mnogih drugih, nikome ne šteti – ja danas razumem rođendane. U svetu u kojem se svaki dan borimo sa jutarnjim alarmima, krmeljivim kuvanjem kafe ili čaja, odlascima na posao ili odlascima kod lekara, malim radostima i velikim anksioznostima, velikim radostima i malim anksioznostima, u svetu u kojem postoje rokovi koji se ne smeju probiti i penziono osiguranje koje se ionako nikome ne uplaćuje, u svetu u kojem cure bojleri i kvare se veš mašine, u svetu u kojem si zaposlen na određeno i nezaposlen na neodređeno, u svetu u kojem svakog meseca poslednjih deset dana panično vežbaš matematiku raspoređujući mršave ostatke plate, u svetu u kojem za Kaleidoskop pišeš tužbalice o svetu u kojem živiš - e, pa u tom i takvom svetu, rođendani su neophodni. Neophodni su da nas nateraju da se, barem tog dana, pomerimo jedan korak u stranu sa repetativne linije života i da - makar u tih nekoliko trenutaka dok čestitamo nekome rođendan – priznamo da smo jedni drugima važni, da mislimo jedni na druge, da je život, uprkos svim svojim svakodnevnim paklovima, podnošljiviji kada ga delimo sa ljudima do kojih nam je stalo.

A iako ga nikad nisam upoznao, iako ga nikad neću upoznati i iako, da budem sasvim pošten, nemam ni najmanju želju da ga lično upoznam, meni je ipak stalo do Toma Vejtsa. Stalo mi je jer mi je život postao znatno podnošljiviji od kada ga delimo zajedno, od kada sam jednog davnog srednjoškolskog popodneva čuo pesmu The Piano Has Been Drinking

i potpuno ostao zblanut pred tim iščašenim stihovima i glasom, pred tim kabaretskim šeretom koji svojom izvedbom sve vreme u toj pesmi vešto igra oko linije koja deli patetiku i autoironiju, čas ulazeći u jedan, a čas u drugi prostor, zatim napuštajući te prostore sekund pre nego se uljuljkaš u ma koji od njih. To je prva Vejtsova pesma koja je ušla u moj život, a, osim nje, naravno, postoji još čitav niz razloga zbog kojih svakog sedmog decembra, ako se setim, starom Tomu čestitam rođendan - iako ga je on sam temeljno ismejao u kratkoj i pomerenoj duhovito-mudroj pesmi Happy Birthday.

(moj slobodni prevod ključnog dela pesme bi išao nekako ovako „pozvao sam i slepog bacača noževa iz Mongolije i njegovog jednookog pomoćnika, nemački patuljak se igrao školice sa raskomadanom lutkom, a sva moja deca su plakala Tata, tata, zašto ne možeš biti normalan?, samo sam im rekao U šumi čovečanstva, samo će blesavi hrast izbeći drvosečinu sekiru!“). Međutim, ove godine želim da Tomu čestitam rođendan zbog jednog njegovog novog-starog albuma. Albuma za koji on ne zna ni da postoji, ali za koji ja vrlo dobro znam budući da sam ga - producirao.

Pre desetak dana, pokvarile su mi se slušalice. Zapravo, samo jedna od njih – desna. Leva i dalje radi savršeno dobro. Sve to vreme planiram da kupim nove, ali - prekarno konfuzan i razapet između sitnih obaveza i sitnih kašnjenja - nikako da stignem da uradim to. I svih tih dana hodam ulicama i vozim se prevozom, a muziku slušam kroz tu jednu, levu slušalicu. Desnu držim u uvetu, pokvarenu. Privid normalnosti, ništa više od toga.

Album koji besomučno vrtim je Tom Vejtsova kompilacija The Early Years Volume 2. Danima se tako provlačim kroz svakodnevicu, a u levom uhu mi odzvanja rani Vejts, uglavnom sveden samo na akustičnu gitaru (ređe klavir) i glas. Početkom sedamdesetih, Vejts, dakle, još uvek nije imao tu prepoznatljivu glasinu koju će godinama, cigaretama i alkoholima kasnije dobiti, muzička slika nije bila toliko bogata i aranžmanski lucidna, a i stihovi su bili, istina, mnogo linearniji i skučeniji. Međutim, ono što te Tomove rane radove čini dirljivim je jedna neokrnjeno čista emocija koja izbija iz svake sekunde tih snimaka. Iz svake sekunde tih snimaka vi, zapravo, čujete čoveka kome je jako stalo do muzike i koji - kako to na jednom mestu kaže Stiv Erl, opisujući sve početnike ovog sveta – kao da žustro ponovo ispisuje tuđe pesme koje voli i na taj način upravo traži vlastiti izraz. Uistinu tako i zvuče te pesme, kao graciozan, ali bojažljiv prvi korak u jednoj velikoj šetnji u koju se Tom tada upustio. I tu bi se negde završila priča o tom albumu – tu bi se završila ta priča, samo da su obe moje slušalice bile ispravne.

