Muzika
muzika/7.10.2016.

Danas je Asanž pank

muzika
  • Marko Đoković
  • Marko Đoković
  • Marko Đoković
  • Marko Đoković
  • Marko Đoković
  • Marko Đoković
  • privatna arhiva
  • privatna arhiva
Autor fotografije:

Piše: Tatjana Čanak

Uz njega smo učili kako se na slovenačkom jeziku izgovaraju sve one nežne i opasne reči. Energije i šarma bilo je za izvoz iz lepe zemlje Slovenije, a Zoran Predin je za neke generacije bio njen najbolji brend. Već tada, mislimo na osamdesete i staru Jugoslaviju, na ovu stranu vukao ga je zajednički gen, pa je lako prelazio na srpko-hrvatsku scenu stvarajući, kako i sam kaže, poseban "predinovski" žanr.

Njegov najpoznatiji bend "Lačni Franz" je čekao skoro dve decenije da Predin "provoza" sve svoje muzičke opsesije, a sada su se konačno vratili s novim albumom "Svako dobro". Nove pesme Predin je pisao na srpko-hrvatskom jeziku, a u razgovoru za Kaleidoskop media objasnio je šta čovek dobije a šta izgubi kada piše na nematernjem jeziku, ko je panker i zašto je opasno parodirati bilo koga. A da! I otkrio nam je koja je ključna tačka nastanka slovenačkog turbo-folka!

Zašto pevate na srpskom, hrvatskom, a ne na slovenačkom? Zašto „Čekaj me“, kad je „Čakaj me“? Navikli smo...

- Vi neki jeste, ali neki novi nisu. Gde god da sviramo danas, u dvorani ima "vas" pedesetak, ali ostalih 950 apsolutno ništa ne razume. Mi moramo da stvaramo sebi novu publiku, a mladi koji su nam skloni s tim stvarima uopšte nemaju problem. Evo, na primer, priče sa pesmom "Praslaven". Na novom albumu snimio sam nastavak te pesme koja se sada zove, Zombi Praslaven“. Ta pesma je ušla na listu Radija Novi Sad kao potpuno nova pesma. Klinci je slušaju, a da nisu uopšte čuli za „Praslavena“ sa početka osamdesetih. Njima se sviđa i dobro se drži na rang listi. Da, tu su nova vremena, a jezička barijera je velika. Slovenački jezik je mladim ljudima ovde isti kao finski ili tunguzijski, a naša muzika je takve sorte da poruka mora ući u žilu direktno. Drugi žanrovi još i mogu da kombinuju koncept, pa da svaka druga bude slovenačka. Publika sedi, pažnja je veća. Ali na rok koncertu ne. Tu mora biti snažno, direktno, odlučno, drsko. U žilu.

Kako ste pisali pesme za novi album?

- Neke sam pesme najpre napisao na hrvatskom jeziku, a tek onda verzije na slovenačkom. I nisam ih prevodio. „Lađa luđaka“ se zove album na slovenačkom, a hrvatska (srpska) verzija je „Svako dobro“ i ima deset potpuno drugačijih tekstova sadržajno, koji dakle nisu prevodi. Jesi li ikada pisala na jeziku koji ti nije maternji? Kada to radiš uvek nešto gubiš, a nešto dobiješ. Kad pišem na nematernjem jeziku u meni se probudi moj drugi ja, taj neko ko piše na hrvatskom. Kasnije, kada sam izvodio te pesme u, ja ga zovem, jugoesperantu, sa akcentom, greškama, sa tim lj i nj koje ne znam pravilno da izgovaram, zapravo sam stvorio "predinovski" žanr čoveka kome publika gleda kroz prste. Kada pišem tako, neke stvari mogu mnogo lakše da kažem jer mi se čini da to govori taj moj drugi ja koji je opušteniji, koji je drskiji, provokativniji. Onaj prvi ja je ranjiv, osetljiv i krije se negde iza, i samo daje upustva:"Daj reci to, pevaj to..." Pisati na stranom jeziku je izazov, a nagrada je velika. Ako mi je jednom uspelo, postoji nada da će opet. I, baš me zanima kako će kod publike proći tekstovi sa novog albuma na koje sam veoma ponosan.

 I, kakve su reakcije na novi album koji se čekao dve decenije?

- Za sada su kritike fenomenalane. Očekivali su da ćemo, posle toliko godina, tražiti stari zvuk, "podsećati na stara vremena", a ovo novo je preskočilo u 21. vek i iznenadilo sve. Reakcije su mi potvrdile da vredi ići glavom kroz zid. Znate i sami, ovakav rivajvl je uvek shvaćen kao „aha, nestalo mu je para pa hoće još malo da ubere, nije više popularan pa hoće da se vadi na staro ime“. Ali, mi smo sve te sumnje odbacili. A pošto ovih dana dogovaram datume za koncert, tamo negde krajem novembra, verovatno u Domu omladine, sve će se otkriti i razjasniti i u Beogradu.


