Ljudi
ljudi/4.11.2016.

Od hipsteraja do kupleraja

ljudi
  • Guliver/GettyImages
  • Guliver/GettyImages
  • Guliver/GettyImages
Autor fotografije:
Piše: Dragana Nikoletić

Za našeg života promene se razni subkulturalni trendovi, ispolje najrazličitiji mikro-socijalni fenomeni, zadojeni „levom“ ili „desnom“  ideologijom. U nekima učestvujemo, mahom kad smo mladi, nekima se (docnije) čudimo, a neke i ne primećujemo. Toliko su minorni. Ali, svi oni čine društvo i budući da žive po određenoj matrici, ponekad poželimo da ih razumemo.


Recimo, hipstere. Ma koliko se o njima pisalo, značenje pojma nam izmiče, možda i zato što se mahom upućuje pogrdno, dok ni jedan hipster neće reći: „da, ja sam taj“. Nedosledni proklamovanim „levim“ idejama, listom nose polovnu odeću uz firmirane patike, i komuniciraju najmodernijim ajfonom. Životom ne opravdavaju svoj filozofsko-teoretski okvir,  s obzirom da ta retro garderoba ume da bude prilično skupa, što je u koliziji sa antikonzumerizmom koji, navodno, zagovaraju. Jer, teško je izbeći usud sopstvene klase – u ovom slučaju – više, i gornjih slojeva srednjeg staleža. A možda se svesno otimaju definiciji, sve u težnji da se što više udalje od mejn-strima.


Kako ih prepoznati? One oblikovane ponudom masovne prodaje (recimo, berlinskih robnih kuća), po šeširićima uskog oboda i okruglaste kupole i sakojčićima, čvrsto pripijenim uz telo. One, šatro originalne, po majčinoj strukiranoj haljini i očevom odelu (za poslovne sastanke), dobro očuvanim jer su dobro i plaćeni. A sve zajedno – po nipodaštavajućem odnosu prema okolini. O, da, oni su tako posebni, da baš nemaju ništa zajedničko sa nama, običnim.


Ako vam je za utehu, hipsteraj izlazi iz mode (kod nas, kao i sve ostalo, znatno sporije no na Zapadu, koji i nudi modele). Nasleđuje ga pravac što ga možemo nazvati neo-hipsteraj. Ne nužno očigledan u spoljašnjoj eminenciji, jer je često mimikriran, i tek kadkad ispoljen u vidu muških punđica u kombinaciji sa bradom. Ali, alarm vaših čula za „čudno“ pali se tek zavijanjem narodnjaka. Provod uz Miroslava Ilića njihov je otklon od intelektualaca, po njima aut i pase. Zato umesto kašmirskih šalova sa „čvorom“ ka spolja, a la svetske rediteljske zvezde, koji se bojom idealno slaže sa štofanim sportsko-elegantnim jaknama, a znakom raspoznavanja intelektualne elite (zvaćemo ih demokratama), oblače sve šareno. I drljavo. Žive na gomili, u (internacionalnim) komunama, a ipak su hijerarhijski ustrojeni. U smislu – ne može baš svaka budala da im pristupi. Dakle, oni su sektaško-klanovski pozicionirani snobovi.



Kako to proveriti? Ma kako im se preporučili pripadništvom istim nazorima, oni će vas ogovarati čim izađete iz prostorije. Jer isto čine i sa drugima, u vašem prisustvu. To vam je kao onaj vic o dvojici Lala što su ispirali usta celim selom, a na kraju jedan zaključio: „svi su loši, a samo mi dobri“. Na šta se sagovornik nadovezao : „Ni ti nisi baš neki“, s tim što neo-hipsteri neće biti tako otvoreni. Samo će vam se „ljupko“ keziti.


Među „levim“ ima i „projektnih“ naprednih snaga koji propagiraju nešto kao komunizam, a da ga nisu proživeli. Deliće lekcije šakom i kapom o ukidanju neoliberalnog kapitalizma, ugroženoj prirodi.., a onda sesti u novi automobil, i kod Mek Donaldsa potrošiti delić honorara stranih fondera. Ili, deo plata teorijski ljutih protivnika, korporacija, prikrivajući svoj dubok džep „skromnim“ izgledom. Bliski su im (iznutra) politički korektni „odojčići“ NVO sektora što, kao, štite Rome i sirotinju, a okreću glave od prosjaka. I izbegavaju cigan-male da ne isprljaju ulaštene gilje. Ovde negde spadaju i LGBT aktivisti (gle ti zanimanja!) što profitiraju na račun svog, tobože, ugroženog seksualnog opredeljenja.


Kad bi vas pustili na miru, sve bi im bilo oprošteno, ali su oni dežurni bukači i moralisti. Pravi udavi. Tek nešto manji nego sekta vegetarijanaca i vegana, čiji je stav pasivna agresija. Ovi vam neće pridikovati što ste oblaporno zagrizli šniclu, već se samo mrštiti neodobravajući. S visine. Što im, opet, neće smetati da nose isključivo kožne cipele. Kao da ste vi obavili prljavi deo posla, proždirući životinju, a oni samo skromno krčme vaše ostatke.


