Ljudi
reklama
reklama
ljudi/3.11.2017.

Pastirska bajka o Dobrili i pletiljama

ljudi
  • Arhiva/opština Čajetina
  • Arhiva/opština Čajetina
  • Privatna arhiva
  • djordjebukvic1.blogspot.rs
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • djordjebukvic1.blogspot.rs
  • Milić Simić
  • Privatna arhiva
  • djordjebukvic1.blogspot.rs
  • djordjebukvic1.blogspot.rs
  • djordjebukvic1.blogspot.rs
  • Privatna arhiva
  • Arhiva/opština Čajetina
  • Privatna arhiva
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
  • Milić Simić
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Neminovno je da se novinar povremeno pita ko je na njega ostavio najdublji utisak, od tolikih sagovornika.

Za mene je to bila i ostala Dobrila Vasiljević Smiljanić, o kojoj tekst nikada nije objavljen, iz tehničkih razloga.

Nadovezujući se na septembarski bilten Opštine Čajetina, Kaleidoskop media vam otkriva ko je ova naročita žena. Navode njihovog novinara Milisava R. Đenića obeležićemo kurzivom, i tako Dobrilin portret prikazati „kombinovanom tehnikom“.

Dobrila Vasiljević Smiljanić

A njeno se delo prevashodno vezuje za pletilje iz Sirogojna.

Iako je ova sintagma u svesti savremenog Srbina sinonim za tradiciju, praksa organizovanog pletenja odevnih predmeta od debele vune sa ukrasnim motivima datira iz 1963.godine.

To nije bila samo inicijativa za ekonomsku preporod pasivnog zlatiborskog sela i izdizanje narodne baštine na sveobuhvatniji nivo, čak ni poduhvat koji je doveo do toga da proizvodi pletilja postanu prepoznatljiv brend u svetu (što nije postigla ni domaća rakija). Već, prvenstveno, pokret za emancipaciju tamošnjih ruralnih stanovnica, i preko toga, unapređenje porodica.

U stvari, to je priča o ženama, a prvenstveno o Dobrili Smiljanić, idejnoj tvoriteljki, organizatorki, kreatorki, kohezionom faktoru ovog složenog projekta.

Premda joj je 83-eća, nadalje ćemo je zvati Dobrila, jer njena otvorenost, prisnost i pokretljivost duha ovo nalažu. Svojevremeno je jedva pristala na razgovor za medije, indignirana tretmanom države prema selu.

Ali me ipak, srećom, nije odbila. Satima smo ćaskale preko telefona.

Priča počinje 1962. kada je, igrom slučaja posetila izložbu tkalja iz Dragačeva u izboru Rajke Borojević u Promotivnom domu na beogradskim Terazijama. Bila je oduševljena njihovom maštovitošću i veštinom, a posebno orijentacijom prema tržištu, i inspirisana da to što je videla poveže sa sopstvenom profesijom turizmologa. Jer, ima li boljeg načina za turističku promociju nekog kraja nego kroz njegovo zanatsko-umetničko nasleđe, razmišljala je. A, budući stipendista Opštine Čajetina, usredsredila se na zlatiborski okrug gde je već neko vreme živela.

„Zlatibor je u to vreme bio gola sirotinja sa svega nekolicinom socijalnih odmarališta, zapravo preuređenih nacionalizovanih vila, dok su hotel Palisad i drugi, po kojima je mesto postalo poznato, tek kasnije počeli da se grade“, sećala se Dobrila.

Izlokanim krčenicima stigla je u zabit zlatiborsku gde su u raštrkanim kolibama još gorele petrolejke, lojanice i zublje luča, sa dalekih izvora voda donošena u bucama, u upotrebi bili naćvari i dolavi, dotrajale sinije i tronoške i neizostavna zadimljena ognjišta. Ali kad je nepogrešivim instiktom dojmila svu lepotu ručnih radova žena ovog područja i vekovima prenošenu veštinu pletenja, donosi odluku da krene u ostvarenje svojih mladalačkih snova.

