Piše: Tatjana Čanak
Električni orgazam obeležava 30 godina od izlaska albuma “Distorzija” turnejom. Album na kome su neke od najboljih i svakako najomiljenijih pesmama došao je za bend u pravi čas, i od tada ih zavrteo pravom smeru, na kome su već, eto, više od tri decenije.
Srđan Gile Gojković, frontmen i autor celokupnog opusa ovog benda, za Kaleidoskop media je razrešio nekoliko nedoumica, od onih starih, do nekih najnovijih.
Šta je album "Distorzija" učinio za karijeru Električnog orgazma?
- Taj album nam je, da tako kažem, spasio život. Posle prethodnog albuma „Kako bubanj kaže“ bend je bio na granici raspada. U jednom trenutku smo samo Grof i ja bili u bendu. Čavke je zaglavio u zatvoru, a Ljuba otišao u Njujork. Onda sam prvo pozvao Bananu, pa je Čavke izašao iz zatvora i na kraju je uleteo Švaba umesto Grofa, kome je svega bilo dosta.
Da li si znao da će se toliko dopasti publici i imati toliko hitova?
- Pa može se reći da sam imao dosta samopouzdanja oko toga šta i kako želim da taj novi album izgleda. Nadao sam se da će pesme zaživeti i da će se dopasti ljudima, ali nikad ne možeš da budeš siguran dok ploča ne izađe, dok publika ne da svoj sud.
Da li si nekada pravio kompromise, u smislu da si „njušio“ ukus publike, i tako pravio pesme?
- Naravno da sam pravio kompromise. Ko to nije u ovom životu radio? Samo je pitanje gde je granica i oko čega su ti kompromisi. Što se tiče ukusa publike, to nisam nikad radio, bio sam savršeno svestan da je to besmislena aktivnost, u smislu da nema šanse da dokučim šta bi se publici dopalo. A i moja osnovna ideja nije bila da imam što više para, publike i popularnosti. Naravno, nisam imao ništa protiv tih stvari, ali ipak je pre svega toga dolazio taj uslov da ja budem zadovoljan onim što radim i da je to po mojoj proceni i ukusu nešto dobro.
Kad se malo osvrneš unazad, da li si uspeo svoju karijeru da vodiš onako kako si želeo?
- Uglavnom da. Mislim da nikad nismo snimili ni jedan album koji je loš. Na kraju, samo će to ostati za neku budućnost. Koncerti će se zaboraviti, kao i većina ostalih stvari. Ostaće samo trajni snimci, to jest albumi, studijski i živi. Naravno, nije se karijera benda uvek razvijala i tekla po mojim željama, bilo je tu uspona i padova i lutanja, ali to je normalan deo svakog života. Ako čovek poseduje bar malo mudrosti onda posle nekog vremena shvati da je nemoguće sve držati pod sopstvenom kontrolom. Mnogi muzičari nasednu na tu zamku i to je onda izvor velike frustracije za njih. Znam to na sopstvenom iskustvu. Ali, na kraju sam shvatio da treba da se opustim i pustim da stvari idu svojim tokom, da se priča sama odmotava.
Koliko energije je potrebno da se bend održi decenijama kao što je vama uspelo? Šta vas je, pre svega, održalo tako dugo?
- Pre svega ljubav prema tome što radimo. Sviranju koncerata, putovanjima, druženju sa raznim ljudima, priprema i snimanje novih albuma. Ja do dana današnjeg nisam primetio da postoji bolje zanimanje ili posao na ovoj planeti, od toga da budeš u rokenrol bendu. Još ako od toga mozes da živiš, praveći i izvodeći svoju muziku. Ima poslova koji donose mnogo više para, popularnosti i moći, ali ipak ni jedan nije bolji od članstva u rokenrol bendu.
Da li je ElOrg nekada bio u iskušenju da razmišlja o rasformiranju?
- Bilo je raznih situacija koje su stavljale bend blizu toga. Neki od ljudi koji su bili u bendu su zauvek napustili aktivno sviranje. Bilo je zasićenja, kriza u međuljudskim odnosima. Svega je bilo. Ali, ipak smo uspeli da preguramo kroz sve te krize. Mislim da ja posedujem taj talenat da vodim rokenrol bend, da znam kad da zategnem jedra, a kad da ih popustim. To je jako bitno za bend, mora da postoji kapetan na brodu ili ode sve u propast. Nema tu mnogo mesta za demokratiju, naravno postoji drugarsko dogovaranje i niko ne treba da se oseća frustrirano i potcenjeno, ali kad je frka onda mora da bude jedan čovek koji je u stanju da donese bitne odluke.