Toni Parsons je svojevremeno imao odličan, i sasvim ironičan tekst na temu "starih pankera". Kako vi sebe doživljavate?

- Pre neki dan sam bio gost na televiziji Studio B, bili smo Moma Rajin, Branko Rosić Rosa i ja, a povod je bilo 40 godina panka. Jedan mladi pank bend je svirao uživo, a mi smo kao mudraci na onom kauču laprdali o visokim stvarima. Pank je (bio) fenomen, filozofija, način života. Sada je jasno da već 20 godina moderna muzika ne nosi poruke koje bi menjale svet. To je posle Novog talasa nestalo, muzika se pretvorila u čisti biznis i zabavu. Danas su pankeri Vikiliks i Džulijen Asanži neki portali. Na pank se danas gleda kao na nešto buntovno i dobro. Da mi neko kaže da sam se ponašao kao panker, meni bi to bio kompliment. Pitanje je da li je pank bio nešto što samo ruši staro, i ne daje ništa novo, ili je pank taj koji je i rušio staro, ali i otvarao prostor ka novome. Ja mislim da je i jedno i drugo, i da je u umetnosti, estetici, ostavio snažan utisak. Tako da, svaki čovek kome je glava okrenuta ka napred može za sebe reći da je malo i panker.

Tu je i novi, stari „Lačni Franz“, na okupu posle 20 godina?

- Zašto bi rokenrol morao stalno da bude u statusu mladića do 27. godina, a sve ostalo je dosadno i staro? Dokazaću da nije tako. Imam nova četiri momka u bendu koji bi mogli da mi budu sinovi. Bilo je vrlo bilo neprijatno kada smo prvi put išli kombijem na svirku. Osećali su se kao da se sa svojim starim voze na izlet, „kako će popiti pivo“, a i meni je bilo čudno. No, vrlo brzo smo našli zajedničke tačke i sve se opustilo. Ja učim od njih, oni od mene, i danas smo perfektni organizam koji je podelio svoje uloge. Mladost nije boja kose, ona je stanje duha. Ja znam nekoliko starih mladića, kao i nekoliko vrlo mladih staraca. Na naše koncerte pozvani su mladi ljudi svih uzrasta.

PROČITAJTE EKSKLUZIVNE INTERVJUE NA KALEIDOSKOP MEDIA

STIV AVERIL: UZBUDLJIVA SARADNJA SA U2

 ENDI SAMERS, INTERVJU: TAJNA BENDA THE POLICE

 MAJK GARSON: NEISPRIČANA PRIČA O BOUVIJU


Ali, već više godina pesme su vam veoma melanholične…

- To sebi sada mogu da priuštim. Žanrovi su bili ti koji su me proteklih 20 godina najviše preokupirali. Nekada sam hteo sebi i drugima da dokažem da mogu da funkcionišem unutar nekog žanra. Ali nikada u žanr nisam ušao da bih ispunio njegove uslove i zahteve, već sam u svakom žanru pomerao granice i igrao se na naizgled nemogućim stvarima. Svaka pesma je unutar žanra nosila neku provokaciju. U etno sam, na primer, pretvorio neke svoje pesme koje sam svirao u rokenrolu. Tekst koji isti, a muzika skoro starogradska. Ali, kad pobedim, idem dalje. Ne zaustavljam se. Onda sam ušao u džipsi sving, pa u šansonu, i evo, sada sam zatvorio krug.

Zašto ste uopšte došli do te muzike?

- Bliske su mi starogradske pesme. Moja baka je iz Vojvodine. Od malena sam znao za „Kad bi ove ruže male…“ ili „U sred sela čađava mehana“. Rastao sam uz te pesme, kod tetaka u Tavankutu preko leta, i to je ušlo u mene. I kada bi bio neki rođendan sa familijom, izvukle bi se gitare i počeli bi svirati i pevati starogradske, dalmatinske, šlageri i narodne. Privukle su me pojedine pesme i uvukle u žanr. Pošto se ne dam uloviti na jednom mestu, u ono "roker sam i osuđen na rok celi život", ušao sam u svu muziku. Da nisam takav, verovatno bih postao onaj ostareli, nesretni roker, s glavom okrenutom u "bolju prošlost", sa komentarima tipa "kako je nekada bilo lepo, a danas ništa ne valja…" Da bih to izbegao, prva stvar koju sam sebi rekao, odmah pošto se penzionisala prva postava "Lačnog Franza", bila je - da li mogu da napišem hit godine?