Dok su mnogi skeptici govorili da je to obična avantura mlade devojke, ona je verovala da joj je sudbina dodelila apostolsku ulogu da pomogne ljudima da ostvare vekovne težnje ka lepšem i boljem. Da svojim iskonskim zanatom, neprestanom i grčevitom borbom pobegnu iz patrijarhalnog, oskudnog okruženja... Da iz prtišta, opanka i gunja što pre stignu u bogatije i humanije društvo. Krenula je za svojom zvezdom vodiljom“, kaže o Dobrili Milisav R. Đenić.

Iako to nije spadalo u opis njenog posla, rešila je da priredi izložbu ručnih radova žena iz Sirogojna, po ugledu na onu koju je videla u Beogradu. „Za razliku od Dragačevki, Sirogojčanke su uglavnom plele, pa nas je Rajka Borojević, koju sam pozvala da bude neka vrsta supervizorke postavke, savetovala da se držimo te veštine, i ne budemo konkurencija tkaljama“, pričala je.

I, tog 6. novembra 1962. preko 2.000 eksponata - džempera, prsluka, čarapa, šalova s puno ukusa i izlagačke logike bilo je predstavljeno u Zadružnom domu u Sirogojnu.

Izložba je bila tako uspešna da je Zadruga odlučila da Dobrilu podrži u organizaciji kursa na kome bi pletilje svoje iskustvo osavremenile. Radionice pod vođstvom Smiljke Pomorišac, koju je preporučila Borojevićka, trebalo je da se organizuju od predstojećeg januara.

Po svedočenju Dobrile, vrbovanje prvih polaznica izgledalo je „tragikomično“. Pomorišac je tabanala od kuće do kuće s koferom punim modnih magazina. Ženama objašnjavala kako se šta radi. A one je u čudu gledale jer su sve bodove i preplete znale od malih nogu, i to žmurećke.

Nisu baš najbolje shvatale šta se od njih „traži“, pa je Dobrilina ideja doprla samo do njih 15-ak. Drugima nije bilo jasno da pletenje može biti vid poboljšane egzistencije, jer mogu da zarađuju radeći ono što dobro znaju, a da pri tom ne napuštaju kuću, porodicu i stoku.

Međutim, „nastavnica“ Smiljka Pomorišac odustala je od saradnje. Nepostojanje puteva, kupatila i drugih blagodeti civilizacije u ovoj tada zabiti, za nju je bilo previše.

„Tada je sve moglo da zamre jer su pletilje razočarale i izgubile volju. Međutim, pošto se Zadruga ljutila što je već uložila novac, a mene grizla savest što sam ženama probudila lažne nade, počela sam sve češće da ih obilazim. I, korak po korak, započele smo proizvodnju“, smejala se Dobrila, sve raspoloženija.

Ali, modeli nastali u ovom periodu nisu imali dobru prođu na tržištu. Izrađivani od domaće oštre vune, na kojoj se iz početka (ideološki) insistiralo. Tada se Dobrila povezala sa industrijom tekstila iz Čonoplje, i otkupila restlove fine vune uvezene iz Australije.

Takva vuna je nalagala prelazak na deblje igle i lepršaviji bod, što je proizvelo nonšalantnije kreacije, pa je izložba u Savremenom domu u Užicu, u multimedijalnoj postavci profesionalnih kustosa, bila pravi „bum“.

„Odjednom, svi mediji su brujali o pletiljama iz Sirogojna , svi su ih fotografisali, zapitkivali, poklanjali im pažnju, pa su se u svoje selo vratile kao sa druge planete“, opis je iznenadnog izlaska pletilja iz senke.

Usledili su i prvi ugovori sa Modnom kućom i Narodnom radinošću, komisijski je ustanovljena cena rada. Formirana firma pod imenom „Zlatiborka“. Dobrila je postala direktorka i sve više – kreatorka.