Međutim, s obzirom da moja desna slušalica nemo čuči u mom uhu, zvučna slika u kojoj živim ovih dana postaje sasvim drugačija. Jer, sve vreme dok na jedno uvo slušam Tomove slatko-nezgrapne rane radove, u drugom uhu bruji jedan kakafonično čudesni ansambl. U drugom uhu čujem škripanje trolejbusa, kašalj dede koji stoji kraj mene okačen na šipku, kikotanje klinaca koji se vraćaju iz škole i gledaju nešto na mobilnom telefonu, nervozno trubljenje automobila u popodnevnim gužvama, ad hoc skupljeni romski trubački orkestar koji svira na početku pešačke zone i najavljuje da se Nova godina neumitno približava. Međutim, ti zvuci mi nimalo ne smetaju i nimalo me ne ometaju u slušanju muzike. Naprotiv, taj moj privatni miks, taj moj Tom Vejts feat. Zvuci Beograda album je, zapravo, zbir produkciono unapređenih Tomovih ranih pesama koje već dugo i dobro znam.

Jer Vejtsova muzika upravo to i jeste, soundtrack svakodnevnog života koji ionako nije ništa drugo do jedno ogromno igralište isfragmentisano raznim unutrašnjim ogradama - banalnim i romantičnim, fantazmagoričnim i seksualnim, melanholičnim i opijenim, političkim i mitološkim. Sve te – i rane i kasne, raznolike i raznorodne - Tomove pesme nisu velike zato što nam predstavljaju neki puki prostor eskapizma, one su velike zato što oplemenjuju svet u kojem živiš; one te ne teraju da žmuriš i maštaš o dalekim američkim cestama po kojim lunjara duh Džeka Keruaka, one te, zapravo, uče da izoštrenije gledaš vlastiti svet u kojem živiš, sve od džezve u kojoj ujutru vri kafa pa do TV dnevnika u kojem ćeš, tačno u 19.30, videti da je i sam Bog izgubljen, da je skrenuo sa puta mira i da mu je potrebna naša pomoć.

Zbog tih pesama koje ti ulaze na levo uvo, lakše ćeš desnim uspeti da oslušneš i prepoznaš i sebe i sve te druge blesave hrastove koji su svuda naokolo, udaraju pečate ili nervozno čekaju na crvenim svetlima, piju rakiju slušajući Nedu Ukraden ili šetaju pse po parkovima, ti brojni blesavi hrastovi su baš svuda, slave svoje rođendane sa svim svojim čudačkim gostima.

A na tom našem zajedničkom albumu postoji jedna pesma koja se zove I Want You.

U njoj se stari Tom bavi jednim od najžešćih i najčešćih osećanja, tim željenjem druge osobe – ne treba nas, u tom smislu, čuditi da su impresivne pesme identičnog I Want You naslova napravili i Bob Dilan, Marvin Gej, Elvis Kostelo, kao i grupe Pulp i Tindersticks. Tom je ovde to osećanje briljantno kompresovao u nežnu minijaturu koja traje svega minut i devetnaest sekundi.

I tako, Vejtsov rođendan se neumitno približava, ja svakog dana stojim oslonjen na prozor na sredini trolejbusa broj 21, u levom uhu mi Tom razlaže tople akorde i šapuće I want you, you, you, all I want is you, you, you, u desnom uhu odzvanja metalni, robotsko razgovetni glas sledeća stanica – Katanićeva, a u mom privatnom mentalnom bioskopu se smenjuju nervozne slike – pramen kose koji pada preko njene ključne kosti, mrvice duvana svuda po njenom džemperu, čujem je kako menja svoj glas kada joj se spava ili kada je gladna, vidim je kako je uprtila četiri kese iz supermarketa, vidim je kako žmuri dok se novi dan bori sa granicama koje postavljaju roletne.

Vozim se trolejbusom, u ušima mi bruji taj fantastični album koji smo Tom i ja zajedno napravili, uskoro će doći i stanica na kojoj moram izaći i, neposredno pre tog trenutka, poželim tri stvari. Prva je da se od sad pa na dalje vreme prestane meriti minutima i da osnovna jedinica merenja postane Tomova pesma I Want You (1m19s), druga je da nikada, ali baš nikada ne uspem da nađem vremena i novca da nabavim nove slušalice, a treću želju vam ipak neću otkriti, suviše je privatna.

Hvala ti puno, Tome, što si mi dozvolio da ti na kratko ukradem rođendan i poželim sebi par stvari za njega. Nadam se da će ti se dopasti naš zajednički album. Bolji poklon nisam u stanju da smislim.   

Pročitajte još:

Barychnikov igra Nijinskog

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box