Kako si ti, kao izraziti frontmen, doživeo rad sa Old stars bendom? Šta ti je tu bilo najvažnije?
- Ja sam zaista jako voleo Vladu Divljana, kao ortaka, prijatelja. Bili smo stvarno bliski u određenom delu naših života. Pored toga sam imao veliki respekt prema njemu kao autoru. Zapravo, pored Vlade jedino još za Koju imam takav respekt, ni za koga drugog. Naravno, volim i cenim mnoge ljude koji su mi kolege u ovoj zemlji, i prethodnoj, ali Vlada i Koja su iznad drugih, bar na mojoj top - listi. Najvažnije mi je bilo da Vladu ponovo vratim aktivnom sviranju i komponovanju. Uživao sam u svojoj ulozi gitariste i pratećeg vokala u Old Stars. To je bio jako dobar bend, mislim najbolji koji je Vlada ikad imao.
Bez želje da mitomanišemo, ali ipak moram da pitam, a ti iskreno da odgovoriš, da li je moguće da se u Srbiji ponovi ta vrsta energije, stvaralačkog buma i kvaliteta kao što je bio Novi talas?
- Naravno da nije moguće. Novi talas je bio posledica vrlo specifičnih uslova, koji su se tada stekli. Nikad više nije moguće skupiti sve te faktore koji su izazvali novi talas, ili bilo koji uspešni umetnički pokret iz prošlosti.
Kada čuješ kukanje kolega da nema više rokenrola u Srbiji, da se više ne sluša kao pre i da od njega ne može da se živi, šta pomisliš? Šta bi rekao takvim dijanostičarima?
- Ne mogu, a i ne želim da se stavljam u tuđe uloge, živote i načine razmišljanja. Ono što je meni izuzetno interesantno je da ljudi nisu u stanju da prepoznaju taj zakon stalne promene kao jednu potpuno neizbežnu pojavu. To je velika frustracija za mnoge, ta prolaznost i promenljivost svega. Mislim da je mnogo bolja taktika prihvatiti nešto na šta se ne može uticati. I delovati u okviru trenutno raspoloživih mogućnosti.
Dao si odobrenje Željku Joksimoviću da obradi tvoju pesmu. Reakcije su bile prilično histerične, a ti si se smeškao sa strane. Hajde reci, makar u tri rečenice?
a) Zašto si pristao?
- Zar se odgovor sam ne nameće? Zato što mi je bilo interesantno kako je on to uradio.
b) Kako ti zvuči obrada?
- Obrada mi zvuči dobro, da ne mislim tako ne bih mu dao dozvolu. Najviše mi se dopada aranžman za duvače i klavir.
c) Šta misliš o komentarima?
- Mislim da je normalno da se nekom nesto sviđa, kao i da se nekom nešto ne sviđa. I to je potpuno u redu. Sve ostalo je na nivou ludila. Komentari su ogledalo stanja u kome se naše društvo nalazi. Te nekakve rovovske podeljenosti koja razdire ovo društvo. Na nas i njih, na građane i seljake, na rokere i narodnjake, na vlast i opoziciju, na Zvezdu i Partizan.
To je sve totalna iluzija, to su sve nekakvi koncepti, nekakve ideje na koje su se ljudi opasno istripovali. Te ideje postoje samo u nečijim glavama. Dobro bi bilo da sve te ljude neko malo protrese i da im kaže: „Dobro jutro, probudite se, malo ste ružno sanjali, ali sad je sve u redu. To ništa u stvari ne postoji, osim u vašem snu“.
Ja apsolutno ne pristajem da budem deo toga i takvog načina razmišljanja. Želim da stvarima pristupam otvorenog uma i bez predrasuda. To što neko pripada nekom drugom žanru muzike ne znači da ja neću da preslušam nešto što on želi da mi pusti. Ne želim da dozvolim da predubeđenje farba moj um i utiče na utisak o nečemu.
Pročitajte još: Ljubavna priča o Marini Abramović
Komentari