Ne bi se ona tako nazvala, ali se na formularima manifestacija sve češće pojavljivala stavka „kreator“. Pa je ozvaničila jednu od svojih brojnih uloga.

„Intuicijom vrhunskog umetnika, Dobrila je smišljala kreacije nadahnute mekim obrisima zlatiborskih proplanaka, razlistalog drveća, tek izniklog cveća, ili motivima sa starih ćilima, torbi, rukavica i jeleka“, veli Đenić.

Predstavljanje na beogradskom Sajmu bila je prva prilika da radove Sirogojčanki prošetaju najpoznatije manekenke. Pažnja medija i klijenata se time udesetostručuje.

Pamte se modne revije održane 1970. godine u Kolarčevoj zadužbini, Galeriji ULUPUDS-a, Centru za savremeno odevanje u Beogradu.., u Dubrovniku, Cavtatu i Ljubljani. Dobrila i pletilje postaju atrakcija“, Đenić beleži kako je počelo širenje brenda.

Takva atmosfera privlači sve više žena, pa je iste godine angažovano njih 200 iz udaljenih zaseoka, da bi ih 1980. bilo čak 2.000 iz svih okolnih mesta. Posao je, najblaže rečeno, cvetao.

Paralelno sa ekonomskim osnaživanjem, kreće se i u obrazovanje, organizovanjem predavanja o kulturi, higijeni,principima savremene poljoprivrede i drugim segmentima „modernog“ života. Radnicama se organizovano dostavlja vuna, obezbeđuju kombi i autobuski prevoz za povremeno dolaženje u firmu u Sirogojno. Upriličuju se lekarski pregledi.

„Poslovali smo kao društveno odgovorno preduzeće, što bi se danas reklo“, primetila je i ponovo se nasmejala.

Razbarušili su se i planovi i stigli do izgradnje Etno-parka u Sirogojnu. Dobrili je stigla pomoć u vidu Bose Rosić koja postaje druga glava liderskog tandema.

Nije to bilo vreme za razbacivanje funkcijama. Dobrila i Rosa su vodile firmu, istovremeno sa čišćenjem, kuvanjem kafe i posluživanjem mnogobrojnih gostiju, od domaćih političara do svetskog džet seta, koji su hrlili u obilazak ovog „ privrednog čuda“.

Spolja gladac, a iznutra gore nego jadac. Kancelarije „Zlatiborke“, bile su smeštene u pregrađenom delu sale Zadružnog doma, sa peći na drva i sulundarom što je štrčao iz krova. Svaka kiša bila je noćna mora sa sve skupljanjem vode po lavorima.

Danonoćnim radom, ove dve žene su ipak postigle da se otvori Muzej na otvorenom (ili Etno park). Prvi u tadašnjoj državi, SFRJ, a još uvek jedinstven na ex-Yu prostorima.

Iste godine, 1983, preseljeno je prvo seosko domaćinstvo na namenski brisani prostor u Sirogojnu, a Muzej proglašen za kulturno dobro od najvišeg značaja.

Dobrila pak dobija Orden rada sa zlatnim vencem i Titovim potpisom još 1980.

U međuvremenu je uvedena još kvalitetnija vuna, dugačkih i rastresitih niti, od islandskih ovaca koje se strižu jednom u dve godine. Firma Alfos iz Rejkjavika na sugestiju Sirogojčanki uvodi čitavu skalu boja u svoju do tad naturalnu ponudu.

To je pletiljama omogućilo sve rafiniranije šare, sve prepoznatljivije širom Planete.

Žene iz Sirogojna dobijaju mnogobrojne nagrade od raznih domaćih – Sedmojulskih, Zlatnih košuta za narodnu radinost, priznanja koje je uveo Sajam tekstila specijalno zbog njih, preko međunarodnih, do neoficijelnih. Kao što su predlozi Misonija, Benetona i Kardena da se kolekcije prikazuju pod njihovim imenom, šta Dobrila odbija. Šta će im bolja marka od „Zlatiborke“?

