Ljudi
reklama
reklama
ljudi/13.11.2016.

Prevara kao jedinstveno načelo

ljudi
  • Oksana Toskić
Autor fotografije:

Piše: Ana Radmilović


Povredio mi se pas, Pedro. I sad, neću o detaljima, nije lepo a i da ne navučem neki maler (ustuk uroci!), nego me jedan čak dobronameran razgovor podseti na Konstantinovićevu Filosofiju palanke, tačnije na poglavlje o prevari.

Upozori mene prijatelj na opasnost da me veterinar laže, u nameri da me opelješi, a da psa neće izlečiti a i (zna taj moj prijatelj bolje od veterinara – što je čest motiv u našeg sveta) ne leči se to tako.  Potrefilo se da je veterinar na glasu a alav nije, tako se zadesilo da navrati kod mene i sprijateljimo se mi još ranije i sad, da je vozio psa i vraćao ga, i tako, sve neke stvari koje nit mora da radi niti su zabavne nego eto, uzeo čovek da učini, onako bez razloga – bar onog razloga, utilitarnog i oku palanačkog duha vidljivog. Nešto mi to ne bude simpatično, zapitam se otkud takva uverenja ovom što me upozorava na izvesnost prevare, zbog čega misli da se sav svet urotio da te vara, krade, laže, da veterinari ne znaju svoj posao a da su sve ozlede neizlečive.

I setim se one priče, poznata je koliko i podatak da postoji profesija: taksista, kako te taj uvek prevari. Em te vozi dužim putem i sve ti naplati duplo i pokvaren je ko sam nečastivi. Slično i konobar. Slično i svi ostali. I pomislim, kako li je živeti s tom idejom da će te svaki do jednog prevariti i biti oprezan do imbecilnosti, a to će te sigurno spasiti. I ko za baksuz takvi prosto nalaze sebi slične, te što im je prevara jedini način i ne samo način nego objašnjenje za svaki božju pojavu na svetu. Merkaju se, nepoverljivi obojica, život im buran ko partija pokera koji se igra u svu imovinu, oči na leđima imaju.

I padne mi na pamet ona reč: besmisao. Kako je besmisleno živeti s idejom da je sve besmisleno odnosno da je jedini smisao čuvati se prevare ili biti prevaren, a ostatak dana je borba s onima koji veruju da ćeš ti njih prevariti, pa te takvi, isti ko ti, vređaju i nerviraju. I tu se načelo prevare prenosi na egzistencijalističko pitanje, pitanje je uvek, na kraju, pitanje smisla.

Što se više bavio sitnicama (koliko će ti naplatiti, da li će ti dovoljno platiti i ko će te zavrnuti i tome srodno), to više zalaziš u jedno mnogo ozbiljnije bavljenje a kog nisi svestan. Ako je sve opsena, onda je najveća opsena život. Ako je život opsena, onda je svaki napor besmislen i mukotrpan jer ti ne radiš da bi radio, ne lečiš pse da bi ih izlečio, ne družiš se da bi se, eto, družio nego, sumnjičav i ubeđen da si pragmatičan, ti strahuješ da sva tvoja delovanja neće dovesti do ispunjenja cilja a cilja – nema. Nema ga jer bi on, po sebi, predstavljao kraj svakog bavljenja a to znači kraj življenja. Življenje nije sebi svrha, ništa nema svrhu, prevara ovde nije više nečasna radnja kojom se bave iskvareni taksisti i svi ostali, prevara je sadržaj. I jedina igra. I kad se toga igraju, svi su nadigrani jer igra nema nikakvog smisla.

Recimo, nema očiglednije opsene od dima koji čovek ispušta dok puši. I nema besciljnije radnje. I upravo joj to daje smisao, jer svrha uživanja jeste taj trenutak, bez ikakvog cilja i očekivanja da se nešto desi. Uvek se setim Bele Hamvaša i Filozofije vina, gde ovaj kaže kako su nepušači opasna ateistička sekta koja razume zadovoljstvo samo ako je svrsishodno. Taj nevernik  jede da bi se najeo, pije da bi se napio a pare za cigarete koje nemaju, ama nikakvog,  efekta, nije blesav da baca i daje pokvarenim prodavcima duvana. I to mu dođe to.

Ići kroz život s idejom da te na svakom koraku vreba neko ko može da te prevari, do te mere obesmisliti taj život – to jeste jedan poseban nihilizam i zaista je tužno očekivati najgore, jer si razočaran pošto si očekivao neko boga-pitaj kakvo ispunjenje, pa sad rezignirano igraš taj poker smrtno ozbiljno sebe shvatajući i sva svoja materijalna i druga dobra (ako uopšte ima drugih dobara), pa – tužan je život palanački.

Konstantinović  započinje Filosofiju palanke rečenicom „Iskustvo nam je palanačko“…  Uistinu, ali ovoj paranoji čoveka palanke koji se bori protiv vetrenjača i raznih varalica (ne shvatajući da je jedina varalica on sam i da ga vara samo njegov život) ima leka. Možda. Uzmeš pa prestaneš da umišljaš da si pronicljiv, batališ lukavstvo i ne primećuješ da l’ su ti u dinar vratili kusur, udahneš i pustiš potencijalne razbojnike (iskvarene lekare, lopuže od konobara, prefrigane kasirke…) da rade svoj posao a ti se malo opustiš i poveruješ da ima i dobra namera, ima i stručan veterinar, ima i ko nije džukela da otima na psu koji je povređen, ima svašta na svetu i nije tako crno kao što deluje  iz ugla čoveka opsednutim nekakvim prevarama.

Da, stvarno tužan pogled na svet. Ali to je duga priča a ima je u mnogoj knjizi. Ali meni, posle upozorenja kako ću biti prevarena a i zna se kako se pas leči, eto pade na pamet baš ta Filosofija palanke. I još onaj deo o banalnosti kao prvom načelu ništavila.  Jer primeri su uvek neutešno banalni.

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.