 I, šta se desilo?

- Napisao sam. Dve godine za redom sam u Sloveniji imao hit godine. Bio sam na naslovnim stranama svih mogućih novina. Bio sam pop zvezda u Sloveniji, ali brzo shvatio, da to nije za mene. Otišao sam sa ciganskim bendom „Šukar“ u Francusku, gde sam upao u originalni etno. Pa je onda došla i šansona. Preko Arsena sam upoznao šlageraše, neke ljude koje pamtim još iz crno-bele televizije kad sam bio mali. I, pretprošle godine sam nastupio kao gost Tereze Kesovije u dvorani Vatroslav Lisinski, na koncertu "Tri dive". Da mi je tata živ, rekao bi:"Zorane, napokon si napravio nešto od sebe". Eh, sve te predrasude. U svakom žanru možeš da nađeš duhovite, kvalitetne ljude. Ali znam da sam išao na živce pravovernim rokerima. "Vidi ga, izdajica!"

Ali, šta bi rekao Zoran Predin od 20 godina na to?

- Bio bih uplašen, mislio bih šta stoji iza toga, kakve su joj namere. Šalim se. U tom pogledu sam uvek bio širok i nisam isključivao ništa. Možda i preširok, jer imam priču i o slovenačkom turbo-folku. Naime, "Lačni Franz" je 1984. godine napravio jednu zezanciju koja je zamalo postala smrtonosni virus. Napisao sam pesmu o devojkama koje idu u vojsku, "Naša Lidija je pri vojakih". Te godine je u Sarajevu služila prva i jedina generacija žena vojnika, a moja pesma sa harmonikom govori o Lidiji koja je otišla u armiju u Kikindu i njenom dečku Frediju koji joj piše pismo.

"Draga moja Lidija, sedim sam kod kuće;

u prozoru vidim samo sebe;

a šta bih dao da u prozoru mogu pored sebe videti i tebe.

Da li ti trebaju smb najlonke;

sa crtom ili bez..."

Zajebancija. Da bismo promovisali ovu jedinu ovakvu pesmu "napravili" smo grupu "Top Ziza". Je l', svi smo slušali ZZ top, a na štajerskom je ziza sisa. Pa smo stavili perike, obukli neke hokejaške majice, zamenili instrumente i svirali sami sebi kao predgrupa. Stiže ogroman aplauz, naivno mislimo da su ljudi shvatili zajebanciju. Onda smo se svukli i izašli kao "Lačni Franz", a publika počinje da nam zviždi i traži da se predgrupa vrati na binu. Onda su nas za Novu godinu angažovali da šest puta u toku noći sviramo samo ovu pesmu i dobili smo tri puta veći honorar od benda koji je svirao celu noć! E, to je postao mega hit. To je u Sloveniji moj najveći hit! To je danas narodna pesma, početak turbo-folka u Sloveniji. Tada nas je napustio gitarista Oto Rimele. Za njega je to bilo previše, a bend je jedva preživeo zbog ovog zezanja. Otada se veoma plašim narodno-zabavne muzike. Jer, jedina stvar koju bih mogao da uradim je parodija, a sa parodijom se ne smeš igrati jer može da te pojede. Brzo postaneš ono što si sam parodirao. 



Bora Đorđević, da li biste opet s njim nastupali?

- Sa Borom sam bio u istom avionu sada kada sam došao u Beograd. Video sam ga tek kada smo izašli i uzimali torbe. Nismo se videli 30 godina. I vidim ga prekoputa, da li je on, nije, jeste... A onda su me odvukli prijatelji.

Niste se javili?

- Ne. Bora je sada potpuno drugačiji nego pre 30 godina. Kada sam uveče saznao, da je među gostima večernjeg koncerta u Domu omladine, pored Ramba i Bajage i Bora, shvatio sam da je to ipak bio Bora. Možda ćemo se vratiti istim avionom za Ljubljanu gde sam čuo da živi. Znam i da je imao problema sa zdravljem. Želim mu sve najbolje.

Toliko se niste videli?
- Poslednji put smo se videli 1989 u Sava Centru na drugom koncertu "Sastanak na vrhu" Arsen, on i ja, ali tada već više nije bio onaj isti Bora iz osamdesetih. Nije više pevao s nama već je samo čitao svoje dosetke i onda smo se dogovorili da ćemo prekinuti sa tim koncertima i nastaviti kada bude došlo vreme za to.

KOLUMNE NA KALEIDOSKOP MEDIA:

Teofil Pančić  

Dragoljub Draža Petrović   

Mihailo Medenica   

Milica Piletić

Ana Radmilović  


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box