„Kada je jugoslovensko tržište bilo osvojeno, Dobrila i pletilje nude svetu nešto više od odevnog predmeta, autentičnost i posebnost proistekle iz podneblja i kulture u kome žive i stvaraju“, kaže Đenić.

Zlatibor stiže u Skandinaviju, Italiju, Francusku, Nemačku, sklopljen je ugovor sa privatnom firmom iz Tokija od tri miliona maraka godišnje.

U cilju što boljeg plasmana, Japanci su zahtevali da svaka pletilja uz svoj model na etiketi napiše ćirilicom da onoj što ga nosi želi sve najbolje, što se onda i prevodilo na japanski.

„Sirogojno garderoba je postala toliko popularna, da su Japanke stanove rashlađivale klima uređajima kako bi mogle da ih nose preko cele godine“, eto opet povoda za Dobrilin smeh.

Modele je redovno kupovala Liv Ulman, dok je na dobar vid marketinga ukazala Nensi Regan. Koja je, kao prva dama SAD, dobila jednu kreaciju na dar. Obe su posle pisale Dobrili, kako navodi Đenić. Vunenu garderobu made in Sirogojno, nosila je i Raisa Gorbačov, i Jovanka Broz, dodaje on.

„U Sirogojnu su viđeni mnogi poznati naučnici, književnici, državnici, političari i kulturni poslenici. Jugoslovenski premijer Ante Marković 1990. godine stigao je helikopterom u centar svetske mode. Otišao je oduševljen dočekom, trubačkim orkestrom, arhaičnim’Starim selom’’, izuzetnom revijom ručnih radova i toplim i srdačnim prijemom. Kasnije je ..., na samitu državnika u Davosu, dvadeset minuta pripovedao nemačkom kancelaru Helmutu Kolu kako u jednom zabačenom srpskom selu postoji začuđujuće profitabilan i širom sveta poznat pogon domaće radinosti“, Đenićev je osvrt.

I, baš u trenutku najvećeg zamaha Sirogojčanki, nastupile su sankcije prema SRJ. Vuna više nije mogla da se dobavlja direktno, pa je kružila preko Mađarske, Rumunije do Makedonije. Špediteri su plaćali ogromne ležarine, što je uslovljavalo porast cene proizvoda i, što je još važnije, bilo je nemoguće ispoštovati rokove.

„Divan san pretvara se u košmar. Pletilje sa svojom direktorkom postaju žrtve raznih švercera, koji koriste marku i ime Sirogojna, kopiraju modele, proizvode ih od primitivno obojene domaće vune čija boja spada kod prvih kiša, i prodaju po buvljim pijacama ili na kartonskim kutijama postavljenim po ulicama. Pred očima kreatora ovih umetničkih radova na najprimitivniji način ruši se delo koje su sa uspehom stvarale trideset godina“, zaključuje Đenić.

Rat finalno stavlja „plombu“ na poslove pletilja iz Sirogojna, jer se Dobrila ratu otvoreno suprotstavlja. Politička nemilost, nemogućnost izvoza i nepostojanje domaćeg tržišta zaokružuju ovu bajku sa, u tom trenutku, tužnim krajem.

Posle se firma nekako izdigla, i pored novih izazova. U obliku konkurencije sijaset „copy-paste“ kompanija.

Dobrilu je maltene prekrio zaborav.

Ali, ona se još pamti u Sirogojnu, pa je Đeniću nedavno rekla jedna stara pletilja: „Niko u ovom kraju ne bi trebalo da sedeći pomene ime Dobrile Smiljanić.

U senci su ipak ostale i sve njene žrtve u ime misije emacipacije sela i njegovih žiteljki.

Svaka sličnost sa aktuelnim događajima je u ovoj priči slučajna.

PROČITAJTE JOŠ: PUT DO ENERGIJE LJUBAVI

POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.