Dobro, ima i drastičnih, principijelnih, što radije idu bosi. Ili u ručno sklepanim natikačama, a domaće izrade je i ostatak  njihovog imidža. Kose su im često u dredovima, ili ekstremno asimetrične, svuda idu u hordama (što je, pored frizura, dodirna tačka sa neo-hipsterima). Zborno mesto su im festivali sa predznakom „nature“. Ovo se odnosi i na droge, mada sumnjam da bi odbili MDMA ili ekstazi. Inače rezervisane za grupaciju takođe odlazeću u istoriju: rejvere. Koji žive za „haj“ stanja i žurkanje uz tehno muziku. Njih su, da se prostački izrazim, sjebali „kontroverzni mladi biznismeni“ i sponzoruše. I sami đipajući uz elektroniku po splavovima, okupani penom i znojem, do sitnih sati kad zavlada Ceca ili Aca Lukas.


S druge strane skale su tzv. n(o)rdovi. Ili, u moje vreme, štreberi. Puni enciklopedijskih citata, a bez trunke životnog iskustva. Zakopčani do grla, u prslucima što im je ištrikala baka. Obaveznim naočarima sa socijalnim ramovima i ispeglanom kosom na razdeljak. Ovi su možda i najzatvorenija kasta, po ličnom izboru.


Premda u svemu ovom većinski „levom“ nema baš mnogo pohvalnog, na želudac mi teže padaju desničari. Što veruju da Srbija treba da seže do Tokija, kojima je Kosovo sveta srBska zemlja, a da tamo nikad nisu ni kročili. Njihov istureni odeljak su navijači, što sve manje ima veze sa fudbalom. Moto im je „udri, zakolji, da nesrbin ne postoji“. Masovniji su i bolje organizovani od svih levičara zajedno. Od njih mi se ledi krv u žilama, a jedini lek koji za njih vidim je – svi na radnu akciju. Da se ta silna kolektivna snaga više ne traći uludo. Ili na paljenje ambasada, stadiona, džamija, turanja baklji u grla policajaca. Srećom pa su se nekad zahuktali skinsi negde hibernirali, iako možda spremaju mudriju strategiju od šutiranja crnaca.

Tu su negde i bogomoljci, više spolja, nego iznutra. Zabrađene, u dugačkim suknjama stare i mlade žene, muškarci zabradavljeni poput svetaca. Sreću se po crkvama, parohijskim domovima, opslužuju manastire.Toliko su iznad drugih da zaboravljaju na najpodmukliji greh gordosti. Glavni im je adut u ekskluzivnosti to što su srBski pravoslavci, što ih čini soft verzijom navijača.


Pritajeniji nacoši hejtuju iz kafana, po sredstvima javnog prevoza. Mrze domaće izbeglice, studente iz unutrašnjosti, jer oni „kvare liftove, otimaju poslove“, čine veći zulum i od emigranata. Jer, potonji će kad-tad otići, a prethodni ostati, da zagađuju „krug dvojke“. Kome pripada beogradska kvazi-elita, staleški ugrožena od Dedinjaša i starosedelaca Senjaka. I ovi bi nosili šalove od kašmira i pastelne jakne, da ne žele da pokažu da su veće face od „demokrata“.


„Krug dvojke“, ali i druge linije zaposeda i manje imućna omladina. Koja, u ženskom delu, pući usta specijalnim napravama, nadograđuje nokte do isključive sposobnosti da rukuje mobilnim telefonima, dok im je prepiska na Fejsu jedino ikada pročitano štivo. Mladi mužjaci su, opet, posvećeni kladionicama gde vasdan zgubidane. Ovakvi ne znaju ni šta je „levo“, ni „desno“, dogod im je dupe udobno zavaljeno. Fizički, oni se još razlikuju od „normalnog“ sveta po napumpanim dekolteima (devojke), i opet modernim trenerkama (mladići). E, oni su taj sloj mejn-strima od kojeg bi ostali da se izdvoje.


Viša poslovna klasa, menadžeri, IT-evci, marketinški stručnjaci, dizajneri, nekad zvani japijima, i ne zalaze u tramvaje i autobuse. Drže se svojih skupih kola, kafića oko Hrama (Njegoševa je takođe ispala iz fazona), elegantnih čaša sa dobrom markom crnog vina, čiji oskudno serviran sardžaj ližuću buljeći u Mekove – tokom radnog vremena. Slobodno provode po luksuznim gajbama i VIP klubovima i kafanama. Oni su neka nova buržoazija.


U njihove kružoke bi da upadnu večiti „blejači“. Smatrajući da je dovoljno da se pojave na svakom otvaranju, prijemu, modnoj reviji da bi bili zapaženi. I prihvaćeni.  Avaj, sve ostaje na pukim snovima. Daleko su od svojih uzora kao anarhisti od slobode, omeđane džeparcem bogatih očeva.


U silesiji trendova, sigurno sam neki preskočila. Ali i taj slučajno zaboravljen bio bi odan pravilu: nikad se ne mešati sa drugima. U svekolikoj „torizaciji“ ima podosta travestije: svi bi oni izdali ideale kad bi bili u prilici da budu za korak bliži još elitnijim „manježima“. Pa mu srpsko društvo dođe k’o ideološki kupleraj.
Dobro, a ima li „normalnih“? I ti što im se čini da jesu, skloni su elitizmu, držanju svoje fele. Uskogrudom deljenju na „nas“ i „njih“. E, moj narode... Na šta si se napravio. Čast izuzecima u koje, naravno, spadam, pa mogu da pametujem.

 

Pročitajte još:

Bojan Marjanović: Noć u kojoj Koen nije dobio Nobela


POVEZANE VESTI
button left button right
KATEGORIJA VESTI
button left button right

Komentari

Vaš komentar je uspešno prosleđen na odobravanje.
reklama box
reklama box
reklama box